Од првог сусрета и борбе за Младићево већ нарушено здравље, преко дугих разговора о рату, породици и Србији, па до последње посете и осећаја немоћи који ће му заувек остати урезан у памћење
Генерала Ратка Младића лечио је осам година у Хагу. Кардиолог др Огњен Гудељ, потпуковник и некадашњи начелник Одељења за електрофизиологију и аритмологију срца на Војномедицинској академији, први пут га је срео у притворској јединици Трибунала, а њихов професионални однос временом је прерастао у дубоко лично поверење.
У разговорима који су трајали годинама било је речи о здрављу, породици, рату, људима који су изгубили животе у рату, али и о шаху, лекарима са ВМА и вољеној Србији.
Био сам спреман на сусрет са човеком који је иза себе имао рат, судницу и затвор, али ме је одмах разоружао својом природношћу
Последњих месеци, када се Младићево здравље нагло погоршало, др Гудељ је покушавао да утиче на његово лечење и да му омогући да последње дане проведе у Србији. У томе није успео. У успоменама које је евоцирао за Српски недељник Компас остали су му последњи сусрет и стисак руке, али и обећање које није успео да испуни – да га врати кући.
ФОТО: Видоје МанојловићКако је дошло до тога да почнете да лечите генерала Младића и како је изгледао ваш први сусрет?
Више ни сам не знам када је тачно почело лечење генерала Ратка Младића, али знам да је трајало довољно дуго да смо се толико зближили да имам осећај као да је отишао неко ко је био члан моје породице. Упознали смо се пре осам година, када је његова породица, преко једног кардиолога, дошла до мене. Тада је већ имао озбиљне здравствене проблеме. У том периоду био сам потпуковник и начелник Одељења за електрофизиологију и аритмологију срца на Војномедицинској академији. Први сусрет са генералом Младићем ми је остао посебно упечатљив. Био сам припремљен на читаву процедуру: једна врата, друга врата, контроле, па још неке процедуре, све док нисам стигао до главне лекарске собе у притворској јединици Трибунала. Тамо сам разговарао са лекарима који су обављали здравствени надзор и упознали ме са историјом болести. Када сам ушао у затворску ћелију, видео сам човека у плавом оделу и са црвеном краватом, сређеног и спремног. Изгледао је као прави војник. А онда ми се, практично као да се знамо годинама, обратио са: „Где си, Гудељ, види како си порастао!“ То ме је потпуно разоружало, јер је то био наш први сусрет. Пришао сам му и пружио руку, а он ме је погледао и рекао: „Чекај, ти беше потпуковник?“ Рекао сам му: „Јесте, потпуковник, генерале.“ Онда ме је питао: „Па добро, кад ћеш ти до генерала?“ Одговорио сам му да има још много година до генерала и да не може свако тек тако да постане генерал. На то ми је рекао: „А што си обукао униформу, ако не мислиш да будеш генерал?“ Тај његов мотивациони, помало војнички начин говора одмах је почео да руши баријере између нас. Од првог тренутка је био крајње природан, непосредан и имао је неку енергију коју је тешко описати. То је харизма. Мени је било фасцинантно да човек који је тада већ био осуђен на доживотни затвор, може да вам у неколико реченица промени атмосферу и учини да вам буде лакше да му приђете. Нисам тада, наравно, ни слутио да ће тај први сусрет прерасти у однос који ће трајати осам година.
У том тренутку за вас је, пре свега, био пацијент са веома сложеним здравственим проблемима. Колики је то професионални изазов био?
Током читаве каријере као кардиолог научио сам да је сваки пацијент, када га гледате професионално, исти. То је основно правило. Али чињеница да сам добио прилику да покушам да поправим здравље генерала Младића за мене је ипак представљала велики изазов. Била ми је и велика част, јер је ситуација била потпуно другачија од оне када лечите човека који се налази у болници, где имате све могућности, сву потребну дијагностику, консултације других специјалиста и опрему. Овде идете у неизвесно. Не знате шта вас чека, какви су коморбидитети, какво је његово претходно лечење, какви су услови и са каквим ћете лекарима радити. Због тога је за мене то био један од највећих изазова у професионалном животу.
ФОТО: MARTIN MEISSNER/AFP/ProfimediaШта сте утврдили приликом првих детаљних прегледа и како сте донели одлуку о даљем лечењу?
