И овај балет и његова музика и покрет и све што се у њему одиграва део је нашег саћа које је васељенско и које не заборавља
Музика академика Светислава Божића полазиште је из којег су настале „Васкрсле сени“. Како је у разговору за Српски недељник Компас објаснио, иако „Васкрсле сени“ доносе причу о Надежди и Растку Петровићу, оне нису тема само о њима, већ и о једном времену, страдању и ономе што после сваког разарања остаје да васкрсне.
Са Божићем смо разговарали о томе зашто су управо Надежда и Растко постали његова инспирација, шта ова представа значи и зашто је важна управо у времену у којем живимо.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
„Васкрсле сени“ у самом наслову носе нешто парадоксално.
Та далека прошлост која се одиграла пре сто година се понавља. То ништа није прошло, то се враћа. Догађаји, топоними, географија, зла дешавања на истим местима, на истим географским тачкама, на истим планинама, висовима. Све се исто одиграва, са мржњом која се није угасила и која постоји према српском народу.
Та трагична константа не може да буде прошлост у нашем размишљању. Ми не можемо да створимо нови свет који нас као такав стално избацује из игре. Ми се непрестано боримо и стално се као нешто ослобађамо. Деведесетих смо се као нешто ослобађали, па двехиљадитих.. Од чега се ми стално ослобађамо?
Никако не призлазимо ствари из угла нашег духовног капацитета, наше националне енергије која је васељенска у том контексту. Она није уска, није оптерећена својим критеријумима. Она испуњава васељенски механизам и то је њена суштина. И овај балет и његова музика и покрет и све што се у њему одиграва део је нашег саћа које је васељенско и које не заборавља. Не као злопамтило, него као један духовни механизам који на жртвама и на великој трагедији уметника, у овом случају Растка и Надежде Петровић и њиховим поломљеним и уништеним животима, поломљеним штафелајима, попаљеним књигама… На свему томе почива нешто што поново васкрсава, а то су те дивне сени.
Ми смо у обавези да их чујемо, видимо. И ова музика и овај покрет на неки начин одсликавају то наше поштовање и самопоштовање наше традиције, нашег националног бића и наше велике духовности и уметности која и данас после толико разних разарања није изгубила свој сок, своју супстанцу и своју моћ.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Једном приликом сте рекли да нисте желели да будете биограф Надежде и Растка, већ да пренесете слику једног времена. У том контексту, да ли „Васкрсле сени“ припадају и другим уметницима који су прошли кроз рат и страдање?
Наравно. Надежда и Растко су две метафоре које изванредно могу да изврше транспорт једне огромне енергије, контингент страдања, смрти, контингент уништавања, после чега се један народ скоро изгубио на историјској сцени. Међутим, Божијом вољом он је васкрсао и вратио се у своју земљу и на своју територију што је потпуно невероватно. Са библијским конотацијама. Растко и Надежда су део те библијске метафора враћања из смрти у живот, нешто што личи на голготу. А васкрсење, то је та наша појава. Наравно, васкрсење, у људском, земаљском смислу, никада није донело светлост која је речена у јеванђељу. Живимо и даље тешко библијско време јер то васкрсење се вратило поново у предворје смрти. Не у живот. Наравно ми морамо да се боримо за живот: молитвено, духовно, ментално, културно, интелекатуално, национално… То тражи велики труд и од појединца и од целог народа. Ми смо у овом тренутку далеко од тога, али то је предуслов да наша васкрсења не буду васкрсења у смрт, него у васкрсења у живот. То је суштина приче.
Зашто су баш Растко и Надежда били тај импулс, окидач за „Васкрсле сени“?
Зато што су они уметници високог ранга, памћени, заборављани. Наравно, били су ту и Дероко, Вељко Петровић, Стеван Јаковљевић… Заиста то је једна галерија људи који су у раној младости прешли Проклетије, прешли страдање, смрт, Крф, плаву гробницу и вратили се у живот. А ово двоје су нека врста митског двојца, брата и сестре што је божанствена метафора и за живот и за смрт. Болна и светла. Они су и једно и друго.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Може ли музика да дочара нешто што историјски документи и биографије не могу да пренесу?
Музика је диван сведок свих писаних трагова. Иза свега што је написано, што се дешавало у мировним преговорима, у стрељању, у смрти, у весељу… Музика је била тај тихи, непоткупљиви сведок. И овде је музика нужно везивно ткиво. Не да се реафирмише историјска чињеница која је неспорна за оне који то разумеју. Овде је музика нужна врста благе, као боквице, као обланде да ране блаже и мање страшно изгледају.
Зашто су „Васкрлсе сени“ важне баш за данашње време?
Ја нисам тражио да то буде баш сада, али се тако одиграло. Одиграло се баш како Бог заповеда, у прави час када смо поново на вододелници. Када се опасности надвијају не зато што смо ми несмотрени, већ зато што сами своју смотреност анулирамо, нападамо и разарамо. Постоје простори, људи и појаве који су врло смотрени. Ми их непоткупљиво, стравично, постјугословенски нападамо и вулгаризујемо питање национално. Оно није важно код добромислећих људи, али код људи који су раштимовани духовно и ментално, па и културно и интелектуално, то питање постаје пресудно важно, готово судибинско.
