Одговорност је најскупља реч на универзитету

С падом најважније високошколске институције у земљина Шангајској листи поставља се питање одговорности за лош резултат. Истовремено, опозициони медији покушавају да забашуре неуспех, а ректор Владан Ђокић ћути. Све ме ово неодољиво подсећа на рационализацију – у психологији добро познато као механизам одбране, који треба да оправда неуспех по принципу „слатког лимуна“, истиче наш саговорник у разговору

Шангајска листа је ових дана постала још један фронт у спору око Универзитета у Београду, а опозициони медији својој читалачкој публици сервирају бриљантно формулисано објашњење за лош резултат тако што у текстовима поручују да то није лош резултат. Чине све како би се под тепих гурнуло питање одговорности за урушавање најважније високошколске установе у земљи. Не желе да признају да Шангајска листа мери резултате истраживања, цитираност и научни утицај, а не политичку лојалност.

Зашто је стање на Универзитету у Београду престало да буде академско и када је постало политичко питање? Да ли ће студенти и професори, пре него што потраже политичког кривца, потражити и сопствену одговорност? Где се у овој причи завршава улога ректора, а почиње одговорност академске заједнице? Ако је држава одговорна за све што на Универзитету не ваља, зашто професори и универзитетско руководство нису одговорни ни за шта? Када је критика власти постала замена за критичко преиспитивање сопственог рада? И можда најнепријатније питање: где се, у свему томе, изгубило интелектуално поштење?

Одговоре на ова питања потражили смо у  разговору са професором Факултета политичких наука Универзитета у Београду Миланом Петричковићем.

Универзитет у Београду пао је на Шангајској листи и више се не налази у групи 500 најбољих светских високошколских установа. Да ли је овакав резултат за вас изненађење?

   Минимум познавања општег стања и  актуелних збивања на Универзитету у Београду, у последњих неколико година – посебно ове две последње, сасвим је довољан разлог за одсуство било каквог изненађења, па нажалост и овог које се тиче његовог вредносног котирања на Шангајској листи, као и на (CWUR)  Глобал листи 2000 Центра за високо рангирање универзитета који поред Шангајске листе представља респектабилно мерило универзитетских научних резултата у свету.

Кратак хронолошки осврт  на академску заједницу универзитета у Србији, посебно Универзитета у Београду, уз мало луцидности и наставничког искуства распознаје, посебно од 2000. године, општи тренд „осамостаљивања“, да не кажем отуђивања и отимања државних факултета од својих оснивача и финансијера: државе и владе. Доласком тзв. демократске опције на власт, расту и апетити спољашњих утицаја добро познате Сорош машинерије и њој сродних интересних сфера које су по природи ствари заузврат тражиле ширење свог општег утицаја, при чему је на нашу несрећу Универзитет био од посебне важности за њихове интересне апетите.

Свесни  значаја универзитетског образовања од којег зависи квалитет будућег просперитета или стагнације државе Србије, спољни интересни центри плански и систематски радили су на ширењу својих утицаја који су се практично оваплотили у регрутовању и инфилтрирању у систем високог, као и осталих сегмената образовања, њима својствених вредносних стандарда и парадигми. Наравно, као носиоци тих „савремених вредности“, посебно у сфери друштвених наука, стварана је армија послушника – селектованих и препоручиваних  од одређених амбасада, обавештајних служби, невладиних организација, тајкунских моћника и других интересних фактора. Привидно легално изабрани су запосели и овладали многим факултетима, до данашњег дана чинећи гласачку машинерију и под плаштом науке испуњавајући ван науке друге „агенде“ и планове оних који су их довели на Универзитет.

С тим у вези, обиље разноразних „пројеката“, „студијских боравака“, „семинара“ и „конференција“ као легалних начина научне хабилитације створили су временом чврсто језгро наставног особља – финансијски подржавано споља, које се из статуса „спавача“ пробудило крајем 2024. године и, како рече ректор Ђокић, схватило своју, од науке много ширу и значајнију, политичку функцију и артикулацију.

Зарад  властитих политичких амбиција противзаконито су у оквиру факултета пригрлили и организовали део студената из појединих политичких партија, невладиних организација, пројеката обавештајних служби и амбасада

Зарад  властитих политичких амбиција противзаконито су у оквиру факултета пригрлили и организовали део студената из појединих политички партија, невладиних организација, пројеката обавештајних служби и амбасада, што је била полазна енергија за блокаду и рушење универзитета, а тиме и државе. Уместо научне, образовне и васпитне примарне функције факултета, ван закона основна и једина функција било је анархистичко политиканско деловање и спречавање оних студената који су желели да се образују. Изостанак наставе, испитних рокова, бављења науком, наставно особље је трампило за политиканску агитацију, рад по пленумима, при чему су факултети постали свратишта, неуредни хостели издајући тако 187 година дугу традицију.

