Продуцент филма Сретење Макса Ћатовић о најзахтевнијем историјском спектаклу који је Србија снимила, зашто су Мађари морали да уче нашу екипу како се снимају битке и због чега верује да овакви филмови трају много дуже од времена на биоскопском репертоару
Продуценти мало када говоре о себи. Њихов посао је да се побрину да све функционише, а када се светла у биоскопу упале после премијере, публика углавном памти глумце и редитеља.
Сретење Предрага Гаге Антонијевића један је од оних филмова који подједнако важну улогу дају и уметности и продукцији. Зато је занимљиво чути човека чији је посао био да се све оно што је редитељ замислио заиста и догоди.
Макса Ћатовић је један од људи који су деценијама организовали највеће концерте, фестивале и филмске продукције у региону. Зато када каже да се овакав филм код нас никада није снимао, вреди пажљиво саслушати зашто.
Рекао си у необавезном разговору да се овакав филм код нас никада није снимао. Шта га чини толико другачијим?
– Управо време у којем се радња дешава. Код нас су снимани велики филмови, велике стране продукције, партизански спектакли… Али то су углавном били филмови у којима имате униформе, тенкове, топове, експлозије.
Овде је све другачије. Никада код нас није сниман филм у којем сваки статиста има комплетан костим из тог периода. Већи део костима изнајмили смо у Шпанији, нешто у Италији, а много тога морали смо да произведемо посебно за овај филм. Кубуре, опасаче, делове опреме… То људи не виде, али управо то прави разлику.
Шта је био највећи проблем током продукције?
– Знање. Паре су увек проблем, али паре некако нађеш. Знање не можеш.
Код нас није било искуства у снимању битака какве смо желели у филму. Имали смо срећу да пронађемо одличну екипу каскадера из Мађарске. Они нису само дошли да одраде посао. Направили су комплетну кореографију борби, обучили наше људе, наше глумце, наше каскадере. То је оно што остаје после филма.
Волео бих да направимо још неколико оваквих филмова, јер Србија има историју која заслужује велико платно. А знање које смо стекли на Сретењу била би штета да остане искоришћено само једном
Паре јесу важне, али ако немаш људе који знају да раде посао, џабе ти буџет. Код нас није имао ко да сними овакву битку. Није имао ко да организује шездесет коња који јуре у једном правцу, улазе међу људе, људи падају, коњи падају… То није питање новца. То је питање искуства.
Колико је било тешко организовати сцене са неколико стотина људи?
– Много теже него што изгледа. Имали смо око 350 статиста. Млади данас нису служили војску. Нема више оне дисциплине. Кажеш: „Лево“, неко крене десно. Кажеш: „Стој“, он направи још два корака.
После сам се шалио да је можда требало да позовемо најватреније навијаче Звезде и Партизана. Њих поделиш у две војске и проблем решен. (смех) Али када данас погледам прве монтаже тих сцена, стварно сам задовољан.
Колико је било важно да акционе сцене изгледају убедљиво?
– Пресудно. Некада су људи гледали Први и Други програм државне телевизије. Данас свака кућа има неколико стотина канала. Људи свакодневно гледају најбоље светске филмове и серије и упоређују.
Гага и ја смо од почетка имали договор. Ако већ правимо овакав филм, не смемо да дозволимо да нам се млади смеју када виде сцене битака. Морамо да изгледамо озбиљно. И мислим да смо то успели.
ФОТО: Видоје МанојловићКолико су нове технологије промениле овакве продукције?
– Много. Развој технологије ће овакве филмове учинити све јефтинијим. Некада сте морали да имате 300 статиста. Данас део тога може да се реши другачије. Имамо CGI (Computer-Generated Imagery – технологија израде или допуњавања филмске слике помоћу рачунара – нап. аут.). Али људи често мешају CGI и вештачку интелигенцију. То није исто. CGI је алат којим управља човек.
Вештачка интелигенција је нешто сасвим друго. Може да помогне, али још не може да замени људе који праве филм.
Многи верују да ће AI једног дана преузети филм.
– Не. Може да помогне, као и свака нова технологија. Али филм није само слика. Филм је одлука. Можеш данас да скенираш лице, да замениш глумца, да урадиш свашта, али то још није оно због чега људи долазе у биоскоп.
Зашто сматраш да Србија треба да снима овакве историјске филмове?
– Због генерација које долазе. Недавно сам чуо занимљив пример из Мађарске. Уложили су огроман новац у историјску серију о свом националном јунаку. Није вратила уложени новац, али је постигла много важнију ствар. Млади су почели да се интересују за сопствену историју и то је смисао оваквих пројеката. Много младих данас готово ништа не зна о Првом или Другом српском устанку. Ако их један филм натера да пожеле да прочитају још нешто о том периоду, онда је већ урадио велики посао.
Шта је тебе током снимања највише импресионирало?
– Ја ретко идем на снимање. Више волим да гледам готов резултат. Али када сам долазио, оно што ме је највише импресионирало била је посвећеност екипе. Људи су врло брзо савладали ствари које раније никада нису радили.
Гага и ја смо од почетка имали договор. Ако већ правимо овакав филм, не смемо да дозволимо да нам се млади смеју када виде сцене битака. Морамо да изгледамо озбиљно
Требало је обући 350 статиста, расподелити оружје, организовати коње, координисати велики број људи… Када смо завршили те велике сцене, знао сам да смо урадили најтежи део посла.
Како изгледа завршница једног оваквог пројекта?
– Сада долази можда и најтежи део – постпродукција. Слика ће бити завршена, али после тога долазе музика, звук, ефекти, колор-корекција, обрада битака… Покушаћемо да завршимо филм за Сретење наредне године, биће густо, али верујем да ћемо успети.
Кад се склапао буџет за Сретење, колико је било тешко пронаћи новац за овакав пројекат?
– Прво, буџет не правим ја, то ради директор филма, а у овом случају Бранкица Ралић. Прво први асистент режије разради сценарио и направи план снимања. После тога Бранкица прави буџет. Онда заједно пролазимо кроз све ставке, гледамо шта може другачије, шта мора да остане и тек када се договоримо шта нам заиста треба, мој посао је да покушам да обезбедим средства.
Кад си одлазио код потенцијалних спонзора или партнера, са идејом да Гага Антонијевић и ти правите Сретење, какве су биле реакције?
– Углавном позитивне. И због теме и због нашег досадашњег рада. Људи знају да ћемо оно што обећамо испоручити на време и како треба.
Да ли ти се некада догодило да тражиш сто, а добијеш двеста?
– Не (смех). То се не дешава.
Снимању Сретења се назире крај, сам кажеш да није било лако, па да ли би поново ушао у овакав или сличан пројекат?
– Одмах. Баш зато што је тежак. Волео бих да направимо још неколико оваквих филмова, јер Србија има историју која заслужује велико платно. А знање које смо стекли на Сретењу била би штета да остане искоришћено само једном.
