Директор сектора за развој фудбала ФСС Ранко Стојић о лекцијама које је Србија могла да научи на Светском првенству, зашто заостајемо за најбољима и због чега кључ није у таленту, већ у начину на који развијамо играче
За многе од нас Мундијал се завршио последњим судијским звиждуком. За неке је тек почео.
Док су се по медијима и кафанама сабирали утисци, бирали најбољи играчи и препричавале најлепше утакмице, људи који се баве развојем фудбала покушавали су да одговоре на сасвим другачија питања. Шта данас прави разлику између најбољих? Како настају играчи који мењају ток утакмице? И колико је Србија далеко од тог модела?
О томе је за Српски недељник Компас говорио Ранко Стојић, директор сектора за развој фудбала Фудбалског савеза Србије. Мундијал 2026. био је само полазна тачка. Тема је, заправо, била будућност српског фудбала.
Бивши голман, дугогодишњи менаџер и аналитичар Мундијал је посматрао као велику учионицу. Није га занимало само ко је освојио пехар, већ како настају играчи који освајају пехаре. Јер управо ту, сматра он, Србија има највећи простор за напредак.
Мундијал је иза нас. Шта сте ви видели што већина нас није?
– Људи углавном гледају утакмице, резултате и појединце. Ја сам имао срећу да годинама живим и радим у Белгији, Француској и Шпанији, да сарађујем са великим клубовима и да изнутра упознам њихове системе рада. Зато ме више занима како настају играчи него како изгледа једна утакмица.
Погледајте најбоље фудбалске земље. И тамо сви желе да победе, али систем не дозвољава да једна победа у пионирској или кадетској лиги буде важнија од тога каквог ћете играча имати за пет или десет година
Ово Светско првенство није донело неку велику револуцију. Само је потврдило оно што се већ годинама види. Најбољи су они који имају јасну фудбалску филозофију, систем развоја играча и континуитет рада.
На овом Светском првенству видели смо и доста промена које немају директне везе са тактиком – другачији критеријум суђења, више активне игре, паузе за освежење, све више технологије… Да ли вам се допада смер у којем ФИФА развија фудбал?
– Мислим да се иде у добром правцу. Идеја је да се игра што више, да буде мање непотребних прекида, симулирања и одуговлачења. Фудбал мора да остане динамичан и занимљив за гледање. Добро је и што се води више рачуна о играчима. Ако се игра по великим врућинама, логично је да им се омогући минут да се освеже и опораве. Неки ће рећи да то мења ритам утакмице, али ја мислим да је здравље играча важније. Данашњи фудбал је физички захтевнији него икада, игра се све више утакмица и мора да се води рачуна о томе. Да је повучен прави потез види се и по томе што готово да и није било повреда у последњој четвртини утакмице, што је раније било готово правило.
Када погледате најбоље репрезентације света, шта их данас највише разликује од осталих?
– Највише их разликује начин на који развијају играче од најмлађег узраста. Шпанија је најбољи пример. Људи углавном виде посед лопте или технику, али иза тога стоје године рада. Они од дванаесте или тринаесте године развијају интелигенцију играча, доношење одлука, разумевање игре. То није случајно. То је систем.
На овом првенству Шпанија је током целог турнира дозволила свега десетак удараца у оквир гола. То је просто невероватно, али није реч само о квалитету играча. То је квалитет њиховог развоја.
Код нас се често каже да Србија „има таленат за фудбал“. Да ли је то и даље довољно?
– Таленат ће код нас увек постојати. У то не сумњам. Проблем је што таленат није довољан ако га не развијате на прави начин. Ми и даље пречесто размишљамо краткорочно. Тренери у млађим категоријама често бирају играча који ће им донети резултат за викенд, уместо онога који за пет година може да постане врхунски фудбалер.
Погледајте Јамала. Нико га није сачувао у фиоци док „још мало не сазри“. Добио је прилику зато што је био спреман за њу. Врхунски таленат мора да се развија и да добија изазове у правом тренутку. Ако га спутавате или водите погрешним путем, изгубили сте оно највредније што сте имали. То је суштинска разлика.
Када говорите о Шпанији, многи ће рећи: „Лако је њима, они имају боље играче.“ А ви верујете да те боље играче заправо прозводи бољи систем…
– Управо је то суштина. Не прави систем велике играче случајно, него их ствара. И зато не треба гледати само оно што видимо средом и суботом на стадиону, већ оно што се дешава сваког дана на тренингу са децом од 12 или 13 година. Ту настаје разлика.
ФОТО: Горан ЗлатковићШта конкретно радимо другачије од земаља које су данас испред нас?
– Пре свега, премало радимо индивидуално. Код нас се углавном тренира групно, док се у најбољим европским фудбалским академијама много више времена посвећује раду по позицијама и индивидуалном развоју.
Не можете развити врхунског играча ако свакодневно не радите на његовим специфичним квалитетима. Погледајте Новака Ђоковића. Зар неко мисли да је престао да ради бекхенд зато што већ има најбољи на свету? Напротив. Ради га свакога дана. Триста пута. Петсто пута. Тако мора да буде и у фудбалу.
Ако индивидуално унапредите играча, унапредили сте и тим. Не постоји пречица.
Значи ли то да нам недостаје методологија рада, а не играчи?
