Директор НСЗ-а за Компас о томе како се чувају радна места и зашто диплома више није довољна

У ери у којој вештачка интелигенција замењује многе послове, директор Националне службе за запошљавање открива како се чувају радна места и зашто диплома више није довољна

Када је пре две године млади и успешни предузетник, суоснивач иновативног стартапа Strawberry energy сео у директорску фотељу Националне службе за запошљавање, многи су се питали како ће се сударити свет агилног бизниса, брзих одлука и модерне технологије са традиционално крутим механизмима државне администрације. Уместо бирократске уљуљканости, Милан Боснић (38) је у једну од најважнијих институција у земљи донео предузетнички дух и непосредан теренски рад.

Данас, док се глобално тржиште рада тресе под налетом вештачке интелигенције, аутоматизације, поремећаја у ланцима снабдевања и енергетске кризе, он са својим тимом обилази општине широм Србије.

У интервјуу за Српски недељник Компас Боснић говори о историјски ниским стопама незапослености, реформи институције на чијем је челу, о савременој чињеници да се мора учити „док си жив“, увозу радне снаге, али и о томе како се суштински мења свест и с киме се заправо бори у судару са старим навикама и највећим изазовима модерног српског тржишта рада.

У фокусу јавности последњих месеци нашли сте се и кроз интензивне радне обиласке општина широм Србије заједно са председником Александром Вучићем. Шта је суштинска порука тих обилазака из перспективе НСЗ?

Није то само питање поруке коју шаљемо, за нас је од суштинске важности да тржиште рада не посматрамо само као статистику. Национална служба за запошљавање већ две године пролази кроз свеобухватну реформу – мењамо начин рада и приступ. Проактивнији смо, много више сарађујемо са привредом и више ослушкујемо потребе наших корисника, грађана. Предуслов за такав проактиван приступ јесте да смо стално на терену. Само током претходне недеље обишао сам сајамове запошљавања у Владичином Хану, Зајечару, Младеновцу, Оџацима и Ваљеву, а у последњих годину дана обишао сам 600 компанија.

НСЗ пролази кроз свеобухватну реформу јер тржиште рада не посматрамо само као статистику

Да бисмо људима пружили добру услугу, ми морамо да разумемо шта се заиста дешава у привреди – за којим профилима постоје потребе и где које вештине недостају и како се послови мењају. НСЗ данас није партнер само људима који су остали без посла, већ и младима који траже први посао или праксу, као и успешним професионалцима који желе да направе следећи корак у каријери, онима који покрећу свој бизнис…

Шта се показало као највећи горући проблем малих средина, да ли је то недостатак радних места, одлазак младих или мањак адекватне инфраструктуре за инвеститоре?

Иако Србија географски није велика, не постоји једна универзална ствар, ни добра ни лоша, за сваку средину. Потребе се разликују у зависности од региона, величине града, структуре локалне привреде, да ли говоримо о универзитетском центру или мањој средини… Зато је важно да политике запошљавања не правимо по једном моделу за целу Србију, већ да добро разумемо конкретне локалне потребе. Оно што ипак јесте некакав заједнички изазов, али глобални, јесте брзина промена на тржишту привреде и рада. Уз све технолошке промене, ми данас заиста морамо да учимо док смо живи. И то више није метафора, ни флоскула. Формално образовање пружа широку основу, али портфолио вештина које поседујете мора стално да се надограђује. Диплома је предуслов, а поседовање одређене вештине јесте оно што све чешће прави разлику када тражите добар посао.

Колико су вам директни сусрети са грађанима и локалним привредницима на терену значили приликом ових обилазака?

Много, јер мере које дају одличне резултате у Нишу, Београду или Крагујевцу не морају нужно да функционишу у Новом Саду или Врању. Трудимо се да будемо агилна институција. Када кажемо да излазимо из администрације, то не значи да администрација није важна. Напротив, она је неопходна и држава се не може водити као стартап. Међутим, тржиште рада и људски капитал изузетно су променљиви. Морамо да знамо крајњи циљ, али да програме не затворимо у ригидан план, већ да их прилагођавамо ономе што нам у реалном времену показују људи, привреда и резултати са терена.

Критичари често кажу да је овакав теренски рад део политичке кампање. Како ви, као човек који долази из пословног света, одговарате на приче да се економска политика превише политизује?

