Директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију о кризи вредности у Европи, лажном идеализовању иностранства и аутентичном менталитету српског народа који не подлеже диктату глобализма
Када је пре више од две деценије из родне Француске први пут стигао на Косово и Метохију носећи хуманитарну помоћ, Арно Гујон није могао ни да наслути да ће његов животни и професионални пут остати трајно и нераскидиво везан за судбину српског народа. Оно што је започело као лични, дубоко хумани импулс који га је водио ка оснивању организације „Солидарност за Косово“, током година је прерасло у институционални ангажман на највишем нивоу. Данас, са позиције директора Канцеларије за јавну и културну дипломатију, Гујон води једну другачију, али подједнако комплексну битку – ону за промену наратива и перцепције о Србији у међународној јавности.
У ери у којој глобалну политику често кроје брзе информације, али и дубоко укорењене предрасуде, јавна дипломатија постаје кључно оруђе за позиционирање једне земље. Од Вашингтона и Париза, преко Будимпеште, па све до Токија, Гујон са својим тимом настоји да кроз културу, историјско наслеђе и директан дијалог са доносиоцима одлука прикаже модерну Србију која поштује своју прошлост, али активно учествује у обликовању своје будућности.
За Српски недељник Компас Арно Гујон сумира резултате свог двогодишњег мандата на челу Канцеларије, говори о изазовима са којима се Србија суочава на Западу када брани своје националне интересе, али и о томе како избалансирана спољна политика и економски напредак мењају позицију Београда на светској мапи. Открива нам и шта је кључ у комуникацији са странцима, како види аутентични српски менталитет и због чега је, упркос свим притисцима, уверен да истина о положају Срба на Космету полако, али трајно проналази свој пут.
На челу сте Канцеларије за јавну и културну дипломатију већ две године. Када подвучете црту испод тог периода и свих активности од Америке до Јапана, шта видите као своје највеће постигнуће у борби против дубоко укорењених предрасуда о српском народу и Србији?
Највеће постигнуће је боља перцепција Србије и српског народа у свету. Успели смо да отворимо врата дијалога тамо где су дуго постојале предрасуде и да покажемо лице Србије које је истовремено поносно на своје корене и окренуто ка будућности. Током ове две године ширили смо причу о Србији од Америке до Кине, од Русије преко Француске, Немачке, Мађарске, Данске, Малте и Јапана.
Када странцима покажете српску културу, њену дубину и трајање, тада се слика о Србији мења природно
Кроз пројекте на страним језицима организовали смо изложбе и конференције, представили виртуелни музеј који омогућава упознавање са српском културом, реализовали постављање споменика и снимили филмове намењене међународној публици. Недавно сам боравио у Вашингтону где сам учествовао на самиту „Alliance of Sovereign Nations“ који је отворио председник Представничког дома САД Мајк Џонсон. То је била прилика да се глас Србије чује тамо где се обликују глобални наративи и доносе важне одлуке. У свету у ком се раније често говорило о темама које се тичу Србије, а без присуства наших представника, овај сусрет ми је дао могућност да водим дијалог директно са доносиоцима одлука који желе да чују и разумеју приче о Србији и српском народу. Када отворите простор за разговор, тада предрасуде почињу да уступају место чињеницама. Говорио сам о Косову и Метохији и положају српског народа који тамо живи, као и о енергетској сигурности, технолошком развоју и улози вештачке интелигенције, темама које показују да Србија није само чувар свог наслеђа, већ и активан учесник у обликовању будућности. Разговарао сам такође са конгресменима и представницима „тинк-тенкова“ који су интегрални део процеса разматрања разних питања и утичу на доношење политичких одлука. Они су такође били јако заинтересовани да чују нешто о Србији из другог угла. За ове две године уверио сам се да људи широм света желе да чују и другу страну приче. Када покажете српску културу, њену дубину и трајање, када испричате приче о људима, солидарности и наслеђу које чувамо, тада се слика мења природно. Не преко ноћи, али трајно.
ФОТО: Видоје МанојловићИза вас је велики број активности. Шта је за вас лично прави показатељ успеха – да ли сама та импресивна статистика реализованих пројеката или стварна промена перцепције о Србији коју они доносе?