При првој посети имао сам сумњу у његово здравствено стање. Имао је озбиљне срчане проблеме и нисам знао шта је до тада примао од терапије и шта ћу све пронаћи када почнем детаљно да га прегледам. Први боравак трајао је четири дана, а прегледи су трајали и по пет сати. Требало је све детаљно прегледати, сагледати мноштво ствари и кориговати лекове. У једном тренутку дошли смо до питања да ли треба смањити терапију или уградити пејсмејкер. Радили смо додатна испитивања како бисмо утврдили шта је најбоље за њега. Када је постало јасно да постоји индикација за уградњу пејсмејкера, првог и другог дана је доста негодовао.
Када сам га први пут срео у притворској јединици нисам ни слутио да ће тај сусрет прерасти у однос који ми је заувек променио живот
Као лекар, морао сам да му објасним који су разлози и које користи може да има од тога. И тада се показао његов начин преговарања, који је увек био некако полувојнички. Он заправо никада није излазио из улоге војника, чак ни када су му здравствене околности биле тешке. Када бих му све објаснио, устао би и рекао: „Види, Гудељ, ја ћу те слушати, али само зато што си ти кардиолог.“ И онда би прихватио оно што смо се договорили. У свим тим ситуацијама посебно сам примећивао његово достојанство. Оно је код њега заиста било на максимуму. Чак и када му није било лако, чак и када је био болестан и суочен са интервенцијом којој се сигурно није радовао, остајао је војник.
Пошто сте га временом упознавали и ван лекарских прегледа, шта сте у међувремену сазнавали о Младићу?
Имао је изражен осећај за друге људе. Сећам се ситуација када не би било нечега довољно за све, он би водио рачуна да прво добију они којима је потребније него њему. У једној таквој ситуацији говорио је да је он стар и да му можда није толико потребно као неким млађим људима. То су наизглед ситнице, али управо такве ситнице временом покажу какав је ко човек. У његовом лечењу веома важан део била је породица. Ја заиста никад нисам срео такву породицу која се толико бринула, борила и била уз свог члана. Били су уз њега све време и то је за лечење сваког пацијента веома битно. Лекар може да уради много, али породица је оно што човеку даје додатну снагу. Код њега је та веза са породицом била изузетно јака и она ће се касније, нарочито у последњим годинама, показати као једна од најважнијих ствари које су га одржавале.
Када је ваш однос престао да буде само однос лекара и пацијента?
Како је време пролазило, наши сусрети су постајали много више од медицинских прегледа. Мислим да су се најмање половина наших разговора односила на ствари које нису имале никакве везе са медицином. Он је био човек који није са сваким разговарао на исти начин, али када би осетио блискост и поверење, умео је да се отвори. Тада су разговори ишли много дубље. За мене је то значило да се однос лекар–пацијент претворио у нешто у чему је било много људског поверења. И управо због тога његову смрт доживљавам много личније него што бих могао да објасним некоме ко га никада није упознао.
Када би се завршио лекарски део посете, о чему сте онда најчешће разговарали? Које су му теме биле посебно важне?
Посебно му је тешко падала прича о прошлости, нарочито о људима које је изгубио током рата. Говорио је о својим погинулим војницима, о људима који су страдали током ратних година и о покушајима да њихова тела буду пронађена и враћена породицама. У тим тренуцима нисам могао да будем неки нарочит саветник. Када као лекар схватите да човека нешто толико дуго прогања, да га и после много година тишти, онда разумете да не постоји реченица којом можете да промените оно што се догодило. Ваше је само да слушате, да му омогућите да изговори оно што носи у себи и, колико је то могуће, олакшате. Мени је посебно било фасцинантно то колико је детаљно памтио своје погинуле војнике. Памтио је њихова имена и презимена, имена мајки и очева, знао је одакле су били, где су погинули, шта је покушао да уради да се њихова тела врате у родни крај и буду сахрањена. Као лекар, могао сам да приметим колико је пажње томе посвећивао. То није било нешто што је само једном испричао. Говорио је и о преговорима са супротном страном, о покушајима да се дође до тела погинулих и да се она врате породицама. Помињао је и размене заробљеника које су се у том контексту догађале. Говорећи о тим догађајима, показивао је велико познавање стратегије и ратовања, али је истовремено правио разлику између легитимних војних циљева и свега другог. Говорио је са великим поштовањем о противнику када је реч о легитимном војном циљу, а онда би, када се разговор врати на његове погинуле, емоција постала много видљивија. Ту сам могао да видим да су то биле теме које га и даље боле. Некада би био узнемирен, некада би се појавиле сузе, некада би се једноставно променио начин на који говори. Ја сам у тим тренуцима углавном ћутао и слушао. Нисам сматрао да је моје да судим о ономе што ми прича. Нисам тамо одлазио као историчар или тужилац. Био сам његов лекар. Али човек не може осам година да седи преко пута другог човека, да слуша такве приче и да остане потпуно лишен личног утиска.
