Поводом 25 година од изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу на Видовдан, Никола Шаиновић говори о околностима које су претходиле том догађају, односу Запада према Србији, политичком и историјском наслеђу бившег председника СРЈ
На Видовдан 2001. године Слободан Милошевић је изручен Хашком трибуналу. Четврт века касније, тај догађај остаје једна од најспорнијих тачака савремене српске историје. За једне је то симбол раскида са политиком деведесетих, за друге чин одрицања од државног суверенитета, док део јавности и дан-данас сматра да је некадашњем председнику Савезне Републике Југославије морало да се суди пред домаћим судовима. Поводом двадесетпетогодишњице од Милошевићевог изручења, разговарали смо са некадашњим потпредседником Владе СРЈ и једним од најближих Милошевићевих сарадника Николом Шаиновићем.
Навршава се 25 година од изручења Слободана Милошевића Хагу. Када данас погледате на 28. јун 2001. године, да ли га видите пре свега као правни, политички или историјски догађај?
То је значајан историјски догађај и остаће као светионик у тамном делу српске историје. Српска историја је велики број својих главараотписала, убила, али само једног изручила. Личи на одношење Карађорђеве главе паши у корпи. Тако исто је Милошевићева глава, само још накратко жива, однета хеликоптером паши у Тузлу, па даље.
Момир је нешто желео да се ангажује око Косова, а Слободан му 1998. године каже: „Немој ти Момо, ти си млад. Сви ми који се бавимо Косовом завршићемо у Хагу на челу са мном“
То је та симболика и оно што бисмо морали да извучемо из свих тих догађа, не само из једног, то је да смо врло често кроз историју прихватали да се то десило па идемо даље. А, у ствари сваки од тих догађаја је један камен међаш у своје време у нашој историји. И ако се не враћамо тим каменима међашима, губимо оријентацију. Онда нам се ствари поново догађају. Тако да је то у ствари било једно, сада са растојања можемо рећи, револуционарно време, контрареволуционарно у односу на претходну револуцију, али револуционарно по методама. Не заборавимо да су били кризни штабови у хиљаду предузећа у Србији, да је у пролеће и лето 2001. четири стотине руководећих људи у предузећима и државним институцијама из СПС-а било по разним притворима. Не знам да ли је десеторици суђено, али 400 је било. Смењено је преко 10.000 људи, тако да та револуционарна сабља која је после уследила још једном, после Ђинђићеве погибје, када је 12.000 људи било у затвору, обележава тај период када су људи помислили да раде добро својој земљи. Суд историје је показао другачије. И то већ кратке историје, а биће још дубље са већим растојањем. Када говоримо о Милошевићу, судило се једном убеђењу да Србија и српски народ морају да се бране у свим условима. То је Милошевићево убеђење. Судило се на начин да то морање да се брани треба да испоручимо неком другом и да, како је Ђинђић тада рекао – Милошевић сада буде њихов проблем – мислећи на оне у Хагу. Као да смо свој проблем извезли. И ево извезли смо га, видело се у историји како. Нажалост и Ђинђић је страдао као елеменат тог извоза. Треба са дубоком аналитиком да пратимо и да се враћамо на тај дан и да меримо данашње време да не би вођени истим заблудама упали у исту клопку.
ФОТО: REUTERSКаква је била ваша реакција када сте сазнали да ће доћи до Милошевићевог изручења?
Није реакција у једном дану. Прво, знамо да је Радован Караџић оптужен 1993. године док је рат у Босни још увек трајао. Ми имамо претњу да ће после рата у Босни рат да се пресели на Косово и имамо убеђење да морамо да се бранимо по сваку цену и да нам прети Радованова судбина јер се то већ десило. Хашки суд већ постоји. Ми имамо кратак период од 1996. и 1997. да је спровођење Дејтона главни политички догађај.
Османска империја је кренула на Беч. За нас је Косово историја, а за њих је један бој на путу ка Бечу и један бој на путу назад. То су велики историјски процеси
Па када се Дејтон спроведе, кроз два круга избора у Босни 1997. онда се лист окреће тачно онако како смо очекивали и долази на Косово, тако што Американци стају иза ОВК док ми са Руговом потписујемо споразум. Ми покушавамо да у трци, за коју знамо да имамо мале шансе, изађемо испред догађаја и правимо са Руговом споразум о образовању и са Руговом, Кристофер Хил је посредник, нацрт статута покрајне. Који треба да реши, крајем 1998. у новембру и децембру, изборе у покрајини и успостављање највећег нивоа самоуправе. Каквог нивоа, таквог да се бира један грађанин један глас. Значи у свим скупштинама општина и покрајине, већином су Албанци, само статут предвиђа да не могу да прегласају Србе по виталним националним питањима. Тај ниво самоуправе. Кристофер Хил, ја имам документа који се по њему зову Хил 1, Хил 2, Хил 3, како напредују преговори. И када прети „да избије мир“ онда Американци откаче Ругову и седну Кристофер Хил и Холбрук са оним брадатим припадником ОВК августа 1998. године у селу Јуник на Косову. И покажу Албанцима уз кога сада седи Америка. Овај седи са калашњиковим ту. Од наредног дана код Ругове више не долази нико. И ми видимо да иде рат и видимо да се морамо бранити и да нам Хаг, наравно, прети. Имате у књизи Момира Булатовића објављеној док је Слоба још био жив. Момир је нешто желео да се ангажује око Косова, а Слободан му 1998. године каже: „Немој ти Момо, ти си млад. Сви ми који се бавимо Косовом завршићемо у Хагу на челу са мном.“
Дакле Милошевић је очекивао да ће завршити у Хагу?
