Деценију након историјског успеха српског високог образовања на Шангајској листи, проф. др Стојан Раденовић оштро критикује управу под актуелним ректором и по први пут јавности представља своју теорију „колективне памети“ као константе менталитета српског народа
Када је Универзитет у Београду пре тачно десет година бележио најбоље позиције на престижној Шангајској листи, пласирајући се између 201. и 300. места, јавност је преко ноћи сазнала име човека чији је рад био кључни тас на ваги тог историјског успеха. Био је то математичар у пензији, проф. др Стојан Раденовић. Рођен у скромној породици у селу Добра Вода под планином Радан, школован у лесковачкој гимназији, човек који је већи део радног века провео тихо удубљен у научне радове, и то у подрумској просторији зграде у којој станује, изненада се нашао у центру пажње.
Међутим, године које су уследиле донеле су сурово отрежњење. Најстарији српски универзитет стрмоглавио се ове године на позицију између 501. и 600. места, а академска јавност је почела бурно да дебатује о узроцима. Док у званичним круговима најчешће оптужују бирократију, хроничан мањак финансија и лош систем којем су допринеле студенстке блокаде и разноразне поделе, професор Раденовић у разговору за Српски недељник Компас нуди потпуно другачију, дубоку и бескомпромисну дијагнозу. За њега као математичара, пад није административна случајност, већ логична последица дубоке кризе људи, мањка аутентичног ентузијазма и резултат његовог новог, интригантног концепта који, како каже, први пут износи у јавност и то ексклузивно за наш недељник, а то је непримећена „колективна памет“ нашег народа.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Разговор са проф. др Стојаном Раденовићем започињемо тамо где је болно највидљивији – на табели рангирања престоничког универзитета. Иако скроман по природи, наш саговорник не жели да улепшава реалност. Пад са историјског врха на садашње позиције за њега представља јасан сигнал озбиљне унутрашње кризе и недостатка искусних кадрова.
„Иако са академском заједницом нисам више у свакодневном контакту, веома ми је жао због овог пада. Када сте мала земља као што је наша, ви имате само један историјски искусан универзитет, док други нови универзитети у свету штанцују пуно научних радова али немају то искуство. Те 2016. године, када смо били међу најбоље квалификованима и на највишој позицији до тада и касније, показало се нешто веома важно. Било је јасно да смо до тог места стигли само великим прегалаштвом и пласман утемељили претходним деценијским радом. Зато је овај пад пораз у оном најважнијем смислу, да коначно схватимо драматичну кризу недостатка правих људи на кључним местима у нашем високом образовању“, поручује професор.
Он се на овом месту посебно осврће на генерације младих математичара који нижу успехе на међународним такмичењима, али упозорава на суштинску разлику између такмичарског знања и стварне науке.
„Истина је да бројна наша деца из математичке генерације освајају грдне медаље, али то није наука. Они на такмичењима добијају тешке задатке, вежбају са својим професорима, али нико од њих нема ништа значајно у свету. Многи постану професори, али не могу да постигну циљ. Ја са данашњим даном имам више од 16.000 цитата, и у последњих десетак година сваке године више од хиљаду. А нисам уопште учио Математичку гимназију, него гимназију у Лесковцу и основну школу у Доброј Води. Зашто то говорим? Данас нема људи који су ентузијасти у науци“, наводи Раденовић.
Овај пад јесте пораз у најважнијем смислу – да коначно схватимо драматичну кризу недостатка правих људи на кључним местима на нашем универзитету
КОНТРАПРОДУКТИВНЕ ФИНАНСИЈЕ
Док се из академских кругова често чују гласови да је главни узрок лошег пласмана на Шангајској листи и посртања науке хроничан недостатак новца и лоше финансирање од стране државе, пензионисани професор ове аргументе одбацује без оклевања. Штавише, он сматра да финансије у науци могу бити чак и контрапродуктивне.