Прави показатељ је спој пројеката и промене целокупне слике о Србији након реализације истих. Пројекти су важни. Они представљају конкретан рад којим нешто показујемо свету. Али права вредност мери се тек кроз ефекат који они остављају. Мери се кроз то да ли пројекти мењају поглед, да ли подстичу разумевање и да ли стварају поверење које остаје. Није пресудно колико смо догађаја организовали, већ колико смо људи успели да дотакнемо, колико смо предрасуда разбили и колико смо простора отворили за дијалог. Кроз пројекте се буди интересовање за Србију. Управо у тој вези између дела и утицаја лежи суштина. Пројекти су пут, али промена перцепције је циљ. За ове две године имали смо пуно активности. Организовали смо у Паризу изложбу „Сусрети са последњим Србима на Косову и Метохији“ фотографкиње Кетрин Купер која је приказала како изгледа свакодневни живот Срба на КиМ. У плану нам је да у наредном периоду ту изложбу селимо и у друге земље. Пре извесног времена смо представили дигиталну верзију Мирослављевог јеванђеља, најстаријег сачуваног српског илустрованог рукописа у Краљевској библиотеци у Копенхагену. Прошле године учествовали смо на Међународном конгресу слависта у Паризу који је окупио више од 1.000 стручњака из 45 земаља, обележили смо 100 година проучавања србистике у Француској на престижној Сорбони. У Јапану смо на Експо павиљону у Осаки представили српски виртуелни музеј „Наслеђе Србије“. На Малти смо подигли споменик посвећен трагичном бродолому српских кадета и официра са брода „Ле Поленизијан“ из Првог светског рата, међу којима је била и Милунка Савић. Споменик је свечано откривен у присуству малтешког министра културе Овена Боничија и високих представника Француске амбасаде. У Будимпешти сам одржао предавање о српско-мађарским односима на угледном Колегијуму „Матијас Корвинус“, који похађа више од 7.800 студената из целог региона. Угостили смо 30 редитеља из 12 земаља и том приликом сам разговарао са њима о важности очувања домаће кинематографије у ери глобализације. У Вашингтону смо организовали Српски филмски фестивал на престижном Америчком филмском институту. Снимили смо серијал о грофу Сави Владиславићу, знаменитом Србину и дипломати, десној руци руског цара Петра Великог, чији је историјски значај оставио трајни траг у односима великих сила.
Све то што смо реализовали није само низ активности, већ део једне шире слике о позицији Србији у свету
Премијера филма за руску публику планирана је у Санкт Петербургу средином јуна. Снимили смо филм о српско-кинеском пријатељству, са циљем да кроз историјске везе и савремену сарадњу представимо кинеској публици блискост и партнерство два народа. Угостили смо постдипломце са Харварда, младе лидере из Француске који се усавршавају на Институту за политичку обуку у Паризу, као и групу студената мастер студија престижног француског Универзитета Сорбона из Париза који су у Србији боравили у оквиру студијског путовања посвећеног теми „Наслеђе, памћење, идентитет“. Организовали смо долазак новинарских екипа из Француске, Италије, Америке, Русије… Дакле, све то што смо реализовали није само низ активности, већ део једне шире слике и промене начина на који се Србија види и разуме у свету.
Када говоримо о том имиџу у свету, он се не гради у вакууму, већ на њега утиче и унутрашња политичка сцена. Колико на ту слику има утицај актуелна ситуација код нас?
Актуелна политичка ситуација свакако утиче на перцепцију Србије, јер се слика о једној земљи гради кроз целокупну политичку, културну и медијску слику. Управо ту јавна и културна дипломатија има посебну улогу да кроз континуиран рад, међународну сарадњу и непосредне контакте са људима из различитих земаља прикаже Србију на прави начин. Јер не можете ни себе ни своју земљу ваљано вредновати уколико стално полазите из осећаја инфериорности или колективне кривице. Самопоуздање једног друштва почива на свести о сопственим вредностима, идентитету и историји. Већем самопоуздању Србије и промени њеног имиџа допринело је и то што је председник Александар Вучић покренуо важне иницијативе и пројекте за очување културе сећања и враћање поноса кроз промовисање родољубља и обележавање заједничких страдања заједно са Републиком Српском. Мудра и избалансирана спољна политика коју председник Вучић води примећена је и јединствена у свету што нам даје несразмерно већи политички значај у односу на саму величину наше земље. Отвореност ка сарадњи са различитим регионима света омогућила је јачање веза на свим континентима, док је стабилно пословно окружење додатно позиционирало Србију као једну од најатрактивнијих инвестиционих дестинација у овом делу Европе. Све то утиче на побољшање нашег имиџа у свету.
