Српској култури су неопходне две, три генерације без рата

Редитељ и музичар Милутин Петровић за Српски недељник Компас о култури у доба алгоритма, младим ауторима, вештачкој интелигенцији, Дечанском кључу и зашто верује да нам тек долазе боље године

Неколико километара низводно од Дорћола, на самој обали Дунава, јутро у дворишту Милутина Петровића почиње празним буреком и јогуртом. Тако смо се договорили. По дворишту се мотају две мачке, кокошка и мали петао, а домаћин, чим се доручак заврши, навлачи радно одело и гумене чизме и одлази да шиша траву уз обалу. Зна се шта је приоритет.

Нешто касније, кафа на тераси једноставне, наоко мале куће која се утапа у брдашце изнад обале, али која, када се врата отворе, одједном отвара улаз у сасвим други свет. Клавир, гитара, мали музички студио, књиге, постери Џонија Кеша… Пространо, креативно неуредно, баш онако како, ваљда, изгледају места у којима неко стварно ради и живи. Моћни Дунав моћно клизи само неколико корака даље.

Ту смо, заправо, дошли да разговарамо о неким, условно речено, већим стварима: о филму и музици, о томе ко данас обликује укус, шта смо изгубили успут, шта још вреди бранити и има ли српска култура идеју куда даље. Али са Милутином Петровићем разговор тешко може да иде по ГПС-у. Хегел, Бетовен, алгоритми, Станислав Краков, вештачка интелигенција, Хероји и један петао сасвим природно могу да стану у исто преподне.

Када сте ви почињали, раних осамдесетих, садржаја је било неупоредиво мање него данас. Данас имамо практично бесконачан избор филмова, музике, серија, информација. Шта је та огромна количина променила у нашем односу према култури?

– Душан Макавејев ми је пре петнаестак година рекао – „видиш људи су се миленијумима трудили да сазнају шта онај други мисли. Пуно митова, песама, романа, па и филмова бави се тиме… Сада од када на овим фејсбуцима људи пишу шта мисле, некако не можеш а да не помислиш, можда заиста не желим да сазнам шта овај идиот мисли…“. Тако је Мак видео друштвене мреже. Има и песма Дисциплине кичме у којој се Која спрда са тим будалаштинама. У једном сценарију сам написао да су службе великих држава смишљале како да сазнају шта ко ради и са ким се сусреће, па су имали шпијуне, пратили људе, озвучавали собе, фотографисали кроз прозоре… А сада су им ко на тацни сви сами понудили све своје контакте, где су, кога воле кога мрзе… Једна од божјих казни јесте та да ти се жеље испуне. Постали смо планета доушника. Потказивача самих себе. Није довољно да си у Венецији, него се сликаш и ставиш на Инстаграм да си у Венецији. Бламантно.

Када данас погледате српску културу без носталгије и без катастрофизма – шта је у њој заиста добро? Шта данас постоји, а није постојало када сте ви почињали?

– Па тај придев српски је постао стваран, није више „авнојевски“. Некадашњи придев је потицао из Јајца, сада су права јаја у питању када га изговарамо. Велика је дубиоза била са нама Србима, има пуно да се ради, бар две, три генерације да нам поживе без рата па ће се ствари поставити тамо где им је место. Или ако хоћеш конкретно, ево у српску културу се враћа Станислав Краков са свим својим ранама и одликовањима. То је мени слика која је довољна да све објасни.

А шта смо успут изгубили? Радозналост, критеријум, потребу публике да открије нешто што јој није већ познато…?

– Изгубили? Па пази, ми Срби смо пре свега изгубили милионе деце, жена и људи који су убијани на најстрашније начине. Окупатори, психопате, колонијалне силе, бомбардери, тајна друштва, империје, помахнитали конвертити, стрељачки водови, уроте, логори смрти, србосеци и скојевци, све се уротило против нас. Успут се губила храброст, Срби су били приморани да муљају са својим именом и интегритетом. Али ништа није довека. Верујем у поетску правду, некада се ствар мора преокренути. Толико мученика горе, знам да они нису за освету, али и свецима мора да дозлогрди. Уосталом ко год погледа етимологију речи освета, можда ће му неке ствари бити јасније.