ФОТО: REUTERS
ФОТО: REUTERSО чему сте још разговарали током свих тих година?
Било је, наравно, и много других тема. Причали смо о ратиштима, о људима које је познавао, о догађајима из тог периода. Причали смо о ВМА и лекарима које смо заједнички познавали. Питао ме је за појединце, за њихово здравље, интересовало га је шта се са њима догађа. Говорио ми је и о свом животу у Србији, о људима које је познавао и неким догађајима из тог времена. Помињао је и политичке околности и односе са појединим људима. Оно што сам примећивао јесте да у тим причама углавном није тражио кривца нити је имао потребу да некога оптужује. Говорио је о стварима које су биле део његовог живота, онако како их је он доживљавао. У неким ситуацијама у којима бих ја можда плануо или тешко разумео како је неко могао нешто да уради, он је умео да покаже неку врсту разумевања за околности. Не кажем да је све одобравао, али сам примећивао да је имао разумевања за одређене моменте. И управо такви разговори су ми показивали колико је наш однос временом постао другачији од првобитног односа лекара и пацијента.
У вашим сусретима било је и нечег потпуно другачијег од разговора о болести и рату, а то су биле партије шаха. Како је то изгледало?
Шах је био посебан део наших сусрета. Годинама га нисам играо, а онда сам у Хагу, обилазећи генерала, почео да играм и врло брзо схватио да имам озбиљан проблем. Сећам се да смо једном завршили четири партије и да је он добио све четири. Мене је фасцинирало што је човек који је тада већ имао више од десет можданих удара и даље имао такву способност концентрације и размишљања. Али није само ствар у томе што ме је побеђивао. Он је желео да партија траје. Није му било најважније да ме победи по сваку цену. Када бих направио потез за који је сматрао да није добар, умео је да ме заустави и каже: „Огњене, немој тај потез, зато што с тим потезом губиш све. Врати то, ајде да размислиш мало боље.“ Враћао ме је више пута и терао да размишљам. Ја сам се осећао помало као почетник који је дошао на час, али њему то није сметало. Једном ми је рекао: „Добар си човек, још си бољи лекар, али појма немаш о шаху. Мораш да порадиш на томе.“ Морам да признам да сам његову критику схватио озбиљно. Када бих знао да за неколико дана идем код њега, две или три ноћи раније обавезно бих сео за компјутер и вежбао шах. Нисам желео да пред генерала поново дођем потпуно неспреман.
И да ли сте успевали да га победите?
Једном сам са собом повео пулмолога др Ђорђа Таушана са ВМА. Било је то после ковида и требало је заједно да проценимо његово стање. Први пут сам код генерала дошао са још једним лекаром и знао сам да ће, осим прегледа, бити прилике и за шах. Предложио сам му партију, доктор Таушан је био прилично изненађен, али је генерал прихватио. Било ми је чак драго што је победио и њега. Ваљда сам тада своје поразе лакше подносио када нисам био једини. Такве ствари можда делују потпуно неважно када се гледају са стране, али мени су управо оне остале као део једног односа који није био само болест, терапија и медицински налази. Било је ту и много хумора, разних анегдота и тренутака у којима је он био једноставно човек са којим седите и разговарате. Неке од тих анегдота нису за објављивање и треба да остану приватне, али можда баш у тим неформалним тренуцима човека најбоље упознате. Није он тада био само пацијент, нити само генерал. Био је човек који уме да се нашали, да вас задиркује, да вам каже да немате појма о шаху и да вас истовремено тера да следећи пут будете бољи.
ФОТО: Видоје МанојловићВратимо се његовом здравственом стању. Све до пролећа ове године, оно је, упркос свему, било релативно стабилно. Шта се онда догодило?
