Нисмо завршили са одбраном генерала Младића

Адвокат генерала Ратка Младића говорио је за Српски недељник Компас о његовим последњим данима, одлуци да му се не омогући лечење у Србији, спорним потезима Хашког трибунала, али и о могућности наставка правне битке након његове смрти

Смрт генерала Ратка Младића и његова сахрана у Београду, којој је присуствовао велики број грађана, поново су у јавности отворили бројна питања о његовом вишегодишњем боравку у Хагу, судском процесу који је против њега вођен, али о његовом здравственом стању током последњих година живота.

Након интервјуа са Огњеном Гудељом, који је дуго лечио генерала Младића, у овом броју доносимо разговор са Драганом Иветићем, адвокатом који је уз њега провео године у судници.

У разговору за наш лист Иветић открива како је генерал изгледао када га је први пут видео, како се носио са вишегодишњим процесом и због чега сматра да је одлука да последње дане проведе у Хашком трибуналу била толико спорна.

Како гледате на велики број људи који је дошао на сахрану генерала Ратка Младића? Да ли вас је одзив изненадио или сте то и очекивали?

Са једне стране сам очекивао да ће се појавити велики број људи. Он је многима помогао. Бројке нису толико битне, важно је да су они који су се појавили имали разлога да буду тамо. Сигурно је било и оних који су хтели да дођу али нису могли. Очекивано је било да ће велики број људи хтети да буде на сахрани. Које су бројке у питању, то није толико важно.

Прошло је неко време откако је генерал Ратко Младић преминуо. Са ове временске дистанце, какав је ваш утисак о целом судском процесу који је против њега вођен пред Хашким трибуналом, посматрано из угла његовог адвоката?

Чак и пре овог последњег случаја, били су неки велики промашаји када је реч о раду Механизмау нашем предмету. Још одраније немам неко позитивно виђење на рад Механизма, поготово када је реч о последњој ситуацији. Ово је без преседана. Да човек који је на ивици смрти, у ситуацији када председник судског већа и председник жалбеног већа кажу да је сада време да га пусте, јер таква су правила и такав је закон… Неколико дана пре него што је генерал преминуо имали смо два независна медицинска вештака који су се са тим сложили. Рекли су да је увек боље да човек не умре у затвору.

Јер када натераш човека да умре у затвору, то је кршење људског достојанства. Фактички, Механизам који је имао некакву рекламу да је исправан, сада је показао да то није. Показали су да је та њихова реклама нетачна. Лажна је, не знам како другачије да је назовем.

Поменули сте одлуку да се генерал Младић не пусти на лечење у Србији. Које су још ситуације или одлуке из читавог процеса које и данас замерате Хашком трибуналу?

Када је у питању предмет генерала Младића, ми никада нисмо рекли да смо готови са одбраном. Имали смо још сведока који су били вољни да сведоче. Тражили смо да нам суд дозволи да сведоци дођу. То су сведоци који су били на списку. Међутим, суд је рекао да се предмет одбране затвара и нисмо могли да спроведемо све што смо планирали.

Пре тога смо такође имали велику проблематику. Свуда у свету разговори између адвоката и клијента су поверљиви. Та правила нико не сме да крши, нити сме да се слуша разговор између адвоката и клијента. У току предмета тужилац је имао своје људе који су разумели наш језик, који су седели у судници и имали су задатак да слушају шта генерал нама прича. Суд је допустио да они дођу и да сведоче против њега. То је апсурд који нигде у правном свету не сме да се деси. То је само једна нијанса, једна од више ствари које су се дешавале у предмету, а које су неправилне и које не би требало да се десе. Свака од тих ситуација је нарушила право и фер процес.

ФОТО: Видоје Манојловић

Како се генерал Младић држао током свих ових година, док му се судило?

Када сам га први пут видео, када ми је потписао пуномоће, био је врло лоше. Није могао цело име да потпише. Толико му је било лоше да се, не сећам се тачно које године, чак и срушио у судници.