– Управо тако. Ми морамо да променимо начин на који едукујемо тренере. Ако немате добре едукаторе, нећете имати добре тренере. Ако немате добре тренере, нећете имати добро развијене играче. Без добро развијених играча нема ни добрих тимова. А самим тим ни резултата. То је ланац у коме ниједна карика не сме да се прескочи.
Наши тренери нису проблем сами по себи. Они раде онако како су учени. Зато је много важније променити начин на који едукујемо тренере него очекивати да ће се ствари променити саме од себе.
Све то звучи логично, али у Србији смо прилично нестрпљиви. Родитељи желе да им дете игра, тренери морају да побеђују, клубови траже резултат одмах. Колико је заправо тешко променити такав начин размишљања?
– То је можда и најтежи део посла. Амбиција никада није проблем. Напротив, добро је да постоји. Проблем настаје када краткорочни резултат постане важнији од развоја играча.
Погледајте најбоље фудбалске земље. И тамо сви желе да победе, али систем не дозвољава да једна победа у пионирској или кадетској лиги буде важнија од тога каквог ћете играча имати за пет или десет година. Код нас се често управо то дешава.
Да ли се у Фудбалском савезу Србије нешто мења по том питању?
– Да. Већ радимо на потпуно другачијем систему едукације тренера. Не желимо више да се све своди на теорију и предавања. Хоћемо радионице, практичан рад, размену искустава и конкретна решења која тренер може сутра да примени на терену. Као што то раде најбољи.
Ако већ знамо како раде најбољи, поставља се логично питање – да ли Србија има план како да тај јаз смањи? Помињали сте пројекат који је добио подршку ФИФА. Шта се заправо крије иза њега?
– Пре свега, понудили смо систем. Није то пројекат од неколико страна, већ комплетна методологија развоја играча и организације клубова, заснована на ономе што данас раде најуспешније фудбалске земље, пре свега Шпанија.
Пре шест месеци представили смо тај концепт, а реакције су биле веома добре. Људи из ФИФА препознали су да смо веома детаљно разрадили развојни пут играча – од методологије рада у клубовима, преко едукације тренера, па све до конкретних вежби и начина на који се играч развија у свакој фази одрастања.
Светско првенство није донело неку велику револуцију. Само је потврдило оно што се већ годинама види. Најбољи су они који имају јасну фудбалску филозофију, систем развоја играча и континуитет рада
На основу тога укључени смо у FIFA Talent Development Scheme програм и већ смо добили прву финансијску подршку од 250.000 долара, уз најаву да ће пројекат бити настављен. Али, искрено, новац је овде најмање важан. Много је значајније што смо добили потврду да методологија коју развијамо има смисла и да идемо у добром смеру. Сада више није питање да ли имамо план, већ колико ћемо бити успешни у његовој примени.
Колико брзо Србија може да ухвати корак са најбољима?
– То није посао који се завршава за годину или две.
Морамо да направимо природан развојни пут за младе играче. Данас постоји велики јаз између омладинског и сениорског фудбала. Без развојних тимова и квалитетног такмичења млади много теже пролазе тај прелаз него у земљама које су данас испред нас.
Али можемо много да напредујемо ако будемо радили квалитетније него до сада. Најважније је да не покушавамо да прескачемо фазе развоја. Ако поправимо начин на који развијамо играче, поправићемо и лигу. А без квалитетније лиге тешко можемо да очекујемо и квалитетнији репрезентативни фудбал.
НЕ СМЕМО ДА ГУБИМО ТАЛЕНТЕ ЈЕР РОДИТЕЉИ НЕМАЈУ НОВЦА
Када сте ви почињали да играте фудбал, таленат је био најважнија улазница. Данас родитељи све чешће кажу да је много важније колико новца могу да издвоје за тренинге, чланарине и путовања. Да ли ризикујемо да изгубимо децу која би, у неким другим временима, постала велики играчи?
– То не би смело да се догађа. Таленат мора да буде једини критеријум. Управо зато радимо на категоризацији клубова који ће играти најквалитетније лиге млађих категорија. Идеја је да у таквим клубовима деца не буду оптерећена чланаринама, већ да добију прилику да се развијају ако имају квалитет. Наравно, приватне школе фудбала ће увек постојати и ту никоме не можете да забраните како ће организовати свој рад. Али систем мора да обезбеди да ниједно талентовано дете не буде изгубљено само зато што породица нема новца.
ФОТО: Горан ЗлатковићШта је, онда, најважнија порука коју сте „прочитали“ са Мундијала?
– Да се ништа неће променити само од себе. Ако не будемо имали храбрости да мењамо начин рада, да едукујемо тренере и другачије развијамо младе играче, остаћемо тамо где смо сада. Промене нису лаке. Али су једини пут.
Зато је едукација кључна. Не само едукација тренера, већ и свих који учествују у развоју детета – клубова, родитеља, људи који воде фудбал. Када сви разумеју исти циљ, онда је много лакше бити стрпљив. Без тога ћемо стално вртети исти круг.
Делујете као човек који искрено верује да српски фудбал може да се промени. Али шта ако се то не догоди?
– Ја верујем у систем и мислим да је у претходном периоду урађено много добрих ствари. Зато сам и прихватио овај посао. Али исто тако верујем да функција нема смисла ако не доноси промене. Само од себе се ништа неће променити.
Ако за неколико година будем видео да нисмо успели да унапредимо ствари, сматраћу да сам био део неуспешног система. А то не желим. Или ћемо успети да мењамо српски фудбал набоље или нема разлога да будем овде.