Поред енормне економске штете коју су професори и студенти  блокадери нанели факултетима, као директна мерљива последица  јавља се и овај драстичан пад на поменутим листама које вреднују научна постигнућа универзитета. Узимајући све претходно речено, као реална и сасвим очекивана последица уследио је и овај пад на Шангајској листи са 401–500 места за 2025. годину на 501–600, за ову 2026. годину. Такође, и CWUR Глобал листа бележи тренд вредносног пада Универзитета у Београду, који је 2021. када је ректор Ђокић дошао на чело универзитета био на 347. месту, да би 2025. године, после блокада и уништавања пао на 387. место.

У саопштењу објављеном на сајту Београдског универзитета ова вест, међутим, има потпуно другачији тон. Како је саопштено, „континуитет пласмана на Шангајској листи потврђује међународну препознатљивост Универзитета у Београду“ и истовремено представља „додатни подстицај“ да се настави са унапређењем квалитета научноистраживачког рада, међународне сарадње и услова за развој нових генерација истраживача. Како разумете саопштење и очекујете ли снажнију реакцију професора и студената?

   У духу досадашњег логичко-апсурдног и дубоко ирационалног одношења према универзитету и академској заједници, без трунке моралне свести и савести, лишене сваке одговорности и професионалног кодекса, „први човек“ и његов ректорски колегијум настављају да ниподаштавају значај и функције овог виталног институционалног беочуга нашег друштва. Оваква субјективна интерпретација, иначе врло јефтина и у суштини бесмислена, неспретно покушава да јавном мњењу баца прашину у очи, безуспешно настојећи да подметне логички апсурд саздан на замени теза, тј. да ноторни неуспех БУ подметне као успех. У форми прања руку од очигледне најдиректније одговорности за пад на поменутим листама, наивним наративом наиван, ако мисли да је мудар, ректор покушава да превари јавно мњење, не говорећи о поразном месту на листи вредновања, већ о некаквом континуитету пласмана, што би требало да значи да је битно бити на листи, а не падајуће место чијем дебаклу је управо он поразно кумовао. За тешко интелектуално жаљење је и констатација о  међународној препознатљивости БУ, додао бих ону народну „чега се паметан стиди онај други се поноси“, другим речима јадна је препознатљивост која се темељи на драстичном паду научне верификације. Давно је српски колективни дух паремиолошки синтетизовао дубоку мудрост да у неким ситуацијама када недостају смислене речи ћутање постаје злато.

„Дубину сазнајних граница“ овог саопштења сведочи и став како пад научне верификације на Шангајској листи представља „додатни подстицај“ за унапређење научноистраживачког рада, научне сарадње и услова за развој нових генерација истраживача.

Да апсурд буде већи, а цинизам безмерно увредљив и опак, иза ових речи стоји ректор и његови, као што се из приложеног види – врло интелектуално виспрени најближи сарадници који су све учинили конкретним делањем или одсуством делања, управо жртвујући те исте генерације будућих младих истраживача и њихов научни развој.

Да ли се из овог луцидног филозофски заснованог саопштења, можда назире театар аспурда или похвала лудости Еразма Ротердамског, или нова савремена методологија научних подстицаја будућих генерација младих истраживача чији је кључни услов блокадерски јавашлук, анархија и уништавање универзитета зарад напретка истог!?

Што се тиче реакције, сматрам да слободни, часни и према своме роду добронамерни професори у складу са својим моралним карактером и жељом да се сачува и из пепела подигне државни унивезитет који припада свима, а злоупотребљен је и отет од политиканских шићарџија лажних интелектуалаца, треба да реагују и јавно раскринкавају бизарност и подлост оваквих изјава. То је од посебног значаја с обзиром на то да је интелектуална сцена заморена, демотивисана и поприлично умртвљена, што најдиректније имплицира будући развој и голи опстанак високог образовања у Србији.