До априла је његово стање било релативно добро. Држао се, имао је снагу, могућност говора и комуникације. А онда је доживео два мождана удара. Нисам тада рекао да их неће преживети, али било је јасно да се догодило нешто озбиљно. Проблем је био што нисмо одмах добили комплетну дијагностику коју смо тражили. Уместо магнетне резонанце урађен је скенер.
За осам година, колико сам лечио генерала Младића, прошли смо кроз толико тешких и лепих тренутака да имам осећај као да сам изгубио члана своје породице
Са професором Лепићем са ВМА покушавао сам да сагледам његово стање и да утврдимо да ли је реч о исхемијском можданом удару и какве су последице. Нисмо били правовремено обавештени да се мождани удар догодио, јер је прошло више од десет дана док смо добили ту информацију. Када смо добили могућност да сагледамо ситуацију, професор Лепић и ја смо тражили додатну дијагностику и корекцију терапије. Увели смо нове лекове у складу са лабораторијским налазима које смо имали. Тада смо схватили да је удар био веома јак. Био је то већ његов петнаести мождани удар у животу и нико није могао да зна шта ће донети наредни дан.
Шта је у тим последњим месецима за вас било најспорније у начину његовог лечења?
Од тог тренутка почели су озбиљнији проблеми у комуникацији са лекарима у болници. Мени је било важно да се уради оно што медицина налаже. Међутим, укидано му је вађење лабораторијских анализа, укинуто мерење крвног притиска, из терапије су избацивани одређени лекови, укључујући терапију за шећер, а други лекови су постепено повећавани. Од априла сам покушавао да се неке ствари исправе, али нажалост није се завршило онако како сам желео. Током свих тих осам година са лекарима у Хагу углавном сам успевао да пронађем заједнички језик. Увек сам полазио од тога да је добробит пацијента најважнија. Али у последњим данима дошло је до ствари које нисам могао да прихватим. У једном од последњих разговора његова лекарка, Холанђанка, рекла ми је да су одлучили да му више не ваде крв. Питао сам како може да се лечи пацијент без лабораторијских анализа. Објашњење је било да не желе да му наносе додатни бол. Питао сам да ли могу да разговарам са конзилијумом, али одговор је био да не могу. У једном тренутку ми је рекла: „Можемо да се сложимо да се не слажемо.” Али мени то није било питање различитог медицинског мишљења. Дошао сам са конкретним чињеницама и разлозима, а касније сам своје ставове изнео и у извештају на дванаест страна. Посебно ме је погодило питање терапије за шећер. Питао сам како може да се изостави лек код пацијента који је дијабетичар, а добио сам објашњење везано за отежано гутање и могућност аспирационе пнеумоније. Као лекар, нисам могао да прихватим такво објашњење. Имао сам осећај да разговарамо из две потпуно различите позиције и да се медицински аргументи и одлуке које су већ донете више не сусрећу. То је оно што ме данас највише боли, тај осећај немоћи. Дошао сам спреман са чињеницама и разлозима, са својим медицинским ставом, а имао сам утисак да са друге стране више не разговарам само са медицином, већ са системом који је већ донео одлуку.
Последњи пут сте га видели седам дана пре смрти. Како је изгледао тај сусрет?
Породица је тражила да га хитно видим јер су били забринути због терапије и промена у начину лечења. Када сам дошао, први пут након априла видео сам слику која ме је посебно погодила. Лежао је у кревету, био је дехидриран, а у соби није било практично никаквог апарата којим бих могао да урадим преглед онако како бих као лекар желео. Нисам имао могућност да урадим оно што бих иначе урадио код пацијента у таквом стању. Видео сам да је жедан и питао да ли могу да му дам воде. Дали су ми ону бочицу са цуцлом каква се даје бебама. Напојио сам га. Проговорили смо неколико реченица. Није то више био разговор какав смо имали раније, али могли смо да се погледамо и разумемо. Тада сам му рекао: „Генерале, морате да издржите. Ваше је да издржите, да будете јаки, а наше да вас извучемо одавде у што краћем року.“ И обећао сам му то. Знао сам да много тога више и не зависи од мене, али ми је било важно да му дам до знања да моја реч важи. Када сам му рекао да мора да буде јак, а он ми је само стегао руку. Доживео сам то као потврду да ће бити јак.