„Став који сада износи актуелни ректор Владан Ђокић је својевремено износила и бивша ректорка Иванка Поповић. Кажу да држава не даје довољно новца за врхунски резултат. Знате како, новац је често вишак, јер ви кад добијете паре, то су кочнице за мишљење. Ја рецимо Поповић разумем, она потиче из дипломатске богате породице, те је и амбијент из њеног детињства пресудио да тако размишља. Када упоредим тај амбијент са мојим детињством у Доброј Води, где смо за доручак, када ђаци пођу у школу, евентуално добијали нешто сасвим скромно, схватим колико је управо тај скромни амбијент обликовао моју научну свест“, указује математичар.
Раденовић додатно појашњава зашто су финансије за истинског научника потпуно споредна ствар.
„Шта ви мислите, да је Ајнштајн 1905. године имао неку велику финансијску помоћ када је написао пет радова који су променили свет? Све је то зависило од њега као појединца. Да ли овај пад на Шангајској листи има везе са мањком финансија? Нема! Односно има само за оне професоре који нису прави професори. Јер прави научник и професор, он ће кад-тад добити неке финансије, али није њему суштина да их добије. Моја суштина као научника је увек била да добијем радост да ми је негде рад са бољим резултатом примљен у водећем часопису. Финансије су ту периферне. Исто је тако и код уметника. Врхунски сликар ће можда продати слику, али њему је циљ да истакне то из себе што је убацио у слику. Они који говоре да су финансије кључне јесу они који не знају шта је наука и који суштински не воле науку“, објашњава Раденовић.
ИЗГУБЉЕН АКАДЕМСКИ ДИГНИТЕТ
Када се пређе на актуелну ситуацију на самом Универзитету у Београду, професор не штеди речи критике на рачун актуелне управе и ректора Владана Ђокића. Он сматра да су политичке амбиције и неспособност руководства директно разориле кредибилитет институције.
„Нисам ја ни политички ни лично острашћен, али ректор Ђокић није ни свестан колико је својим понашањем допринео паду Универзитета у Београду. Он по свом понашању, бар ја тако то видим, не заслужује да буде ни добар домар у некој стамбеној згради. Ова криза на факултетима ће се, сасвим сигурно, одразити и у наредним годинама. Утисак је да се створио лош амбијент по факултетима, да су лоши међуљудски односи, а да свима њима претходи нерад. Деведесетих година су, као што знамо, такође били студентски протести, али су и професори и студенти после наставе заједно ишли на те протесте. А ово сад, да се једе и пије у амфитеатрима, то је поражавајуће за наше образовање. Ту су највише поражени декани и сви професори који су показали да им се, нажалост, не може доделити префикс професора универзитета, јер су изгубили свој академски дигнитет“, констатује наш саговорник.
ФОТО: Видоје МанојловићПрофесор додаје да управа Универзитета у Београду пати од дубоке илузије о сопственом значају и недостатка истинске моралне одговорности.
„Не желим да га увредим, ја га лично и жалим и размишљао сам како да му помогнем, али немогуће је. Одавно сам у пензији, још од 2013. године, и тешко да би он хтео да ме саслуша. Они су сви, цела та група која је поделила студенте, јадни у суштини као људи. Кад неко постане редовни професор, он много умисли да је значајан, а уопште није значајан. То је поражавајуће. Врхунски истраживачи, уметници, филозофи или теолози, сви они нису окренути материјалним добрима, већ првенствено духовном свету“, каже Раденовић, додавши да, осим тромости образовно-научног система, наше факултете “изједа и непотизам, карактеристичан за српски народ”.
КОЛЕКТИВНА ПАМЕТ
Оно што овај разговор издваја од уобичајених медијских иступа уваженог професора јесте увођење потпуно новог и интригантног појма у наш јавни дискурс, појма који Раденовић, како каже, развија и бруси дуги низ година кроз своје бављење математиком и посматрање друштва.