У зависности од степена интелигенције, начитаности и морално вредносне карактеролошке структуре, самостално развијених ставова и ослобођености вештачко наметнуте острашћене искључивости према неистомишљеницима, студентима ће бити јасна интенција оваквих вулгарних саопштења било ко да их пласира у јавно мњење. Они који знају да мисле и херменеутички судују врло лако ће у испразној еристици овог саопштења можда наћи одговоре на све оне нејасноће и дилеме свих збивања на и око универзитета, где су студенти блокадери постали жртве Пирове победе а студенти који су желели да студирају страдалници колетералне штете. Да не изоставим и ону  групу политичких активиста са индексима, који у складу са мазохистичким нагоном уживају у егзистенцијалном самоуништењу и деструкцији, у наиви радећи волунтаристички, као и оне мање или више награђене. Да ли треба да погађамо ко сада кроз превару, лицемерство и бескрупулозну егоистичност не марећи за све њих скупа за сада  добија.

ФОТО: Компас/Илустрација

На челу Београдског универзитета јесте ректор Владан Ђокић који се и политички ангажовао кроз тзв. студентски покрет. Сви се сећамо његовог политичког говора управо са зграде ректората. Када ће држава покренути питање његове одговорности за лоше стање у најважнијој високошколској установи у земљи?

   Злоупотребљавајући функцију ректора, кршећи елементарна начела Закона о високом образовању, уместо да личним примером буде узор и осталим  колегама на универзитету, он је на велику штету високог образовања учинио много тога, или није учинио оно што му је прописано и поверено од државе у надлежност, чиме ће засигурно остати упамћен као бестидни ректор који је нанео огромну штету академској заједници и држави Србији у целини. У почетку скривено, касније врло јасно и отворено, он је јавно промовисао издају основних функција факултета и од васпитних, образовних и научних институција гурао их заједно са својим истомишљеницима у политиканску сферу некакве друштвене мисије. Вођен политичким каријеризмом, издао је посебност ректорског положаја и одговорности, поделивши студенте БУ на блокадере са којима једино комуницира до данас и оне друге који желе да студиурају, које он не прихвата и са којима не комуницира.

У низу његових неморалних чињења урушавања високог образовања, не сме се пренебрегнути чињеница да је током организованих и од стране њега и лојалних му декана и деканица инструисаних блокада и руинирања факултета начињена огромна материјална штета, што је на крају исходовало и губитком једног младог живота на Филозофском факултету БУ. Одсуство изјаве саучешћа породици страдале студенткиње, као и држање политиканског говора са балкона зграде Универзитета где јавно прети државним органима кроз позив студентима да наставе опструкцију факултета и улица, свакако представља основу за предузимање одређених нормативно правних поступака за санкционисање.

Посебно лицемерство показује тог дана када, бојећи се расветљавања околности, и постављања питања његове одговорности, под којима је страдала недужна студенткиња, противи се службеном уласку полиције у зграду универзитета, анимирајући блокадере како би заштитио себе и сву одговорност пребацио на државу која наводно врши репресију на Универзитет.

Да не изоставим и ону групу политичких активиста са индексима, који у складу са мазохистичким нагоном уживају у егзистенцијалном самоуништењу и деструкцији, у наиви радећи волунтаристички, као и оне мање или више награђене

У јавном мњењу, часни људи са универзитета, додуше у мањем броју до сада су много пута јавно позивали на његову одговорност и указивали на моралну бескрупулозност. Морално слепило њему иманентно, вођено егоистичком политичком амбицијом, није пробудило никакву грижу савести и кајање за све оне тешке последице по универзитет за које је најдиректније одговоран. Као сигуран механизам за одговор на зло које је нанео српском високом школству и држави, свакако је пре или касније привођење познанију права. У том смислу, држава мора да смогне институционалне снаге да очисти и од таквих сличних њему одбрани универзитет као виталну тачку свог просперитета.

Да ли је његово укључивање у политику начин да побегне од одговорности?

   Његов примарни циљ јесте да, како је рекао, кроз некакву друштвену мисију оствари личну политичку амбицију. О поразности његових прагматичних поступака, где је изманипулисао и обмануо део студената жртвујући њихову будућност зарад властитог егоизма, говори то што свакако рачуна и на политички имунитет као уточиште и сигуран бег од одговорности. Много пута до сада је у јавним обраћањима на блокадерским скуповима инсистирао на колективној идеји борбе њега и лојалних му колега и студената за демократију, где наводно држава прогони слободни универзитет и њега као жртву. Кријући се иза тих студената и потурајући петпарачку флоскулу о лажном прогону континуирано настоји да у јавно мњење пласира став како су држава, Влада и надлежне институције љути непријатељи универзитета, а он доследан борац за аутономију и напредак. Из свега овога лако је закључити да његова тешка злоупотреба позиције ректора и катастрофалне последице рушења универзитета па тиме и државе, као и један угашен млади живот, са собом носе правне консеквенце за које, у етици добро позната, логика моралног идиота и рачуна на бег у сферу политичке заштићености. Поразно стање на универзитету, пад на листама које мере степен научног котирања, дестабилизација државе, опасност изазивања грађанског рата, пропуштене шансе целокупне студентске популације, страдала студенткиња и друге пошасти за које је он директно одговоран, апсолутно су небитни. Не би било никакво чудо да се појави његово ново  „високо умно“ саопштење којим би све наведене последице и ризици били представљени као основе будућег развоја и напретка универзитета и државе.