Стражари и људи из медицинске службе су ме тада зграбили, пошто нису имали преводиоца, и тражили да преводим. Он је био у толико лошем стању да ме није препознао. Тек после три сата проведених са њим у болници ме је препознао. Његово стање се мењало, био је лоше, борио се, па је опет био лоше. Цео предмет је био болестан. Чак смо имали сумњу да је имао когнитивне проблеме и да није способан за суђење. То смо ми и изнели у једном периоду, касније пре пресуде, у жалбеном поступку. Да његово здравствено стање није такво да може да му се суди, није имао капацитет за суђење.

И они су се чудили како је изгурао тако дуго. Чули сте да је Дарко поменуо да су скоро три пута последњих годину и по дана њихови лекари мислили да је готов. Ипак је генерал некако преживео све те ситуације.

Ми смо рекли: „Не цитирамо наше вештаке, већ цитирамо ваше службенике који су рекли да му је животна ситуација угрожена.“

Ако суд неће да прихвати своје… То је читав апсурд.

Хашки трибунал је, на неки начин, овим случајем послао поруку да постоје двоструки аршини. Да у неким случајевима када је човек смртно болестан то може да буде разлог за хуманитарно пуштање не слободу, док у другим случајевима то није.

Буквално је у свим другим предметима то био разлог за пуштање. Чак су и бивши председници рекли – када је смртни случај, не гледа се друго. Примарно је да будете хуманитарни и да се поштује људско достојанство. Ово је први предмет, колико ја знам, да неко за кога се знало да је близу смрти и ко је тражио да буде пуштен, на крају није пуштен. Таква одлука је донета и у случају Беареа, али је он није добио на време и умро је у затвору. Ипак, и за њега је одлука стигла. Овде је стигла јасна одлука Трибунала да он не сме да буде пуштен, односно да мора да умре у затвору.

Да ли сте у неком тренутку били оптимисти да ће Хашки трибунал ипак испунити захтев породице и пусити Младића да се лечи у Србији?

Наравно да смо мислили, поготово када смо видели да имамо двоје судија на нашој страни. Имали смо њихове вештаке на нашој страни. Нико други, кога је требало да убедимо, није остао осим председнице. То је тај апсурд у коме су сви били на нашој страни, а председница је сама изабрала другачије.

Када је у питању предмет генерала Младића, ми никада нисмо рекли да смо готови са одбраном. Имали смо још сведока који су били вољни да сведоче

На конференцији за штампу, пре неколико дана, помињало се и то да породица није добила медицинску документацију Ратка Младића. Да ли се у међувремену нешто променило по том питању?

До јуче није ништа стигло.

Шта је разлог такве одлуке?

Ми смо стално имали проблем са њима када је документација у питању. У току суђења генерал Младић је потписао медицинско пуномоћје где је рекао да Трибунал може да да медицинску документацију мени, адвокату Бранку Лукићу и његовом сину Дарку. Ниједан од нас није добијао читаве информације. Памтим један период где су нам дали шта су од документације имали за шест месеци и да је ту било 13 страна А4 папира. То је немогуће за пацијента који има све те болести. Немогуће је да буде само 13 страница, поготово када видимо да њихови вештаци цитирају неке документе које ми нисмо имали. И то смо тражили па је и то одбијено. Када је доктор Гудељ требало да иде тамо претпоследњи пут, рекао је шта му све треба, дат је списак дијагностике која је потребна да би кардиолог извршио преглед. Речено нам је да ће нам дати шта буде стигло, а да ће нам остатак доставити накнадно. То је било обећање. Када је доктор Гудељ дошао тамо, мислим да је добио један лист папира, а оно што је обећано да ће стићи касније ни тада није… Стално смо имали борбу да добијемо информацију. Зашто Трибунал то ради – не знам. Можда немају новац да копирају и скенирају. Не знам. Можда не желе да видимо шта је ту. Не знам. На крају крајева није ни битно који је разлог, јер њихова правила кажу да уколико затвореник тражи, они морају да дају. Ако адвокат и родбина покојника траже, морају да дају. Опет се враћамо на исто. Њихов разлог је небитан, битно је да постоји у привилнику и да они та правила нису испоштовали чак ни за медицинску документацију. Ми смо тражили документацију у име генерала док је он био жив. Ни то нисмо добили, а камоли сада када је преминуо. Они су задњег дана када смо Дарко и ја путовали рекли да постоји осам кутија документације које не смеју да дају никоме осим адвокату. Рекли су му да ће бити у контакту са адвокатом и ево, до дана данашњег ме нису контактирали. Причају једну причу, а раде другачије. Озбиљан суд, озбиљан Трибунал, озбиљан Механизам не сме тако. Морају да се поштују правила.

