Марија Стевановић за „Компас“ о документарном серијалу о Војсци Србије

ФОТО: Зоран Петровић

Марија Стевановић, ауторка серијала „У строју“, за Српски недељник Компас говори о људима испод униформе, новинарској дистанци, војничкој традицији и свему што је открила после документарног „марша“  од 15.000 километара

Књижевност је Марију Стевановић научила да тражи човека иза приче. Новинарство ју је одвело још корак даље – међу стварне људе, њихове изборе, страхове, уверења и судбине. Зато 26 епизода документарног серијала о Војсци Србије можда и нису тако необичан наставак њеног професионалног пута.

Са екипом серијала „У строју“ видео продукције Новости прошла је око 15.000 километара, више од 50 локација и снимила 26 епизода. У пројекат је ушла са, како сама каже, „позитивним предубеђењем“ према војсци, али и са свешћу да новинар не сме унапред да претпостави одговоре. После месеци снимања, строја, технике, дисциплине, историје и војничке традиције, управо су људи испод униформе постали централна тема њене приче.

По образовању сте професор књижевности. Како сте од књижевности стигли до 26 епизода о Војсци Србије – и да ли сте, када сте почели да радите „У строју“, пре свега тражили причу о институцији или причу о људима?

Пут од књижевности до оваквог серијала, заправо, уопште није толико дуг колико на први поглед можда изгледа. Књижевност вас учи да тражите причу, да посматрате човека, његове мотиве, изборе, карактер, околности у којима се нашао. Да разумете човека. Новинарство ради готово исто, само са стварним људима и стварним животом, нарочито када је у питању документаристичка форма. Ако ли се сетимо Јакшићевих стихова, мени лично омиљених, „А камен овај, ко пирамида, што се из праха диже у небо, костију кршних то је гомила, што су у борби против душмана, дедови твоји вољно слагали…“, овај пут ће бити још јаснији. Наши дедови, преци, имају толико заслуга у борби за слободу којом се ми данас поносимо, да заслужују бити „опевани“ и у књижевности, репортажама, документаризму… Такође, ту су и они који су директно наставили њихов пут, они који су данас у униформама. Када смо почели да радимо „У строју“, желели смо да покажемо Војску Србије изнутра, да видимо како тај велики систем заиста функционише. Причу о институцији, пак, не можете да испричате без људи који је чине. На крају, иза сваког система наоружања, сваке униформе, чина, обуке и задатка стоји човек. Ти људи су управо најважнија прича овог серијала.

На представљању серијала рекли сте нешто што се учинило врло поштеним: да сте у овај посао ушли са „позитивним предубеђењем“, јер сте одрасли уз униформу, а прадеда вам је био Солунац. Шта је за новинара теже – да се ослободи предрасуде или сопствене наклоности према теми коју обрађује?

Сматрам да није неопходно ослободити се сопствене наклоности према теми која се обрађује, наравно све док вам она не замагљује критички поглед на оно о чему говорите, шта бележите камером… У тој наклоности је и примарна искра страсти према некој теми, основа тога колико ћете се у том послу дати. Када су у питању предрасуде, биле оне позитивне или негативне, лако их се ослобађате. Довољно је неколико дана на терену, у контакту са људима и све буде кристално јасно. У пројекат сам, како сам и истакла, ушла са позитивним предубеђењем. Када у кући имате официра Војске Србије, војску просто морате волети. Када имате прадеду Солунца, морате поштовати и војничку традицију и велике жртве свих тих људи. Али посао новинара је да буде радознао. Моја наклоност могла је да буде разлог да пожелим да уђем у тај свет, али није смела унапред да ми да одговоре. Њих сам морала да потражим на терену.

Да ли се током тих неколико месеци снимања догодило нешто што је ту вашу унапред створену слику о војсци ипак променило? Не покварило, него учинило сложенијом?