ФОТО: Видоје Манојловић

На сајту Н1 вест је објављена под насловом „Универзитет у Београду најбоље пласиран универзитет региона на Шангајској листи“. Може ли укључивање појединих медија у кампању да допринесе томе да јавност има искривљену слику о томе шта се заиста дешава на Београдском универзитету?

   По истом моделу саопшења из ректората, субјективно и циљано са унапред постављеним задатком изазивања ефекта у јавном мњењу, и овај портал безуспешно настоји да дистопично потре истину о паду БУ на поменутим листама вредновања научног рада. Мотив је врло једноставан и јасан, велики неуспех и најдиректнију одговорност ректора и блокадерске опције на Универзитету, треба оправдати што је јако тешко, прецизније – немогуће учинити. Другим речима, како свима видљиво и мерљиво стање неуспеха преоденути у ноторну лаж и јавности потурити као истину. Наивно је истргнути из логичког контекста целине чињеницу да је Универзитет у Београду најбоље пласиран универзитет у региону, јер ове листе не мере само регионалне универзитете, већ све универзитете у свету. Такође, више него бизаран јесте и вулгаран покушај да се кроз истицање реномеа БУ у региону забашури и периферним учини кључна чињеница о драстичном паду од категорије 401–500 у категорију 501–600, у односу на властито место од прошле године. Све ме ово неодољиво подсећа на рационализацију – у психологији добро познато као механизам одбране који треба да оправда неуспех по принципу „слатког лимуна“.  У овом примеру портала садржана је и намера да се неуспех лажира као успех па тако најдиректније пружи подршка и одбране ректор и његов познати колегијум од апсолутно захтеване одговорности. У крајњем случају, од самог почетка блокаде и руинирања универзитета јасни су улога и задаци појединих медија као промотера, логистике и јавног „пумпања“ или скривања појединих чињеница. Уосталом, да ли треба погађати за шта су плаћени?

Какво је стање по питању квалитета наставе било  на Београдском универзитету пре блокада? Јасно је да су блокаде имале изразито негативан утицај. Можете ли да објасните кроз пример факултета на којем ви предајете?

   Ослањајући се на предавачко искуство стицано на више универзитета како у Србији, тако и региону, које кумулативно има око 60 година, дубоког сам убеђења да Болоњска декларација није донела нашем високом образовању много бољитка у контексту квалитативне суштине. Међутим, предавачка активност са собом носи лепоту потенцијалног креирања и аутентичног израза, што упркос мањкавости система даје неограничене могућности онима који преносе знања. Другим речима, пре блокада и насилног рушења Универзитета, настава се у континуитету одвијала у складу са нормативима болоњског концепта, наставничким потенцијалима, мотивацијом и личном професионалном одговорношћу, што се по природи ствари разликовало од факултета до факултета и, наравно, студијских области понаособ.

Кључни циљ блокада био је да се паралишу, девастирају и онемогуће свакодневни рад и функционисање факултета, тј. да се униште радне активности: извођење наставе, испуњавање предиспитних обавеза, колоквијума, вежби и испита. У почетној фази анархистичких активности блокадера на челу са деканком, њеним колегијумом и блиских јој истомишљеника, сви облици рада на мом матичном ФПН се апсолутно нису одвијали, а студенти који су хтели да похађају наставу били су онемогућени.

Више је него очигледно да ректор и блокадери покушавају да властиту кривицу почињених недела пребаце на државу. Лоше стање на универзитету је најдиректнији продукт њихових анархистичких поступака

Када је Влада као оснивач и финансијер БУ предузела одговарајуће мере и престала да финансира нерад и јавашлук на факултетима, запослени на мом факултету добили су понуду из тог блокадерског језгра  за новчану помоћ или социјалну помоћ како би појачали мотивацију за даље блокадерске акције и уништавање куће у којој зарађују хлеб.