Не бих улазио у политичке квалификације. Мој посао као директора НСЗ јесте да разумем шта се заиста дешава на тржишту рада, а то не можемо да радимо само из канцеларије. За мене је мерило тог рада врло конкретно, да ли смо некоме помогли да пронађе посао, задржи га или стекне вештине које му отварају нове могућности. Али да и ја вас питам, зар није питање здравства, привреде, политике образовања, политике запошљаваља управо „пар екселанс“ политичко питање? Ту треба схватити разлику између „политичког“, између државне и страначке политике.

Налазите се на челу НСЗ већ пуне две године. Представите нам укратко резултате институције и на који сте то конкретан резултат током досадашњег трајања мандата најпоноснији?

Када сам у јуну 2024. дошао на чело НСЗ, циљ је био да од ње направимо модеран сервис за привреду и грађане. Први корак је био искорак и много директнији однос са привредом и послодавцима, као и увођење мерљивих циљева прилагођених различитим локалним тржиштима. Нисмо правили исте циљеве за све филијале, већ према специфичностима. Резултати су конкретни. Током 2025. године, коју смо одредили као годину квантитета, имали смо око 150.000 контаката са компанијама и помогли око 140.000 људи да дођу до посла, међу њима чак и људима који нису ни били на евиденцији незапослених. У 2026. години, суочени са глобалним кризама, ратним сукобима, растом цена енергената и падом у немачкој и италијанској ауто-индустрији, фокус смо додатно усмерили на очување радних места. Посебно сам поносан што смо успели да око 30.000 људи директно повежемо са другим компанијама пре него што су остали без посла, што им је претило. Тиме смо многим породицама сачували егзистенцију и смањили стрес.

У приватном бизнису ризикујете сопственим новцем, док овде сваки промашај може да утиче на недужног човека који се ослонио на државну институцију

То је јако важна промена у начину на који ми видимо улогу НСЗ у будућности, не чекамо да човек остане незапослен да бисмо реаговали, већ као партнер и грађанима и послодавцима, реагујемо проактивно и руководимо променом. Такође, паралелно смо у процесу дигитализације и развоја иновативне платформе засноване на нашим базама података и вештачкој интелигенцији. То конкретно значи да ће на платформи сваки корисник моћи да креира свој професионални профил, који неће бити заснован само на звању са дипломе, већ и на вештинама и искуству које поседује. Корисници ће тако мођи да сагледају све могућности које им се нуде, све послове о којима можда раније нису ни размишљали, за које можда нису знали да постоје или да су компетентни. Као и да виде које им вештине недостају за посао који желе. Послодавци ће, са друге стране, лакше долазити до кандидата чије вештине одговарају њиховим потребама.

Који је био највећи шок или најнепријатније изненађење када сте након предузетничких вода сели у директорску фотељу једне државне институције?

Када човек ради у својој фирми чији је суоснивач, он тај систем прави по себи, а одлуке доноси искључиво у складу са пословним успесима и профитом. Овде је реч о сервису свих грађана, што носи много ширу и другачију, друштвену одговорност. Да је ово чисто профитабилна компанија, могли бисмо да се бавимо само онима који се најлакше запошљавају. Међутим, овде водимо рачуна да програми задовоље потребу свих грађана, и врхунског кардиолога и човека који годинама покушава да уђе на тржиште рада. Одговорност према човеку који се ослонио на институцију и поверење које јој је дао потпуно је другачија врста одговорности.

Званична статистика показује историјски ниске стопе незапослености у Србији. Колико је тај податак реална слика економске снаге становништва, а колико последица чињенице да нам је радно способно становништво старије или да је део људи отишао у иностранство?

То је вишеслојно питање. Незапосленост бележи историјски пад са 8,5 одсто на 7,2 одсто у односу на исти период прошле године, док је у односу на пре пет година скоро преполовљена. Највише су на то утицали привредни раст и развој, велика улагања у фабрике, инфраструктуру и отварање радних места. Да ли је чињеница да нам је демографска слика старија утицала тако што су неки људи излазили из радно способног доба? Јесте, али тај удео демографског одлива је знатно мањи у поређењу са огромним ефектом нових отворених радних места. Не треба изгубити из вида и оно што сам поменуо да смо за јако пуно људи успешно решили транзицију са радног места које се гаси на друго радно место, без да су и дана били регистровани као незапослени. Те активности за очување радних места су фактички „невидљиве“ за статистику.

НСЗ има бројне програме субвенција за запошљавање. Да ли ти програми дугорочно задржавају људе на радним местима или се послодавци ослањају на субвенције само док трају уговорне обавезе?