Говоримо о култури и публици…

– Што се публике тиче и њихових мерила, шта је то публика уопште? Да ли се под тим појмом мисли на пример на сакалуде које стављају своје слике на Инстаграм? Знаш како се каже – не плаши се људи, плаши се Бога. Када се ради о укусу и складу, не треба се плашити публике него оних који су се твојим послом бавили пре тебе. Ако си сликар, очекујеш да нешто у твојој слици открију Веласкез или Пикасо, а не емоџији у коментарима. Али као од памтивека, све је океј, и све је баш како треба да буде. Само буди и веруј. Иако то људи не виде, прошло је време бројева. Џиберски је пребројавати прегледе. Па погледај само колико је одвратно оно што има највише кликова. То је свакоме ваљда јасно, само се још увек користе превазиђене менталне алатке из прошлости, када анализирају свет. Ствар је већ на сасвим другом нивоу, али на ту узвишицу се још нису попели поменути фолиранти који би да објашњавају оно што је свакоме интуитивно јасно. Довољно је само на пример рећи Тејлор Свифт. Или онај Нолан. Тачка.

ФОТО: Видоје Манојловић

Некада смо говорили о филмској сцени, рок сцени, књижевној сцени. Да ли данас „сцена“ уопште постоји или имамо велики број малих светова који се међусобно и не виде?

– Сто седамдесет и два лајка и осам коментара са срцем, ружом, а можда неко и напише да си прелепотица и свака кокошка ће рећи да су „сви откинули“. То је сцена коју воли алгоритам велике планетарне тајне службе која себи даје хвалисава имена. Омиљено име ми је Мета. За себе кажем да сам meta free person. Знаш, када сам радио Нечисту крв схватио сам да се велики преврат у друштвима десио када су државе забраниле ношење оружја. Некада су се људи сусретали тако да су обојица били наоружани. Отуда руковање или оно што у Азији раде када склопе дланове и наклоне се. Одувек па све до тада мушкарци су уважавали једни друге. Као данас када возиш ауто сто на сат и у сусрет иде исто неки ауто. Ти нећеш да нагло скренеш преко пуне линије и судариш се. А рачунаш са тим да ни онај тамо неће тако нешто урадити. Хиљаде људи у колима мимоилазе се сваког минута. Обострано признавање постојања као могуће опасности и све функционише. Тако је било и са мачевима и револверима а онда су државе смислиле да се појединци разоружају а да постоји специјални део друштва који је ексклузивно овлашћен за употребу оружане силе. И на то су људи били натерани да пристану. Е сада је на реду да се појединци разоружају од свог личног постојања, а да се формирају посебни мали ексклузивни светови који су сцене – либерали, педери, екстремни десничари, антифа фанатици, моралисти, они који боље знају, разне сорте… И они су овлашћени да мисле контролисано од онога ко влада. Морамо се борити да нам и то оружје постојања наше посебне личности не одузму и направе војску и полицију људских душа. Човек ако не постоји као човек онда није вредан слободе и живота који има. Игор Коларов је говорио – није ствар у томе да смо сви једнаки, него да је баш сваки човек на свету различит и посебан.

Храброст је чудна ствар. Неко може да се спрема да буде специјалац целог живота, али да се одузме када се запуца. А неко може да је пекар, или диско играч, а да кад наступи фрка поведе јуриш на непријатеља

Постоји парадокс: никада није било лакше снимити филм, објавити песму, направити фотографију или доћи до публике, а никада није било теже задржати нечију пажњу…

– Па то се ваљда зове инфлација. Мој филм Земља истине… завршава се цитатом Хегела – ко укине Бога умреће у инфлацији. Када се омаловажи Сведржитељ, слобода постане пали анђео, постане лаж, промискуитет, курвање, хероин, поремећај опажања, велика самообмана. Али све је добро. Хиљаде људи и даље слуша опус 61а Бетовена. Знаш, све се може свести на судбину оне чувене изјаве Ленона да су Битлси познатији од Исуса. Када је то изговорио, то је био баш „туше“ конзервативном друштву. Био је неоспорно у праву, зар не? А онда, прошло је само неколико деценија и то је толико бизарно и глупо да је данас тешко и објаснити људима који се не сећају тог времена како и зашто је један тако добар певач то рекао. Исто је са свим тим преломним великим стварима којима се савременост курчи. Већ ми је досадно да набрајам све те револуције које обећавају нешто ново. Феминизме, модернизме, кубизме, диџејеве, рејвове, ексере, њувејвове, победнике Берлинала, Еуроимаже, Нетфликсе, Спотифаје, Енвидије, све те уображене звезде падалице којих сам се нагледао за свог живота а које Библија пегла као пофајтане пелене. Већину тога сам и позаборављао. А прича о Јакову коме анђео промени име у Израел, то остаје заувек. И апсолутни guitar hero, свети цар Давид са својим псалмима. Борба за то да нешто буде примећено? Па, постоје сатови а постоји и време. Постоје скупи и јефтини сатови, а постоји време. Или можда не постоји. У филмовима постоји. И у причама. Онда мора да постоји.

