Балетски играчи се често описују као атлете с душом уметника

Сцена пружа јединствен простор где уметници могу преточити своје најдубље емоције, страхове и страсти у покрет

После деценија проведених на сцени, Михајло Стефановић у „Васкрслим сенима“ има другачију улогу. Као асистент кореограф преноси своје искуство на млађе колеге и учествује у обликовању представе иза рефлектора. Уочи премијере разговарали смо с њим о одговорности коју носи та улога, али и о свему ономе што публика не види: од свакодневног рада и дисциплине до цене коју балетски играч плаћа да би на сцени све изгледало лако.

У Народном позоришту ових дана све указује на то да је премијера „Васкрслих сени“ иза ћошка. Шта се у раду на представи догађа у тим последњим данима пред премијеру и на шта се највише обраћа пажња?

Последњих дана се, заиста, осећа узбуђење како међу играчима тако и увежбачима. Играчи су у сали одрадили највећи део посла, а силазак на сцену подразумева ситне корекције и потпуно коришћење простора током игре. Посебну пажњу у овим тренуцима такође посвећујемо и сценографији, светлу, костимима, фризури, шминки и свему осталом што балет „Васкрсле сени“ захтева.

После толико година проведених у балету, да ли пред премијеру још увек осећате исто узбуђење као некада? И колико је другачији осећај одговорности данас, када сте уз представу и иза сцене, од онога који имате када сте на самој сцени?

Наравно. Осећај одговорности је већи, јер је и моја улога асистента кореографа и увежбача обавезујућа. Посвећеност послу играча подразумевала је одговорност да се добро спремим и дам свој максимум за сваку представу, док је сада моја одговорност другачија, јер своје искуство преносим на млађе колеге, од којих, као сваки професионалац, очекујем потпуно ангажовање. Свакако, представа о животу наше истакнуте сликарке Надежде Петровић напросто изискује велику посвећеност и одговорност, а музика истакнутог српског академика Светислава Божића нуди и огромну инспирацију за рад. Оно што је сигурно, и у овој улози једнако уживам, као и када сам био на сцени као играч, захваљујући дугогодишњем колеги Јовици Бегојеву, прваку Народног позоришта у Београду и кореографу представе „Васкрсле сени“, што ме је изабрао за свог асистента.

Да ли се начин на који данас радите са играчима разликује од начина на који су некада радили са вама?

Педагошки рад у балету има своје основе и норме које се не мењају током времена. Балет као професија изискује много одрицања и напоран рад, тако да постоје само финесе у педагошком приступу преношења знања и искуства. Током свог школовања и професионалне каријере сарађивао сам са врхунским професорима и педагозима, усвојио сам њихове методе рада и исте примењујем, наравно, дајући и свој лични печат.

За балетског уметника тело је истовремено инструмент и средство изражавања. Колико је захтевно одржати га у стању у којем од њега сваког дана тражите максимум?

Одржавање тела једног балетског уметника је екстремно захтевно и представља целоживотни процес који комбинује ригорозан физички тренинг, војничку дисциплину и стално ментално прилагођавање. Балетски играчи се често описују као атлете с душом уметника, јер њихово тело мора да издржи напоре олимпијског нивоа, а да притом задржи лакоћу, грациозност и естетску лепоту. Свакодневни физички напор, вежбање, ментални притисак, повреде и неретко наступи под боловима, сврставају професију балетских уметника у једну од најзахтевнијих.

Шта балет заузврат даје уметнику за све оно што од њега тражи – године, тело, одрицање и приватни живот?

Балет заузврат враћа невероватну физичку и менталну трансформацију, али и специфичан животни стил који обликује читаву личност једног уметника. Играчи развијају комбинацију експлозивне снаге и екстремне флексибилности какву има мали број спортиста. Поседују грациозност и способност да превазиђу сопствене физичке и психичке границе. Сцена пружа јединствен простор где уметници могу преточити своје најдубље емоције, страхове и страсти у покрет. Привилегија је прошетати кроз разне епохе и дочарати неке догађаје, књижевна дела, бајке. Та моћ да се са публиком комуницира без иједне изговорене речи, као и тренутке када публика вишемесечни рад и труд награди громогласним аплаузом пружа неописиви осећај испуњености и постигнућа.