Наш крајњи циљ није да субвенција сама по себи некога задржи на једном радном месту, већ да кроз рад, преквалификацију и едукацију човек стекне знање и вештине који имају вредност на тржишту рада. Субвенције су циљане тако да се послодавцу помогне у прелазном периоду када запошљава некога из категорије теже запошљивих, док тај човек не постане потпуно продуктиван. Да ли ће неко покушати да злоупотреби субвенцију? Увек ће бити таквих случајева, али за нас је кључно шта човеку остаје када субвенција престане. Ако је стекао вештину којом сутра може да ради и у другој фирми, онда смо му дали много више од субенционисаног радног места. Дали смо му знање и већу слободу на тржишту рада.

ФОТО: Зоран Петровић

Ваша биографија је прилично неспецифична за државне функционере. Ви сте суоснивач компаније Strawberry Energy, која почива на иновацијама, брзини и флексибилности. Како сте „преживели“ судар са ригидном државном бирократијом?

Кључна реч овде је резилијентност. Човек мора да се прилагођава променама које се дешавају. Сви смо ми по природи бића навике, али ја сам овде дошао са идејом да се систем реформише. Наравно, у државној управи важи правило „три пута мери, једном сеци “, можда чак и четири, за разлику од приватног бизниса, где брже доносите одлуке и ризикујете сопственим новцем. Овде свака проба и промашај могу директно да утичу на недужну особу која се ослонила на државну институцију. Зато је степен опреза и друштвене одговорности према последицама немерљиво већи.

Да ли сте успели да бар делић тог стартап менталитета пренесете на запослене на шалтерима и у филијалама НСЗ широм Србије? Колико је тешко променити корпоративну културу у државној управи?

Имам изузетну срећу да радим са сјајним тимом и колегама директорима филијала. Иако су дуже у систему, показали су невероватну спремност на промену. Имамо млађе директоре од непуних 40 година, али и оне од 60 година, и сви су прихватили нови циљ и визију да постанемо агилна институција. Они су изнели терет разговора са 150.000 компанија. Без њихове спремности да промене начин рада, ова промена НСЗ-а не би била могућа.

Које су биле највеће бирократске „кочнице“ са којима сте се суочили и које сте успели или нисте успели да демонтирате за ове две године?

Највећа кочница или боље речено ограничење јесте спознаја количине друштвене одговорности. У приватној компанији када пробате нешто брзо и погрешите, последице сносе компанија и инвеститори. У државној служби свака одлука може диреткно да утиче на живот човека који се ослонио на институцију и можда у том тренутку нема другу опцију. То не значи да систем не може да се мења. Може и мења се, али промена мора да сачува стабилност и сигурност за грађане. Због одличних резултата које испоручујемо, имамо пуну подршку државе.

Млади предузетници често гледају на државу са сумњом и сматрају да институције не препознају довољно иновације. Шта им данас кажете из угла некога ко је седео с обе стране стола?

Предузетништво је најзаразнија ствар на свету! Када правиш своју фирму, твој производ је као твоје дете. Држава је у претходном периоду уложила огроман новац у технологију, ИТ сектор и изградњу научно-технолошких паркова, створивши озбиљне темеље за стартап заједницу. Наравно, држава не може да се понаша као ризични venture capital фонд са новцем свих грађана, али кроз Министарство привреде и НСЗ пружа бројне подстицаје, конкурсе и субвенције за самозапошљавање. Главна разлика у односу на развијене системе попут америчког, лежи у менталитету. Код нас је највећа срамота не успети и вратити се кући, док је тамо неуспех нормална предузетничка лекција. Зато младим људима који улазе у предузетничке воде поручујем да што пре крену, да се не плаше неуспеха и да граде храброст од малих ногу.

ФОТО: Зоран Петровић

Имамо апсурдну ситуацију да с једне стране имамо људе на евиденцији НСЗ-а, а са друге послодавце у готово свим секторима који вапе за радном снагом. Зашто незапослени са ваше евиденције не могу да попуне та празна радна места?

Зато што број незапослених и број слободних места сами по себи не говоре много. Кључно питање је да ли се поклапа оно што људи знају и могу да раде са оним што је привреди у том тренутку потребно. А тај јаз данас постоји. Привреда се развија муњевитом брзином и тражи специфична знања и вештине које се не поклапају увек са формалним дипломама на евиденцији. Зато су вештине и константно учењу од огромне важности, као и платформа коју развијамо, која је директан одговор на овај изазов. Наш посао више није само да спојимо слободно радно место и незапосленог човека, већ да разумемо шта недостаје између њих и како да тај јаз премостимо.