Ви сте Земљу истине, љубави и слободе направили практично изван великог институционалног система и са скромним средствима, а много година касније Нечисту крв – Грех предака као велики продукциони филм који је стигао и до Нетфликса. Када упоредите та два искуства, колико новац уметнику заиста даје слободу – или му само омогућава веће играчке?

– Веће и мање су релативни појмови… У тржишној перцепцији великих студија у Америци филмови се деле на нискобуџетне и све остале. Нискобуџетни су сви снимљени за мање од десет милиона долара. Код нас ниједан филм није толико коштао. Серија Нечиста крв је као пет играних филмова а коштала је мање од два милиона долара. Дакле и Земља и Нечиста су нискобуџетни филмови. Можеш уље на платно наносити танким четкицама а можеш дебелим. Можеш и прстима. Разлика је само у томе што свако може од сунца да направи жути круг, а само прави сликар од жутог круга сунце. Има и други ниво целе ствари, то је борба неког друштва за то што зову мека моћ. Ту у игру улазе буџети, слично као набавка војних авиона и балистичких ракета. Треба се око тога трудити, али постоје те нуклеарне силе чији буџети су застрашујући. Новац који је уложен у Холивуд и у рекламе за кока-колу је непојмљив. Чак и они који су их „провалили“ не могу да досегну размере те флотиле носача филмских борбених авиона… Ми који смо у послу причања прича морамо да се наоружавамо пажљиво бирајући савезнике и пратећи трендове у савременом ратовању…

Када кажете младом аутору „направи филм“, шта му данас заправо саветујете? Да чека систем и озбиљан буџет или да узме оно што има и почне? Постоји ли још простор за ту врсту ауторског безобразлука са којим су некада настајали мали филмови, бендови, часописи?

– Немам појма. Откуд ја знам, нек виде шта ће. Ионако никога не слушају. Пре него науче правило рампе мисле да га треба рушити. Ко да је рампу смислио Стаљин, не да је емпиријски настала. Млади, како кажеш, аутори не гледају историју филма. Немају појма. Лубич, Велман, Фулер, то су за њих шпанска села. Мисле да је Тарантино далеки почетак онога чиме се баве. За њих и јесте. Мука ми је од „младих аутора“, све глупљи филм од глупљег. ‘Ај да видим да ме неко изненади. Чекају конкурс ФЦС-а па да праве филмове. Не знам, само побесним када мислим о томе…

Ви сте радили готово све – филм, телевизију, рекламе, музику, продукцију, монтажу, писали сте о филму, а више од две деценије и предавали. Да ли су те границе међу уметностима данас коначно нестале или смо, под паролом да сви морају да знају све, почели да губимо озбиљно мајсторство једног заната?

– Године 2001. на Фестивалу сценарија у Врњачкој Бањи имао сам есеј „Ликовно 21. века“. Рекао сам да је знање о формату, фигурацији, цртежу, колориту, скици, златном пресеку вековима било ексклузива сликарских мајсторских радионица, а онда већ половином прошлог века то је постало нешто што деца уче од првог разреда основне школе. Предмет се зове ликовно. У међувремену свет је поробио језик покретних слика. Филм, телевизија и сви ови екранчићи у рукама сваког средњошколца на пешачком прелазу. Можда је крајње време да се наши младунци обуче основним појмовима у тој џунгли кроз коју бауљају. Рез, план, покрет камере, синхронитет звука и слике, ракурс, затамњење, стоп кадар, продукција, монтажа, објективи, ако их о томе не научимо појешће их тигар, прегазити слон, ујести мамба. Уз безброј жртава популација homo sapiens-а мутира у правцу таквог разумевања али сама од себе. Невероватно неозбиљно је да се то дешава стихијски. И да, све мора данас да се зна. Специјално драматургија.

