Стваралаштво треба да буде откриће, а не деструкција и параноја

Композитор Мирољуб Аранђеловић Расински верује да српска култура мора да сачува брујање звона минулих времена и традицију као велику духовну моћ нашег народа

О националној култури најчешће причамо када нешто треба сачувати од заборава. Много ређе се запитамо ко данас ствара оно што би требало сачувати за педесет, сто или петсто година. Композитор Мирољуб Аранђеловић Расински већ више од четири деценије одговор тражи у музици, ослањајући се на историју, традицију и духовно наслеђе – од опера Седра, Лазарево обретење и Деспот Стефан до кантате Крст светога цара Константина, која чека премијеру.

За Српски недељник Компас Расински је говорио о томе шта данас уопште значи национална опера, зашто велики део српског музичког наслеђа и даље не познајемо, где је место савременог композитора и може ли један мали народ да остане отворен према свету, а да у њему не постане културно невидљив.

Када данас кажемо „национална опера“, шта то заправо значи? Да ли је одређује тема којом се бави или можда музички језик из којег настаје?

– Националну оперу чине и једно и друго. Поред тога, важан је и тренутак у коме она настаје, али и способност публике да оперу препозна и прихвати као националну.

Има ли национална опера у 21. веку исти смисао који је имала у време када су европски народи кроз музику, књижевност и позориште градили сопствени идентитет? Или је данас, у глобализованој култури, њена улога још важнија?

– Опера, која обједињује све уметности, имала је своје успоне, падове, али и врхунце кроз историју. Природа великих дела јесте да су ван времена, али и обрнуто – дела ван времена су велика. То је случај и са опером. Иако се времена, генерације и погледи на свет мењају, свака генерација са њима може да се повеже и да у њима ужива. Опера тако, као историјска форма, садржи вредности које не би требало да се забораве.

Од када је Стеван Мокрањац направио чувени „скок из блата“ (Д. Гостушки), није направљена системска рекапитулација из које би се истакла најзначајнија остварења, а на којима би се образовале наредне генерације

Докле год су идеје више херметичне и замршеније, израз муцав и магловит, потреба за речима расте прогресивно. Има савремених дела која, једноставно, без речи, без објашњења, не би ни постојала.

Опера је више од 300 година представљала социолошку вредност, друштвено ангажована и подржавана, а слава композитора била је подигнута до божанства. Била опера одређена као национална или не, она увек има важну улогу, колико год да је глобализација присутна.

Ваша Седра означена је као национална опера, а у Лазаревом обретењу и Деспоту Стефану поново се окрећете великим темама српске историје. Шта вас враћа тим темама?

– У дубини језгра, испод слоја који дефинише историја, садржана је квинтесенција уметничког послања, што уметност разликује од других облика људског сазнања. Надам се да је парче те духовне васељене присутно и да се чује у споменутим делима, укључујући и кантату Крст светога цара Константина, која очекује своју премијеру. У нашој историји има значајних личности и догађаја из свих области живота, који су неисцрпан извор инспирације, а који до сада нису уметнички обрађени. Све теме којима сам се бавио велике су: кроз форму опере чувају се вредности цара Константина, кнеза Лазара и деспота Стефана.

Ако бисмо данас направили поштен инвентар српске савремене музике – где се она налази? Имамо ли живу композиторску сцену коју друштво не примећује или смо дошли у ситуацију да је стваралаштво потиснуто на маргину?

– Нажалост, код нас није у потпуности комплетиран ни инвентар старије српске музике. У тај инвентар, пре свега, улазе она остварења која су заживела на концертним подијумима и која комуницирају с публиком. То је вишедеценијски процес. Од када је Стеван Мокрањац направио чувени „скок из блата“ (Д. Гостушки), није направљена системска рекапитулација из које би се истакла најзначајнија остварења, а на којима би се образовале наредне генерације и којима бисмо се представили свету.

Сви знају ко су наши велики композитори 19. и 20. века. Зашто је српским концертним и оперским институцијама често лакше да још једном изведу дело старо сто или двеста година него да ризикују са новим домаћим делом?

– До сада је написано више од сто српских опера, али је јако велики број остао неизведен. Понекад као да се стидимо сопственог музичког наслеђа, које би могло да нас оплемени и представи уметничку вредност наших композитора. Треба храбрије ући у истраживање и постављање тих остварења.

ФОТО: Видоје Манојловић

ФОТО: Видоје Манојловић

ФОТО: Видоје Манојловић

Када говоримо о културном наслеђу, углавном говоримо о ономе што треба заштитити. Али ко ствара наслеђе које ће Србија штитити за сто или више година?