Каква је тренутна званична рачуница са увозом радне снаге из иностранства? У којој мери страни радници решавају проблем, а у којој притискају домаће тржиште и утичу на то да плате не расту брже?

То је још једно вишеслојно питање. Као што су наши људи некада одлазили у Немачку или Италију да раде послове које домаће становништво није хтело, тако се и нама сада дешава да с порастом животног стандарда за одређене послове на домаће тржишту нема довољно заинтересованих радника. Уз то, од 1965. имамо проблем са природним прираштајем и старијом нацијом. Оно што је мање познато, а веома је важно, увоз стране радне снаге је данас системски уређен и контролисан кроз међудржавне споразуме, попут недавно потписаног споразума са Узбекистаном. Важно је да знамо одакле радници долазе, са каквим сертификатима из државних тренинг-центара, какав им је ниво квалификација и када се враћају кући. Циљ тога није обарање цена рада, већ надокнада дефицита како би наши грађани могли да напредују на боље плаћене и сложеније послове, подижући вредност целог привредног екосистема.

Колико су рад на црно и сива економија и даље рак-рана нашег тржишта рада и шта НСЗ конкретно чини да те људе уведе у легалне токове?

Сузбијање сиве економије није у директној надлежности НСЗ-а, али можемо да допринесемо посредно. Кроз интензивну сарадњу са компанијама отвара се већи број регуларних радних места, а наши саветници указују људима свакодневно на значај легалног рада, пензионог и здравственог осигурања и дугорочне сигурности. Наша улога је да људе повезујемо са послодавцима који нуде прописане услове рада, и нудимо реалну алтернативу раду ”на црно.”

АИ и аутоматизација више нису футуризам, они већ увелико гасе одређене административне, рутинске, па и нивое средњег менаџмента и код нас. Која радна места у Србији су већ сада неповратно изгубљена, а шта НСЗ у смислу конкретних програма и пројеката нуди људима који су преко ноћи постали технолошки вишак како не би завршили на маргини и у трајној незапослености?

Технолошке промене и ВИ су ту да остану, као и својевремено парна машина. Видимо притиске на многа занимања. Док су се пре четири године јуниор софтвер-девелопери запошљавали без проблема, данас ВИ преузима те позиције. Слично је са аутоматизацијом у логистици и складиштима, док мајсторски и креативни занати са искуством и даље добијају на вредности.

Наш крајњи циљ је да човек стекне знање и вештине које имају вредност на тржишту рада

Наш посао и одговор не може да буде да људима кажемо само да морају да се прилагоде. Посао НСЗ-а јесте да им помогнемо да то ураде. Зато радимо анализу вештина, шта човек већ зна, шта може да пренесе на други посао и шта му недостаје да би направио следећи корак. Затим га повезујемо са одговарајућом обуком или преквалификацијом, које и организујемо. Циљ је да ухватимо корак са променом и останемо конкуретни на тржишту.

Да ли образовни систем у Србији прати потребе привреде или ми и даље школујемо кадрове за прошли век? Каква је сарадња НСЗ са Министарством просвете?

Формално образовање представља основни темељ, учи нас да мислимо, логици, писмености и развија способност да уопште упијамо нова знања. Формални систем никада неће моћи да се мења онолико брзо колико се мења технологија на тржишту, и ту наступа НСЗ као неформални коректив који додаје недостајуће вештине. Имамо одличну сарадњу са Министарством просвете, школама, универзитетима и Канцеларијом за дуално образовање. Почели смо проактивно да одлазимо тамо где су млади и зато смо присутни у школама, на фестивалима и радионицама, не чекајући да они сами дођу до нас. Желимо што раније да им покажемо како се тржиште рада мења, које могућности постоје и које вештине су им потребне.

Где видите српско тржиште рада и улогу НСЗ у наредних пет година. Да ли идемо ка флексибилнијем радном окружењу или нас чекају нови изазови и неизвесности?

Живимо у периоду у којем је промена једина константа. Време у којем је човек почињао и завршавао радни век у истој фирми на истој позицији јесте иза нас. Људи ће током каријере све чешће мењати послове, занимања, а привреда ће брже да одговара на технолошке и глобалне промене. Зато у наредних пет година видим НСЗ као снажног партнера и грађанима и привреди. Као институцију која разуме промене и спремна је да реагује. Наш посао није само да помогнемо човеку када остане без посла, или послодавцу да нађе новог запосленог. Наш посао је да и једнима и другима помогнемо да разумеју где смо данас, шта можемо сутра и шта је њихов следећи корак.