Једна од божјих казни јесте та да ти се жеље испуне. Постали смо планета доушника. Потказивача самих себе. Није довољно да си у Венецији, него се сликаш и ставиш на Инстаграм да си у Венецији. Бламантно

У времену вештачке интелигенције и алата који за неколико секунди праве слику, музику и видео, када студент данас дође пред вас, шта је оно чему још морате да га научите, а што ниједна технологија не може?

– Улетео сам у ту AI причу око филма и после свега месец два покушавања почео сам да се распитујем да ли још увек постоји лабораторија која развија 16 мм филм. Црно-бели негатив. Нема ништа од вештачке интелигенције у вези с филмом. То ће увек бити лоши цртани филмови. Људи са телом и душом који прођу кроз објектив и отисну свој лик као негатив на црно-бели филм, као Христос на Торинском платну. То је филм који је васкрсао причање прича и спасао свет у прошлом веку. Шта би са VR-ом? Пре десетак година виртуелну реалност су спиновали исто као сада AI. Мајкрософт, Епл, Енвидија, порно-индустрија сви су улетели у ту причу, инвестирали трилионе и шта би? Бућ. Семплере кад су ономад измислили, паметњаковићи су предвиђали смрт филхармонија. Будале. Оркестара никад више и свирају све боље. Ритам машине? Има више бендова са девојчицама које се ложе на Бонза него техно-диџејева. Досадило ми је да гледам како се булазни о тим наводним новинама. Шта је остало од свега тога? Онај туц-туц звук који се чује из каросерије неког тетовираног мандрила када стане на семафор? Они изгубљени погледи тинејџера са чудном фризуром и слушалицама у ушима? Слушају спотифај компримоване фајлове док се у себи ломе да ли су дечаци или девојчице или можда неки четрнаести род на пијаци полова.

Шта је, онда, AI – пролазна мода или исконско зло?

– AI има сасвим други смисао. Прича о раздвајању језика при изградњи Вавилонске куле, то је једна велика парабола коју тешко разумемо. AI је обрнуо круг, њему је свеједно којим писмом и на ком језику му пишеш. Све језике разуме. Ко пре божје интервенције у Вавилону. Ту је нека тајна тог монструма коју треба открити, а не Терминатор два. Чудне ствари остављају много дубље резове у човечанству него те глупости које спинују берзе новца. Доступност бесплатне порнографије. То је променило људску врсту много више од дигитализације. Успут, је л’ има заиста још увек негде фабрика која прави црно-бели негатив за камеру?

Океј, али где ће, када машина буде могла пристојно да уради готово сваки занатски део посла, почињати оно због чега ћемо нешто и даље да зовемо уметност?

– Уживам у томе што сам матор. Плус Бог ми је дао прелеп живот у коме имам пуно начина да састављам оно што од њега добијам. Пре неколико дана ми је изашао роман. Следеће недеље добијам књигу поезије у којој је шездесет мојих песама и шездесет песама мог друга Ђуре (Владимир Ђурић Ђура – нап. аут.). Уз књигу иде и албум са по шест песама које смо он и ја снимили акустично, мање-више по систему one mic, one take. Дугометражни документарни филм је у фази колор корекције па иде на превод и титловање. Написао сам сценарио за десет епизода епске серије Род по књизи Пламен четништва Станислава Кракова. Кад се све одштампа има 390 страна, па је толико дебело да то зовем Браћа Карамазови. Два главна јунака су браћа, Сташа и Бора. Са својим другом Сашом Радојевићем написао сам сценарио за серију Швеђани из које произлазе и два дугометражна филма Грађани и Апокалипса. То је блејк-едвардовска чудна комедија у којој сам рекао све што мислим о овим кукавичким глупандерима који малтретирају Србију већ две године. Имам бар два албума песама које треба снимити. Својим рукама сам направио полицу за књиге и храним две мачке, петла и његову коку. Пар лабудова је већ одгајио својих пет младунаца који су сада велики као одрасли. Не причам ово да бих се хвалио него да објасним колико ми је леп овај живот и колико не морам да се мучим попут ових Фејсбук аналитичара и разних тезгарошких интелектуалаца који морају да се шлепају уз помодне теоријице и шлихтају кликачима лајкова.