– Не треба заборавити да смо ми са Византијом делили ове духовне и географске просторе од оног часа када смо примили хришћанство. У нашим генима свакако има и тог предивног анђела на фрески, има и тог појања, има, дакле, много тога више у нама што се налепило на наш модерни дух. Поглед у нашу историју је потпуно природан и очекиван.

Многи уметници су бежали од нашег културног и историјског наслеђа. Мени је потребно да нађем инспирацију у ванмузичким садржајима, јер живимо у времену технолошке револуције и њеног процвата. Самим тим, ствараоцу који жели да зађе у неке нове духовне просторе није наодмет да има неко упориште, у литератури, историјским догађајима, природи, у нечему што би га покренуло да ствара. Данас је галиматијас звукова присутан у нашем свакодневном животу. Шта ћемо чути? Стварање смислом и садржином истовремено, о неуништивости и трајању српске културе, као и о нашем трагичном удаљавању од њене изворне лепоте.

Мокрањац је, на пример, могао да узме народно музичко наслеђе и од њега створи високу европску уметност без комплекса. Шта данашњи композитор може да научи из тог примера?

– Пре свега, може да изучи технику, а онда и да је надогради у својим делима. Ново стваралаштво треба да буде откриће, а не деструкција и параноја. Стваралачки рад (диригенти, извођачи, композитори) тражи много естетске, етичке и интелектуалне храбрости. Стварање је ризик, мост који премошћује удаљена времена. Стваралац је загледан у будућност и прошлост. Такво стваралаштво тражи изузетан набој духа. Супротност је бежање у бруталност, конфузију и деструкцију.

Да ли смо због страха од злоупотребе националних тема понекад дошли у апсурдну ситуацију да се сама реч „национално“ у култури изговара са нелагодом?

– Да ли је национално или националистички када посветите свој рад и таленат човеку, свом народу, свету, када пишете хуману музику и залажете се за људски, хумани свет? Насупрот томе, свака идеја, била она манифестована кроз науку или уметност, може да се злоупотреби. То, нажалост, не можемо да предвидимо.

Косово у српској култури одавно није само географија ни политичко питање – оно је вековима присутно у музици, сликарству, цркви, језику и колективном памћењу. Може ли се тај велики културни извор данас поново читати пре свега као уметничко и цивилизацијско наслеђе?

– Суштина постојања сваког озбиљног и мудрог народа и његова велика духовна моћ јесте традиција. Косовски завет и реалност толико су присутни у нашем народу и немогуће је да останете по страни. У стварању је могуће одвојити се од дневне политике, али је немогуће бити потпуно имун на њу.

Када уметник данас посегне за кнезом Лазаром, Косовом или српским средњим веком, колико је тешко да им приђе без предрасуда?

– За Јована Дучића кнез Лазар је био највеличанственија фигура наше историје, који је на Косову био наш Агамемнон. Мој однос према нашој светој земљи сваким даном мог сазревања у мени буди љубав и дивљење према нашим небеским прецима.

Уметност је увек била под патронатом мецена. Она не може да функционише без финансијске потпоре. Код нас је увек фалио новац за културу и та ситуација се понављала током протеклих деценија – општепозната ствар коју памтим од осамдесетих година прошлог века

То је звон који траје и то су многе песме које настају и које треба омузикалити у славу њиховог васкрсења. Предрасуда нема и верујем у обретење. „Смотру над целокупном историјом, још од Косова до данас врше свети Сава и свети косовски кнез. Што је тело без душе, то је наш човек без видовданског јеванђеља и видовданске етике“ (преподобни Јустин Ћелијски).

ФОТО: Видоје Манојловић

Да ли Србија уопште има дефинисану националну културну политику, заправо представу о томе шта жели да њена култура буде за двадесет или педесет година?

– Свет у којем живимо је разнолик. Његове музичке координате на етничком плану нису јединствене и тај етос је доживео експлозију. Промене које су се раније дешавале у интервалу од једног века сада су смештене у трајање једне деценије или чак краћих временских периода. Свако време намеће своју форму, па и садашње, време брзине, информатике, вештачке интелигенције и сажетости. Савремени човек нема времена – хоће све одмах, јер жури. Кратка форма се наметнула као најбоље решење. Ствари се мењају динамиком која је могућа у датим околностима. Најважније је не мирити се и бити борбено истрајан, али лепо истрајан.

Ви сте били члан комисија Министарства културе за област музичког стваралаштва. Шта је био ваш најснажнији утисак о будућности културног живота у Србији?

– Два пута сам био члан комисије за доделу средстава Министарства културе Републике Србије по конкурсу. Оно што је чињеница јесте да из године у годину све више градова са својим окрузима конкурише како би евентуално добијеним средствима скренули пажњу на многе догађаје и личности из наше ближе и даље прошлости, укључујући и предлоге за нове форме јавних манифестација.