Ипак, чини се као да и даље грешимо у том процесу. Да ли Србија уме коначно да исприча своју причу свету или и даље правимо неке кључне грешке?
Дуго је Србија била у позицији да други говоре о њој. Често једнострано. Од 2012. године се то значајно променило. Међутим, то је процес који траје, не треба мислити да је посао завршен. Потребно је да делујемо и проактивно у пласирању наших порука, а не само реактивно, одговарајући тек када смо изложени нападима. Данас се на Западу пре свега говори језиком емоција, зато је важно да наше поруке пренесемо на начин који ће људи заиста осетити и разумети. Прича о Србији мора да се гради континуирано, стрпљиво и доследно, кроз људе, пројекте и присуство у међународном простору.
ФОТО: Видоје МанојловићХуманитарни рад на Косову и Метохији био је темељ ваше препознатљивости. Када се осврнете на године проведене са људима у енклавама, шта је то искуство најдубље променило у вама као човеку?
Тај рад ми је дао јасан смисао и правац у животу. Пре више од 20 година, од када сам први пут крочио на тло Косова и Метохије и изблиза видео како људи тамо заправо живе, како подижу своју децу и у каквим условима одрастају нове генерације, како изгледа свакодневица у енклавама окруженим бодљикавом жицом, схватио сам да не могу да останем нем на све то. Зато сам и основао хуманитарну организацију „Солидарност за Косово“, кроз коју смо током протекле две деценије реализовали чак 56 хуманитарних конвоја помоћи. Имамо волонтере из Француске који прелазе по 4.000 километара да би довезли помоћ за Србе на КиМ. Обновили смо 54 школе за ђаке, изградили спортске терене како би деца могла да тренирају и баве се спортом, водимо сваке године децу на море, прошле године су деца долазила у Београд да се упознају са својом престоницом. Поделили смо пластенике, изградили самоодрживе фарме, фарму крава музара, фабрику за прераду воћа и поврћа, обновили смо медицинске установе и цркве, набавили пољопривредну механизацију, као и стоку и живину за бројне породице. Људи тамо живе од сточарства и пољопривреде, они су вредни и сами се боре за свој опстанак. Када једној породици поклоните десет коза или једну краву, то је за њих велико весеље. Ако бисте их питали шта им треба, никада не би одговорили да им треба новац или ауто. Увек кажу да им треба трактор, крава, овца… Када видите како се ти људи боре, онда и ви имате жељу да им помогнете. А Срби на КиМ се и те како боре и ретко који народ у Европи би издржао све што они издржавају већ више од две деценије. Зато сам уз њих. За мене они су пример храбрости и достојанства. Један мој пријатељ ме је једном упитао зашто толико помажем Србима, а ја сам му одговорио: „Зато што је моје срце са њима.“
Имате ли утисак да је међународна јавност икада стварно желела да разуме реалан положај Срба на Космету?
Међународна јавност никада није у потпуности разумела положај Срба на Косову и Метохији. Током претходних деценија, слика која је стварана у великом делу западних медија често није одражавала стварност на терену. Доминирали су наративи који су занемаривали чињенице и свакодневне проблеме са којима се суочава српски народ. Разумевање је изостало не зато што истина није постојала, већ зато што није била довољно истакнута. У време када су се шириле најтеже дезинформације, посебно током деведесетих година и 1999, није било адекватног одговора. Последице тога осећају се и данас. Зато је данас кључно говорити рационално, ослањати се на чињенице и приближити међународној јавности реалан живот Срба кроз конкретне примере, људске приче и истину. Јер тек када се та истина чује и разуме, може се говорити о стварном увиду у њихов положај. Међународна заједница има моћ да заустави све ово што се годинама дешава на КиМ и да врати нормалан живот Србима тамо, људима који не траже ништа више од права да живе, раде и остану на својој земљи у миру. То није питање политике, већ питање доследности, одговорности и поштовања сопствених принципа. Ако се позивамо на међународно право и поштовање људских права, онда оно мора да важи за све једнако.
Како одговарате на критике дела јавности да је ваш ангажман политички мотивисан?
Не одговарам. Радим свој посао најбоље што могу и верујем да је то прави показатељ свега.