ФОТО: Видоје Манојловић

Сада би људи из „креативних индустрија“ рекли да имате много „пројеката“ и „формата“. Да ли смо се мало погубили већ и у самом језику?

– Тезгароши, фолиранти, лажњаци, љигавци, кукавице. Што би моја покојна мама рекла – курве и наркомани… Тај свет у коме сам ја, Мека је за фолиранте. Погледајте највећи део оних који тврде да су интелектуалци. Никада неће рећи – не знам, или нисам никада чуо за ту књигу. Интелектуалац је данас онај који сво своје знање користи да прикрије све оно што не зна. Бескорисни су. Хирург тешко може да фолира, ортопед исто. Грађевински радник, варилац, возач кипера, инжењер мостоградње, сељак у пољу парадајза, каскадер и фар мајстор. Чак и библиотекар, штампар, касирка… На клизавом терену су историчари или свештеници, али водитељке, режисери, новинари, политиколози, магистри сликарства, шта они заправо раде? Чему служе? Професије су велико искушење а борба и стална провера да не булазниш и да ниси уображен је неопходна. Колико смо се само нагледали агресивне комбинације незнања и убеђености да нешто имаш да кажеш. Не знам да ли долази, како кажу, време одговорности, али време истине је увелико наступило.

Добро, али ко данас заправо формира укус? Некада су то, уз све њихове мане, радили уредници, критичари, фестивали, часописи, радио и телевизија…

– Нема алхемијске формуле, али свакако мора прво нешто да се направи да би то могло некога да формира. Сем изузетака, наравно, ради се о финансирању онога што ће се правити. У неким кинематографијама финансијери су кладионице, осигуравајућа друштва, државна лутрија, пореске олакшице. Шта такви финансирају у Србији? И шта је план? Окружен сам препаметним људима, пуним идеја, знања о формирању укуса. Пријатељи су ми људи велике личне храбрости и талента, али веома тешко добацујемо до горе поменутих институција без обзира на то што се трудимо. Чак намећемо. Дакле, одговор на твоје питање шта формира укус, јесте: тренутно га формира чекање на неко одобрење. Средином педесетих држава Пољска је била у Варшавском пакту и по уговору она је сваке године из свог буџета куповала по двадесет совјетских мигова. Разлог је, наравно, било снажење одбрамбене моћи нације. Једне године министар културе је предложио да купе 19 мигова а да се за цену једног снимају филмови. Тако су се у свету појавили Полански, Вајда, Сколимовски, глумац Цибулски или сниматељ Јержи Војчик. Можда не баш као Шопен али они су постали доста јак „одбрамбени“ систем Пољске. А формиран је и неки укус међу том словенском браћом.

Када се омаловажи Сведржитељ, слобода постане пали анђео, постане лаж, промискуитет, курвање, хероин, поремећај опажања, велика самообмана. Али све је добро. Хиљаде људи и даље слуша опус 61а Бетовена.

Да ли ми можда превише често мислимо да „савремено“ у култури значи раскинути са оним што је било пре нас?

– Наш савремени начин организовања филмских делатности настао је после петог октобра, у чему сам и сам учествовао. Понесени еуфоријом која је мени најсликовитија у идеји да уништимо ту одвратну Слобину Беобанку, а онда ће код нас да дођу праве банке попут Рајфајзена, дакле у том гасу ми смо решили да за филм прекопирамо систем Данске и Словеније. Прошло је 25 година. Свакоме је ваљда јасно колико смо се упропастили уништивши домаће банке и давањем наших пара туђим банкама. Баш смо били магарци. Такође ваљда је свакоме јасно да је тешко пронаћи глупље филмове од данских и словеначких. Али као да смо осуђени на сопствену глупост од пре четврт века. Не разумем се у банке, али што се филма тиче то се може променити само ако се хоће. Можда је дошло крајње време за тако нешто.

Последњих година поново сте се вратили и групи Хероји. Када данас станете на бину са песмама које су настајале у једном сасвим другом културном тренутку, шта у њој данас чујете?