Можемо ли говорити о озбиљној националној култури ако највећи део земље нема прилику да чује нову оперу, симфонијско дело или савременог српског композитора?

– Можемо говорити о озбиљној националној култури, али ради се о процентима њене заступљености у свакодневном животу. Сматрам да националној култури припада и збир нашег свакодневног делања, понашања и међусобног опхођења. Моје кретање српским градовима сведочи о томе да публика воли и има потребу да чује оперу, знатижељна је, као и ствараоци, за упознавање дела као авантуре духа у данашњем времену. Жели да види уметнике својим очима. Културни живот је константан, иако нема гламурозних догађаја. Нема одговарајућих услова да се велики догађаји пренесу у мање средине, осим неких фестивала (у зависности од жанра или пројекта који је у питању). Решење је да се чувају и очувају здања и подижу нова, у којима обитава и обитаваће наше стваралаштво.

Ви сте остали снажно везани за Крушевац, град који има огромну историјску симболику. Да ли се национална култура можда данас лакше ствара ван Београда него што се то из Београда види?

– Благословом сам рођен у престоници кнеза Лазара, у „граду господства нам“, Крушевцу, а живим у најкраснијем месту, Београду Високог Стефана, у престоницама у којима су и камен и небо пуни историје.

Стварање је ризик, мост који премошћује удаљена времена. Стваралац је загледан у будућност и прошлост. Такво стваралаштво тражи изузетан набој духа. Супротност је бежање у бруталност, конфузију и деструкцију

Рођењем и васпитањем сам заветован на светосавски, Лазарев пут, тако да је сасвим логично да сам написао опере о оцу и сину. Иначе, постоје средине у Србији које су утврђене у свом пореклу и традицији и труде се да очувају тај пламен у кандилу наше духовности. Однос између Београда и других средина је узајаман.

Никада нисмо имали већи приступ светској култури и никада није било лакше да сви слушамо исту музику, гледамо исте серије и говоримо истим културним језиком. Како мали народ у таквом свету да не постане културно невидљив?

– Довођењем стручних, даровитих и храбрих људи са много воље и вредноће, који обликују културну политику и који ће промишљати о српским културним интересима и потребама.

Да ли вас више брине недостатак новца за културу или недостатак свести о томе зашто нам је култура уопште потребна?

– Уметност је увек била под патронатом мецена. Она не може да функционише без финансијске потпоре. Код нас је увек фалио новац за културу и та ситуација се понављала током протеклих деценија – општепозната ствар коју памтим од осамдесетих година прошлог века. Увек је постојао захтев за већом количином новца, тако да то није нов проблем. Постоје периоди када се финансијска крива подигне, па се спусти, у зависности од прилика и приоритета државе. Свака искључивост ствара незадовољство или мало задовољство.

ФОТО: Видоје Манојловић

Када сте почињали да компонујете, живели сте у другој држави, другом систему. Данас, после више од четири деценије стварања, шта се у односу Србије према сопственој култури суштински променило?

– Готово све се променило и наставља да се мења, али у оном правцу који је битан за нашу културу потребно је да саберемо све своје снаге, да „љубећи ближњега свога као самога себе“ дођемо до нашег суштинског циља – достојанства и хуманизма наших предака – у нади да чекање и одлагање наших послова и амбиција неће више красти време. Ми смо даровит, загрљајни народ свете душе и то је константа која опстаје.

Када једног дана неко буде слушао вашу музику, а да не зна околности у којима је настала, шта бисте волели да из ње сазна о Србији?

– Човек изражава своју вокацију у околностима које су нам дате. Као уметници, ми смо заправо срећни људи, јер имамо свој магични простор у којем живимо. Важно је идејно и интуитивно освајање нових простора и онда њихово уобличавање у форму. Надам се да ће та дела постати неодвојиви део наше културне баштине и значајан део наше музичке литературе. Када своје стваралаштво поделите са другима у духовном загрљају, будуће генерације ће сазнати да су то дела писана за човека, комуникативна, заснована на традицији и створена с емоцијом, интелектом и хуманошћу.

Најзад, шта је данас најважније што српска култура мора да сачува – а шта мора да има храбрости да промени?

– Време је озбиљно, време је за одлуке, а не за јалова нагваждања. Мора се постићи усредсређеност највише категорије на решења, како би се – без мистификовања – направио ред у српској култури. Српска култура мора да сачува брујање звона минулих времена, да покаже све врлине наших великих умова, који су корачали чврсто и храбро овом светом земљом. Треба да будемо достојни наших предака и да сви дамо властити допринос очувању свих вредности богатог српског наслеђа. Традиција је велика духовна моћ српског народа.