Наравно. Рекао је то, у највећем поверењу, Момиру Булатовићу. Склонио га је из те приче. Ја сам знао када је оптужен Крајишник. Идепо истом реду надоле. Када смо ми то знали зашто нисмо избегли? Па требало је да прекинемо отпор, одбрану српског народа.
Треба се целе те историје сећати и гледати је отворених очију зато што није готова
Требало је да потпишемо независност Косова. То је требало, само се то тражило. Није се тражило ништа између, немој да ико има заблуду. Да би било потпуно јасно, то је документ из Рамбујеа који смо добили писано, ово су све у разговорима претње у Дејтону где је Милошевићу речено да реши и Косово са Босном. Како, па тако што 1996. по Дејтону Срби треба да се повуку из источне Славоније, а предлог за Косово је, 1997, да се повуку са Косова. Потпуно. Нема да ми ту нешто нисмо знали.
Да ли су поред тога била обећања да неће бити изручен Хагу?
Не, биле су само претње. Ви знате шта следи. Мени је у разговору речено: „Пази имаш породицу.“ Све смо ми то чули. Али величина неправде која иде према српском народу на Косову и према историјској одговорности… Знате, није то политичка одговорност у смислу која ће партија да буде на власти, па да ли сам рекао ово или оно. То је историјска одговорност да сте на челу државе када јој прети ампутација Косова. То ми нисмо научили, да побегнемо.
ФОТО: Видоје МанојловићДа ли је избор Видовдана, као датума изручења, била случајност или врста поруке?
Сваки политички гест се мери по последицама. Изручен је на Видовдан. Тачка. Шта је ко мислио може да прича до јутра. Ако неко није знао да је тог дана Видовдан, још горе. Толико је водио рачуна о Србији да не зна када је Видовдан, а води државу. Па на тај дан треба да нешто уради и каже, а он на тај дан испоручује председника државе тако што га шаље хеликоптером у Тузлу. Нема историјског оправдања. Утолико је ствар тежа, наравно. Симболика је незаборавна. Ако браниш српски народ, прети ти да ти неки Срби вежу руке и пошаљу те у Хаг. Да вам дам савремену илустрацију. У току рата у Украјини Путин је оптужен за ратни злочин. Исто као што смо Милошевић, ја и други оптужени на почетку бомбардовања. Не на крају, него на почетку. Питали су ме неки људи тада, када је Путин оптужен, каква је то глупост и да неће можда неко из Хага да дође у Москву да хапси Путина. Ја сам им рекао да нису Американци хапсили Милошевића него Срби. Путинова оптужба је требало да промени власт у Москви, да се нађе Рус који ће да стави Путину лисице. Да би овладали Русијом, као што су овладали Србијом на кратко време.
Са ове временске дистанце како оцењујете однос српске јавности према Милошевићевом политичком наслеђу?
Истина има дуге путеве, али је неизбежна. Оно што је неспорно јесте да су се давно све маске и фразе потрошиле. То што их неки још увек користе јесте на њихову штету. Немам ништа с тим. Тај захетв Милошевићу – предај Косово – он се само у другачијој језичкој форми појавио и Ђинђићу. Који је у почетку мислио да он треба да уради све супротно од Милошевића и да ће све бити у реду. Онда је дошло и њему исто, па је пред смрт покренуо да треба да се расправља о томе у Савету безбедности. Па наравно. Исто се тражило и од Коштунице, па је Коштуница преговарао у Бечу. Скоро смо заборавили на то. Тражили су му исто. Па онда сви наредни. Борис Тадић, па признали су независност Косова па су му направили онај скандал са Међународним судом правде. Подстакли га да се јави суду, а онда су му у суду окренули ћурак наопако. Па даље према Томи Николићу, па сада према Вучићу. Има ли разлике? То су политички потпуно различити људи. А шта је исто, па то су све лидери Србије. Дакле, нема персонално, о Србији се ради.
ФОТО: REUTERSПотврда тога да Запад, вероватно, никада неће променити свој став према Косову.