Појавила се прича да генерал Ратко Младић није био адекватно лечен. Да ли је након његове смрти могуће, и има ли уопште смисла, водити правну битку по том питању?

Увек је битно, никада није без смисла. Ако он није био адекватно лечен, неко може да одговара за то. Чињеница је да би било тешко доћи до тога јер Механизам има имунитет, што значи да бисмо морали да тражимо скидање имунитета од стране генералног секретара Уједињених нација. То можда није једноставно, али ни читав предмет није био лак и једноставан. Стално смо се борили, ако будемо морали, борићемо се и за то.

Дакле, постоји могућност да ће правна битка бити настављена?

Чекамо да видимо документацију Трибунала. Када чујемо и видимо шта су нашли, или нису нашли на обдукцији, онда ћемо проценити шта и како. Моја улога као адвоката, у том смислу, врло је једноставна. Ми морамо да се ослонимо на оно што лекари кажу. Нисмо лекари. Чим лекар каже да неки медицински прописи нису поштени, да је нешто било ванредно… Ми морамо то да прихватимо. Ми за сада већ имамо такве индикације. Доктор Гудељ је упутио на неке проблематике. Ситуација није таква да је генерал умро и то више није битно. И даље је битно јер је важно да се види да ли неко за то треба да одговара. Важно је да се утврди због истине. Ако је Механизам стално потенцирао на откривање истине, онда и ова истина треба да се открије. Чак и ако она није прихватљива за Трибунал.

Ситуација није таква да је генерал умро и то више није битно. И даље је битно јер је важно да се види да ли неко за то треба да одговара. Важно је да се утврди због истине

Да ли су вас изненадиле реакције из региона и света које су ових дана пристизале на адресу Србије? Марта Кос је отказала посету Београду, имали смо и ракцију премијера Хрватске Пленковића.

Нисам успео све да испратим, али сам испратио реакцију госпође Кос. Оно што је у том случају интересантно јесте да политичари воле да говоре о људским правима, о европским стандардима. Али зашто заборављају да Европски суд за људска права има пресуду која каже да када је човек близу смрти мора да се пусти. Вратио бих се на то. Политичари који говоре свашта не знају чак ни своја правила. Ми смо цитирали пресуду Европског суда за људска права у Стразбуру, цитирали смо предмете из Немачке, Италије, Француске… О којим европским стандардима она прича када су ти европски стандарди, који постоје годинама, били у нашем поднеску и према њима је генерал требало да буде пуштен.

Марта Кос говори о европским принципима. Један од најважнијих европских принципа јесте слобода говора. Зашто се она не интересује за то, јер људи који су дошли на сахрану дошли су својом вољом. Ако Марта Кос говори против тога, онда говори против слободе говора, што је кршење европских права. Враћам се поново на то зашто права важе само када им то одговара.

Ако као правник и адвокат можете да прокоментаришете изјаву Ненада Чанка који је рекао недавно да од тренутка када је тело Ратка Младића стигло у Србију, Босна и Херцеговина без икаквог проблема може да тужи међународним органима правде Србију за ратну штету у БиХ, јер не постоји јачи доказ да је Србија учествовала у рату и била агресор у БиХ.

Да ли је господин Чанак адвокат? Колико знам није. Човек који није адвокат говори као да то јесте и као да познаје права. У Америци и Србији то што Чанак ради – неовлашћено бављење адвокатуром од стране некога ко није адвокат – јесте кривично дело.