„Уопште гледано у друштву, не само на универзитетима, стање је тешко промењиво, а то је због једне константе коју сам сам конструисао пре неколико месеци. Реч је о појму ’колективна памет’. Е, та колективна памет, а не колективна свест, нашег народа, који је толики колики је, јесте непримећена. Наш микронарод, није битно ко је њему на власти, у будућности неће моћи ништа да преброди као што није могао ни у прошлости. Ми се тешимо тиме што смо страдали у Првом светском рату са великим бројем жртава, али шта смо решили тиме? Нисмо пребродили ту кризу страдања и то нас као народ кочи да кренемо даље, да смо још увек на маргинама светских достигнућа“, изричит је професор.
Сарадницима из света преносим да се уз љубав према науци развије и доброта. Њу је као појам у науку увео Никола Тесла
На питање да ли то значи да из историјских искустава ништа нисмо научили, Раденовић објашњава дубоку структуру овог феномена, поредећи га са природним законима.
„То је много дубок појам, нико га није увео до сад. Ја сам га увео размишљајући веома дуго током проучавања математичких проблема. Пошто нам је дата колективна памет, ми све тешкоће које буду наилазиле у будућности нећемо моћи да пребродимо. Колективна памет је константна вредност сваког народа и она не може да се поправља. Она одсликава сваки народ. Ако је колективна памет добијена добра, онда она даје истакнуте појединце. Обрнуто, то не важи. Ми имамо истакнуте појединце, али немамо колективну памет. То је константна вредност сваког народа као Њутнов закон гравитације“, наводи саговорник Компаса.
Да се, како каже, зли духови српске јавности не би узнемирили, наглашава да његова теорија нема никакве везе са аутошовинизмом, већ представља „резултат дубоког, вишедеценијског унутрашњег брушења мозга кроз строгу научну дисциплину којом се бави цео живот – математиком“.
„Цео мој живот, од кад сам отишао из села и основне школе, посвећен је брушењу мозга. У селу кад косите, знате, имате онај брус којим оштрите косу. Тако и математика, кад је проучавате, ви брусите свој мозак. И онда вам то даје многа објашњења ван примарне науке. Апелујем да се много не верује људима, професорима или докторима који гостују на телевизијама и величају наш народ. Ми можемо себе да величамо или не, али пошто нам је колективна памет непримећена, то су узалудне приче. Једно кажу митови, али пред одлазак на Косовски бој ми смо се определили за небо, док су сви у окружењу плаћали пристојан порез Турској. То је та наша константна вредност. То што причам није повезано са аутошовинизмом, него са дубоким промишљањем које нам недостаје“, упућује наш научник.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
ГДЕ ЈЕ РАДОСТ У НАУЦИ?
Упркос изнетим прилично песимистичним рефлексијама када је реч о образовном систему и колективној памети Срба, професор Раденовић каже да и у пензији свакодневно одржава контакте са стотинама младих истраживача широм света.
„Како сам већ 13 година у пензији, мој утицај на универзитету је занемарљиво мали, али имам више од 250 страних сарадника који ми сваки дан пишу, дајем им савете како да дођу до научних резултата. Специјално у овом моменту имам сараднике из Тиране, из Турске, и нарочито из Марока и Алжира. Преносим им искуство да се прво развије љубав према науци, као и доброта. Кад доказујете нешто у математици, важно је то што поседујете доброту, па кад отворите свој мозак да мислите дуго о томе, до врхунца долазите тако што вам и та доброта помогне да видите решење. Слабо се зна да је доброту као појам у науку увео Никола Тесла“, закључује професор.
Можда је управо то разлог зашто се, упркос свим разочарањима у овдашњи академски систем, Раденовић данас осећа растерећено. Повлачење из универзитетског лавиринта донело му је преко потребно олакшање, остављајући га и данас посвећеног ономе што, како тврди, најбоље уме – чистој математици и преданом раду са онима који науку још увек доживљавају као радост духа, а не као трку за новцем.