Постоји ли нешто у српском друштву или менталитету што сте посебно заволели, али и нешто што вам је и даље тешко да разумете?
Одушевљава ме српска традиција! Уживам у празницима које проводим са својом породицом у Србији. За мене, славља и венчања представљају право лице Србије. У Србији сам доживео да вас људи дочекују као најближег, чак и када вас виде први пут. Спремни су да поделе и оно мало што имају, и то не из обавезе, већ из искрене жеље.
Наша мудра и избалансирана спољна политика примећена је у свету, што нам даје несразмерно већи политички значај у односу на величину земље
У енклавама на КиМ сам видео породице које живе веома скромно, али које ће вас угостити као да имају све на свету. То је нешто што не можете да заборавите. Гостопримство у Србији није обичај, то је део идентитета. Приметио сам да се на Западу изгубило поштовање традиције, културе и породичних вредности. Тога има више у Србији него на Западу. Овде се више цени заједништво, више се чувају обичаји и више се негује осећај припадности који се преноси са генерације на генерацију. Што се тиче менталитета, мислим да сам се навикао на све па и на „кашњење“. Пре неколико година када је требало да истоваримо један шлепер хуманитарне помоћи на КиМ, звао сам пријатеље да дођу и да помогну. Рекли су ми да долазе за пет минута, а претворило се у чекање од 30. Тада сам схватио да српских пет минута вреди 30 француских минута. Тако да када ми сада неко каже да се нађемо за пет минута, ја кренем тек за двадесет пет.
ФОТО: Видоје МанојловићСведоци смо тога да млади људи често идеализују живот на Западу и онда се одлуче на одлазак из земље. Са позиције неког ко је Француз, а изабрао je Србију за свој дом, шта бисте им поручили? Шта је то што Србија има и што је успела да сачува, а што развијене европске земље полако губе?
Миграције су реалност савременог света и са тим изазовом се не суочава само Србија, већ и много развијеније земље Европе. Млади одлазе јер верују да ће негде другде имати бољу прилику и то је људски и разумљиво. Нико не напушта своју земљу да би је ослабио, већ да би себи обезбедио бољу будућност. Међутим, често примећујем да у Србији постоји склоност да се идеализује живот на Западу, а да недовољно ценимо оно што имамо у Србији. Када данас погледате многе развијене земље, видећете да оне полако губе осећај безбедности, блискости међу људима и нормалан, опуштен живот. У појединим великим градовима на Западу постоје квартови и паркови у које људи не желе да улазе увече, посебно после осам сати, јер су постали небезбедни. Србија је успела да сачува оно што је најважније. Сачувала је свој дух, своју традицију и осећај сигурности. Овде деца могу безбедно да одрастају, људи могу мирно да шетају улицама и кад падне ноћ, као и да живе без сталног страха и тензије. Нисмо увек свесни својих предности, док сопствене недостатке видимо много јасније. Није тамо све тако бело као што се представља, а овде све црно. Зато је важно да младима пружимо реалну слику и живота у иностранству, али и могућности које постоје овде. Ако им покажемо примере људи који су се вратили и успели, ако изградимо атмосферу у којој се рад, знање и труд вреднују, онда можемо постићи да још једном размисле пре него што оду. Србија није остала заробљена у прошлости. Напротив. Србија се развија, модернизује и напредује, а притом није изгубила своју аутентичност. У томе лежи њена највећа снага. Људи овде и даље знају ко су, одакле долазе и куда иду. Уз све то, Србија је задржала и оно што је данас реткост: победнички дух и енергија људи. То се види у спорту, али и у животу. То су људи који желе да раде, граде и стварају и успеју у својој земљи.
Када узмете у обзир све што сте досад урадили – од хуманитарних акција до дипломатије – шта бисте волели да остане уписано као ваша најважнија, трајна оставштина?
Волео бих да моја највећа оставштина буду породице којима смо уз помоћ хуманитарне организације „Солидарност за Косово“ помогли да наставе свој живот на Косову и Метохији, да живе на својој земљи и од свог рада, упркос свим тешкоћама. Ако смо успели да макар једно дете одрасте на свом огњишту, уз свој језик, своју веру и своје корене, онда сав труд има смисла. Такође, волео бих да свет види Србију мојим очима онакву какву сам је ја упознао: хуману, достојанствену, гостољубиву и пуну људи великог срца.