ФОТО: Видоје МанојловићДа ли сте тада већ знали да је крај сасвим близу?
Видео сам му и у његовим очима да он то врло добро схвата. Ми смо се за тих осам година веома добро упознали и научио сам како тај човек дише, како гледа, а како ћути. Ипак, није се предавао. И даље је постојала једна јака жеља која га је све време држала међу нама – да још једном види Србију. Када бих долазио, желео је да му причам што више о Србији. О људима, о Београду, о ВМА…
Дошао сам спреман са медицинским аргументима и уверењем да још можемо нешто да урадимо, а изашао са осећајем немоћи који ћу носити заувек
Посебно се видело колико му је снаге давала породица. Са поносом је говорио о њиховим успесима, о деци, унуцима, о пријатељима. То је била тема која га је одржавала. Сећам се да је једном, много раније, у тренутку када му је било тешко, рекао: „Не могу више, Гудељ, стварно не могу више да се борим.“ Тада сам му рекао да мора да издржи због своје породице, због тога да их једног дана све поново види. Говорио сам му и о људима који га нису заборавили, о томе да се о њему прича, да га народ није заборавио. Наши разговори су тада заиста личили на игру тениса. Један од нас нешто каже, други врати. Као лекар, знао сам да му морам давати наду и снагу за живот.
Младићева последња жеља била је да се врати у Србију. Колико му је то било важно?
На самом крају стигла је одлука из Хага да би било боље да генерал Младић своје последње дане проведе са породицом и пријатељима. Стигла је, али прекасно. Стигла је практично пред саму смрт. Ја сам све време желео само да се уради оно што је најбоље за пацијента, а моја највећа жеља била је да још једном види Србију. Знао сам колико је живео за тај дан. Знао сам да га је та жеља одржавала у животу. Говорио ми је да жели да се врати у Србију, да оде на гроб своје ћерке Ане и да би, после тога, могао да умре. За њега је то било много више од обичне жеље да промени место на којем ће провести последње дане. Било је то враћање тамо где је припадао, међу своје, и до особе чији је губитак носио са собом све ове године. Зато смо се сви борили да му се омогући да последње сате или дане проведе у Србији, поштујући оно што је била његова последња жеља. И зато ми је данас најтеже управо то што нисмо успели.
После осам година лечења, разговора и дружења, шта ћете заувек памтити код генерала Младића?
Тешко је да издвојим једну ствар. Превелика су осећања да бих их ставио у једну реченицу, али ако баш морам, онда ћу рећи нешто што можда многима неће бити лако да разумеју. Генерал Младић је на мене оставио утисак најбољег човека на свету. Знам како то звучи некима. Знам да је осуђен за различите ствари и знам да ће људи имати потпуно различите ставове о њему. Али ја говорим из онога што сам ја видео и доживео током осам година. Ја сам тамо отишао као лекар. Нисам отишао да судим. Видео сам га када је био болестан, када је био слаб, када је био насмејан, када је говорио о породици, када је говорио о људима које је изгубио, када је играо шах и када је губио снагу. Оно што је на мене оставило највећи утисак била је његова доброта, његов начин размишљања и комуникације, а и то колико је био другачији од многих људи које сам упознао. Све лоше што му је, по мом доживљају, рађено, као и сатанизацију кроз коју је прошао, није претварао у сталну потребу да осуђује друге. Није имао потребу да се правда.
Ипак, остала је једна ствар коју нисте успели да испуните, а то је обећање да ћете га извући и вратити кући. Како то доживљавате?
Након његовог физичког одласка, нису ми остале само медицинске чињенице. Остале су ми његове речи, његов начин да преговара као војник чак и када је пацијент, остала ми је прича о људима које је изгубио и чија је имена памтио, остале су ми партије шаха у којима ме је стално побеђивао, остала ми је његова брига за породицу и начин на који би се променио када говори о унуцима. Остала ми је његова жеља да још једном види Србију. И остао ми је последњи сусрет. Човек који више није могао да говори као некада, који је лежао у кревету, а ипак је, када сам му рекао да мора да буде јак, само стегао моју руку. Зато га не могу памтити као човека из пресуда, новинских текстова или историјских расправа, већ као пацијента којег сам осам година лечио и човека са којим сам за то време изградио однос који је прерастао медицину. И као човека коме сам на крају обећао да ћемо га извући, а у томе нисам успео.