Јесте. Пре свега сам схватила колико је Војска сложен организам и колико мало о њој заправо знамо ако је посматрамо само споља. Када кажемо „војска“, најчешће помислимо на униформу, оружје, строј, дисциплину. Војске се увек прве сетимо онда када је најтеже. А онда уђете у систем и видите колико различитих знања, професија, карактера и судбина постоји унутар њега. Упознајете људе који су изузетно образовани, који имају најразличитија интересовања, фантастичан хумор, своје личне приче, дилеме и амбиције које немају никакве везе са стереотипном представом војника. Дакле, мој одговор је – да. Све што се за ових неколико месеци десило на терену моју унапред створену слику о војсци јесте учинило сложенијом, али пре свега и још позитивнијом.

Овако велики серијал не би могао да настане без веома широког приступа Војсци Србије и сарадње Министарства одбране. Како сте као ауторка одређивали границу између документарног погледа на једну државну институцију и њене промоције?

Овако велики серијал пре свега не би могао да настане без разумевања, храбрости и труда мог уредника, Андријане Нешић. Затим долази подршка компаније, маркетинг и пр сектора, продуцента који организује велики тим људи који је неопходан да би се нешто овако произвело. Такође, морамо поменути и председника Републике, који је препознао значај једног таквог пројекта. Мислим да добар документарни садржај сам по себи промовише оно што је добро. Ако снимите младог човека који озбиљно ради свој посао, ако покажете врхунски обучену посаду, најсавременије системе наоружања, знање, дисциплину или нечију посвећеност – не морате гледаоцу да кажете да је то добро. Он то види.

Када стојите на Чегру, на Мишару, када посматрате Газиместан, историја престаје да буде низ година и имена. Постане простор, човек и судбина, оно што живите у том моменту. Такве приче ме проналазе, такве приче тражим

Дакле, улаз у овакву државну институцију и њено приказивање у сегментима који гледаоцима нису тако често доступни, приказивање људи који овај велики механизам чине њена је промоција сама по себи, она својим квалитетом сама себе промовише. Такође, наш задатак није био да направимо рекламу, већ да покушамо да покажемо како Војска Србије изгледа изнутра. Министарство одбране и Војска Србије омогућили су нам заиста широк приступ, без којег ових 26 епизода не би било могуће снимити, а на нама је било да од тог огромног материјала направимо причу. Морам да истакнем велику захвалност њима на гостопримству које су нам претходних месеци показивали, на великом разумевању за оно што је био наш део посла. Мени је било важно да гледаоцу ништа не намећемо. Представили смо им људе, камером забележили причу, и све је то сасвим довољно да човек сам донесе закључак.

Прошли сте око 15.000 километара и више од 50 локација. Који вам је сусрет или тренутак потпуно ппроменио унапред направљен план – у оном добром, новинарском смислу, када стварност испадне занимљивија од сценарија?

Било их је много и управо су ми ти тренуци најдражи. Не бих рекла само променио, рекла бих готово увек значајно побољшао. На терен увек одете са планом, питањима и неком представом о томе шта би требало да буде прича, а онда вам човек кога сте дошли да снимите у једној реченици отвори потпуно други правац. Једна прича, један разговор, отвара нову тему, нови угао који треба осветлити, ново место које треба посетити, у томе је лепота. Неки интервјуи су ми терали сузе на очи, неки сегменти о нашој прошлости нарочито… После толико километара и снимајућих дана, тешко ми је да издвојим само један такав тренутак. Можда је управо то најлепши део документарног рада – тренутак када престанете да водите причу и дозволите причи да она поведе вас.

Рекли сте да вам је жао што камера не може сасвим да пренесе људе које сте упознали, њихово образовање, хумор, интересовања, начин размишљања. Да ли је управо човек испод униформе заправо постао главна тема серијала, иако можда у почетку није тако замишљено?