Касније се, што је поразно, у договору са студентима блокадерима, организовала квазионлајн настава на даљину, која је само пусти сурогат истинског предавања и његова бледа копија. У одсуству живе речи, комуникације, дијалога, размене мишљења, критичког судовања, ишло се само у правцу крутог испуњавања формалних услова за „крпљење“ и какав-такав завршетак школске године. На размеђи игре суштине и форме, обављени су наврат-нанос испити, по истој матрици да се испуни голи стандард. Квалитет се није ни помињао, јер између два зла увек треба бирати оно мање.

Поразна је чињеница да је чак и пријемни испит за 2025. годину обављен не у згради факултета, већ у хали на београдском сајму.

Свему овоме треба додати и тешке последице губљења ауторитета факултета, професора, маргинализацију радних навика, како професора тако и студената, морално вредносног узајамног одношења, поделу на блокадере и оне друге, изграђено неповерење у образовни дигнитет  и слично.

Да ли је Србији потребна реформа високошколског образовања? У којим правцима би је требало спроводити?

   Реформа је нужна у правом смислу речи јер су нецелисходна тренутна законска решења доста и утицала на постојеће стање на универзитетима. У складу са новим законом о високом образовању, који је нужан услов за редефинисање и оздрављење високошколског система у Србији, мора се вратити примарна надлежност држави, Влади, као оснивачима и финансијерима. Исувише велика слобода и лажна аутономија универзитета иза које се крију узурпација, самовлашће и непотизам субјективних политичких пројекција и интересних група, још увек је врло моћно оруђе за отимање и злоупотребу факултета што смо практично и сведочили у последње време. Треба разбити мит о супротстављености универзитета и државе, кроз враћање добрим традицијама заједничког циља и националних интереса, при чему држава мора да има и контролну функцију с обзиром на стратегијски значај образовања.

Универзитетима у Србији треба вратити хумани национални предзнак родољубивости, уврежити професорску моралност и честитост, за шта је добар пример оснивање српских студија у Нишу.  Такође, област високог школства треба очистити од оних који су га својим нечасним активностима уништавали и наравно пре свега их позвати у складу са законом на одговорност. Једноставније речено, факултетима треба вратити васпитну, образовну и научну функцију, а законски строго забранити политичку активност и злоупотребу сваке врсте.

Законски треба и прецизирати могућност рада страних универзитета у Србији који би утицали на здрав конкурентски однос и мотивацију за освајање научног кредибилитета.

Ректор Ђокић и професори који су учествовали у блокадама, међутим, наводе да је главни кривац за лоше стање на универзитету држава. Како гледате на њихову аргументацију, да ли држава улаже довољно новца и да ли новац може да буде једино мерило? Да ли је интелектуално поштено умањивати улогу и одговорност појединаца, професора, у образовном систему?

   Више је него очигледно да ректор и блокадери који су десетковали универзитет са немерљивим последицама за опстанак и будућност, овог од посебног значаја, друштвеног стуба државне стабилностги, покушавају да властиту кривицу почињених недела пребаце на државу. Лоше стање на универзитету је најдиректнији продукт њихових анархистичких поступака и свесне намере да у име личних политичких циљева униште систем високог школства што би допринело дестабилизацији државе и њеном раслабљавању. Као продужене руке спољних фактора који су енормне количине новца пласирале у сврху извођења обојене револуције у Србији, у ирационалном духу износе ноторне неистине, покушавајући да обману јавно мњење и своју кривицу пребаце на државу која је све време грчевито покушавала да успостави сараднички однос са њима и сачува образовни систем.

Као практичан доказ овога, за време блокадерских акција држава је донела низ аката о новчаном побољшању запослених и стандарда студената на факултетима. Умногоме је повећано учешће државе у финансијком снажењу акадамске заједнице, највеће до сада, што се осетило у виду раста плата и општих услова рада на Универзитету. Упркос томе, и после тих предузетих добронамерних мера државе, блокадерска опција на челу са ректором је још снажније наставила да руши кућу у којој – за наше услове – итекако комотно и повлашћено егзистирају у односу на већину становништва.

Морално посрнуће ове врсте, неувиђајност и искључиви егоизам. За осећај одговорности и преиспитивање својих поступака у изазваним последицама на универзитету, свакако је потребан минимум моралне свести и савести која овде не постоји, чак ни у случају страдале студенткиње. Сваки даљи коментар је излишан.