Ради се о стратегији велике силе. Могу вам рећи обрнуту историјску поуку. Лазар се супротставио турској империји, па његов син је направио Србију вазалном. Па је Краљевић Марко ратовао за Турке. Османска империја је кренула на Беч. За нас је Косово историја, а за њих је један бој на путу ка Бечу и један бој на путу назад. То су велики историјски процеси. Као што је кретање НАТО-а од Берлина до Црног мора и данас до руске границе.
Истина има дуге путеве, али је неизбежна. Оно што је неспорно јесте да су се давно све маске и фразе потрошиле. То што их неки још увек користе, то је на њихову штету
Милошевићева заоставштина је да смо Русима говорили када је пао Берлински зид да је то почетак рата против Русије. Јељцини Горбачов су се наљутили. Рекли су: „Ви сте комунисти после комунизма, немате појма.“ Ево, колико нисмо имали појма. Рат је стигао на њихова врата. Свако ко је дошао у Кијев тај је пошао у Москву. Да ли ће стићи то зависи од Москве. Е, Москва се одупрела. Тај континуитет је симбол исправности, да се не држимо само Милошевића, већ и свих влада у међувремену које су попуштале мање или више, али нико није имао петљу да каже: „Нека, то је Милошевић, потписујем па шта било.“ Ми смо онда, за разлику од садашњег времена, ми смо видели како се рат ваља од Словеније на исток, а спрема се од Косова на запад. И били смо читаво време у том сендвичу између два сукоба. Онај који је управљао сукобима он нам је читаво време задржавао сукоб на Косову, а сви смо мислили да ће почети са Косова. Задржавао је тај сукоб да бисмо имали сукоб иза леђа док ратујемо на западу. Зато је то Милошевић, не из вишка памети, него из реалних чињеница са којима је био 10 година суочен видео шта се догађа.
А када говоримо о политичком наслеђу Слободана Милошевића – Дејтону, резолуцији 1244, приватизацији – како ви на њега гледате?
Наслеђе је историјско. Можемо Милошевићу и нама који смо у то време били да нађемо неке мане на унутарполитичком плану, да ли је демократизација могла да иде брже и тако даље. Али, то је тада било нажалост у другом плану. У првом плану је било питање опстанка српског народа у рату. Сећам се расправа код пресека важних политичких стања у држави, да се прво расправљало о три биланса: биланс енергетике, биланс хране и биланс муниције. Да нисмо држали тај биланс, не бисмо опстали. Да нисмо подржали Србе, изгубили Крајину под НАТО нападом, одбранили Дејтон, сачували резолуцију и нисмо одступили, нисмо прихватили прекид ватре док нисмо добили нешто, неки доказ о суверенитету. То је 1244. Једно је шта ја мислим, али посла света који не признаје Косово, подржава да се не може дозволити такво отимање националног суверенитета. Не зато што они нас воле, већ зато што не дозвољавају то због себе. Да им се не би догодило исто. То потврђује међународну, историјску исправност те одбране. Што се тиче приватизације, ми смо је прогласили у Уставним променама 1990. године, али је нисмо спровели деведесетих зато што смо сматрали да нема капитализма без капитала. А ми не само да нисмо имали капитал него смо били у изнудици како да под санкцијама преживимо па смо гурали да опстану сва предузећа. Колико год могу. То је било главно обележје економске политике Слободана Милошевића, звао се економски опстанак, од земљорадничке задруге до ИМТ-а у Београду. Наравно, није коме је речано већ коме је суђено. Па су после дошли они који су то распродали за пола године.
Да ли би историјска перцепција Милошевића данас била другачија да му је суђено у Београду, а не у Хагу?
Било би од историјског значаја да му је суђено у Београду. Прво, зато што та величина Милошевићеве одбране у Хагу је у чињеницама које је изнео. Било би од огромног значаја да је то могло бити дневни предмет у нашој земљи, а не да се гледа преко телевизије па да немаш шта да кажеш. Него да буде расправа и да изађе све на видело и да се извуку поуке овако и да, наравно, остане питање суверенитета државе. Знате, ја сам био у Хагу, нама је суђено у изгнанству. Ми смо прогнани из земље.
Наслеђе је историјско. Можемо Милошевићу и нама који смо у то време били да нађемо неке мане на унутарполитичком плану, да ли је демократизација могла да иде брже и тако даље. Али то је тада било нажалост у другом плану
У Совјетском Савезу су неки прогнани у Сибир, али то је и даље Совјетски Савез. Ми смо прогнани у туђу земљу и моји другови који још увек издржавају казне су још увек расути у европским земљама. Још увек не могу да се врате, бар да казну одслуже него их врате неколико дана пред смрт. Тако да, треба се целе те историје сећати и гледати је отворених очију зато што није готова.