Апсолутно. И то је можда највеће изненађење које ми је донео овај серијал. Камера може да сними шта неко ради, може да забележи обуку, технику, вежбу, разговор, али не може увек да пренесе све оно што ви видите када са тим људима проведете читав дан, путујете, разговарате између два снимања или седите заједно док чекате следећи кадар. Упознала сам невероватно образоване, духовите, радознале и свестране људе и често сам помишљала како бих волела да гледаоци могу да их упознају онако како смо их ми упознали. Зато мислим да је негде успут човек испод униформе заиста постао централна тема серијала „У строју“, а онда затим и велики, сложен и савршено организован систем који ти људи чине.

Марија СтевановићФОТО: Зоран Петровић

Посебно сте говорили о ученицима Војне гимназије и младим људима које сте сретали у систему. Шта њих данас, у времену прилично снажног индивидуализма, наводи да свесно изаберу систем у којем су дисциплина, хијерархија и колектив кључне вредности?

Љубав – љубав према отаџбини, униформи која је брани, то је кључ свега. То је њихов најчешћи одговор, то је оно што смо видели у њиховим очима. Такође, мислим да је то и питање карактера и личности. Нису сви људи створени за исти начин живота, нити сви желе исте ствари, а они овакав начин живота бирају још уписом у Војну гимназију. Код те деце и младих људи мене је фасцинирала најпре њихова зрелост. То приметите и пре него што почнете озбиљно да разговарате са њима – у начину на који стоје, говоре, слушају саговорника, у односу према обавези. У одговорности коју показују. У неким ситуацијама делују много зрелије од својих вршњака. А када их питате зашто су ту, схватите да они дисциплину и колектив не доживљавају нужно као одрицање од индивидуалности. Напротив, многи управо у таквом систему проналазе своје место. Када после гимназије одете на Војну академију, упознате још боље те паметне и зреле младе људе, заокружите слику о њима. Мене су ти млади људи можда и највише одушевили, јер после сусрета са њима имате осећај да будућност система који смо снимали остаје у веома сигурним рукама.

После „Стаза Космета“, сада „У строју“ – поново сте изабрали тему снажно везану за идентитет, историју и колективно памћење Србије. Да ли је то већ постао ваш ауторски терен или су се једноставно тако поклопиле приче које су вас пронашле?

Вероватно има и једног и другог. Никада заправо нисам размишљала о ауторском терену, увек идем срцем и душом, па тако и бирам оне теме које ме заокупљују, или боле, иза којих могу стати, за које сматрам да су важне и да се не смеју заборавити, или потиснути нечим тренутно атрактивнијим… Наш народ, наш идентитет, наша величанствена херојска и страдалничка историја, неше колективно памћења, незаборав, то су теме које ме привлаче. Занима ме шта једно друштво памти, шта заборавља, шта је оно што не сме да заборави. Кроз серијал „У строју“ смо то посебно осетили кроз сегмент „Трагом витешких предака“, јер смо се враћали на места на којима се историја заиста догодила. Обрадили смо највеће битке наше војске и нашег народа од Велбужда и Косова, до Паштрика и Кошара. То су векови херојства, страдалништва, патње и славе. Када стојите на Чегру, на Мишару, када посматрате Газиместан, историја престаје да буде низ година и имена. Постане простор, човек и судбина, оно што живите у том моменту. Такве приче ме проналазе, такве приче тражим.

Када бисте из свих 26 епизода морали да сачувате само један кадар или једну реченицу која објашњава шта сте заправо открили радећи „У строју“ – шта би то било?

Не знам да ли бих могла да изаберем један конкретан кадар, али знам шта бих волела да у њему буде – лице неког од младих људи које смо упознали. Систем који смо снимали вреди онолико колико вреде људи који га чине. А они, сада већ потпуно објективно могу да закључим, вреде много.

Ако бих морала да одаберем једну реченицу, била би то једна која описује великог деспота Стефана Лазаревића, а коју у серијалу изговара један од наших саговорника. Она гласи: „Његова највећа љубав била је Србија“. У тој реченици има много части, поноса, снаге, али и обавезе – за нас и за генерације оних који долазе.