– Уф, музика, ту је бар за једну нулу мање новца али је ситуација таква да ћу опет хистерисати. Највећи уметник моје генерације Душан Којић Која (Дисциплина кичме), лежи са одузетом десном страном у дому за старе у Енглеској. Уместо да је у Србији са специјалном негом, уместо да Музеј савремене уметности направи велику изложбу његових радова, да ПГП изда његова сабрана дела, да му се додели национална пензија и његовом сину стипендија. Краљ Чачка издаје двоструки албум за Кроација рекордс. На омоту Краљ Чачка пише латиницом. Музички уредници српских радио-станица су вероватно корумпирани па под фирмом екс-YU пуштају бесмислене песме из Tомсонове неовисне државе, тако да 20% новца од ауторских права, из нашег СОКОЈ-а одлазе тамо њиховим за кућу спремним домаћицама. Овде Жекс кида фјужн бас са пет (или можда шест) жица, а реално кавер бенд Неверне бебе доминира рок фестивалима… И ту се чека одобрење за формирање укуса? Што се Хероја тиче, Ђури и мени излази та књига и албум и ми уживамо у малим акустичарским поетским вечерима. Можда нас некада и пусте на радију између Мерлина и Рундека. Добро и ми смо неки екс-YU…

Када бисте могли да промените само једну ствар у нашем културном систему (не министра, директора или закон, него један принцип) шта бисте урадили да би за десет година овде било више добре уметности?

– Храброст и схватање реалности. Поштовање професионализма. Смиреност није кукавичлук, а јуначење нема реалну ватрену моћ. Храброст је чудна ствар. Неко може да се спрема да буде специјалац целог живота, али да се одузме када се запуца. А неко може да је пекар, или диско играч, а да кад наступи фрка поведе јуриш на непријатеља. Ево у овом обојеном грађанском рату који се води већ другу годину, сведок сам многих јуначина који су залегли и не мрдају.

Прошлог септембра рекли сте да је Дечански кључ у монтажи? Јесте ли ставили тачку?

– Дечански кључ је завршен, остале су још неке техничке ствари. Саша Радојевић ми каже да је то филм-есеј. Не знам. Знам да је то мој филм, у смислу да сам у њему ја, да сведочи о мени таквом какав сам, па сад шта буде… Не знам шта ћу са тим филмом. Реално је проблем ако га правоверни буду сматрали недостојним, а антихристи агресивном светосавском проповеђу. Када правиш филм, увек у неком правцу кренеш а на крају испадне шта испадне. Е Дечани су тачно онакви каквим сам их замислио. На одјавној шпици пише „путем којим је ишао Питер Воткинс“. Надам се да није претенциозно. Не знам, али једва чекам да га неки људи виде.

Годинама већ пишете Род, причу која би се временски наставила тамо где се завршава Нечиста крв…

– Серија Род је моја опсесија већ годинама. Бивши директор Јавног сервиса Драган Бујошевић је волео Род, откупио је сценарио, стављали су је у план. Али серија је кажу била прескупа. Буџет РТС-а је смањен, ове године је тешко и све то… Та серија је споменик једном од највећих – Станиславу Кракову, она је опело за стотине хиљада покланих Срба у Старој Србији који су заборављени као да никада нису постојали. А убијани су јер су рекли да су Срби. Род је постхумни орден за хиљаде убијених добровољаца који су били организовани у чете па је тако настао појам четници. То су јунаци о којима је слика монструозно первертирана у Брозово време. Род је такође пример како суштину онога што називамо „српски свет“ треба комуницирати на елегантан и достојанствен начин. И та серија је могућност да се направи искрена и аутентична прича која може да „стане на црту“ било ком производу данашње светске продукције. Тако ја то видим. А разумем се помало у то…

Коначно, провели сте више од четири деценије правећи филмове, телевизију и музику и учећи друге да их праве. Када гледате оно што тек долази, јесте ли оптимиста?

– Да, верујем у много боље године и деценије. Имам нека сазнања и чини ми се да ће после овогодишњег Феста све постати видљиво многима. Огромне промене се дешавају, а постоје и идејни и људски садржаји да се преокрет у Србији деси. Ипак, дубина рупе из које крећемо је таква да нам треба буквално неко чудо попут молитви наших светих краљева, па да на крилима серафима изађемо из дубоке јаме пуне костију предака. Е да, и стрпљиво чекамо одобрење…