Предузетник прво скочи у воду, па онда види да ли је топла

Српски недељник Компас покреће пословни клуб. Желимо да на једном месту окупимо успешне људе из света бизниса и да са њима разговарамо о путу који су прошли, јер иза резултата који су данас пред нама обично стоје важне приче које остају у сенци

У времену у којем се успех све чешће мери брзином којом се до њега стиже, а друштвене мреже стварају слику о томе да се велики новац и успешна каријера могу направити скоро преко ноћи, разговор са Топлицом Спасојевићем, председником ITM система, подсећа нас на то да иза сваког великог пословног успеха стоје године рада, учења, стрпљења, ризика, али и падова из којих се нешто научи.

Његова прича богата је сусретима са људима који су обликовали светски бизнис и храбрим пословним одлукама, али из свега што је прошао можда је највредније оно што у биографији не пише: способност да се препозна прилика, да се окупи тим, али и да се прихвати чињеница да неће свака одлука донети резултат. Управо зато смо први разговор, у оквиру Компасовог пословног клуба, обавили са Топлицом Спасојевићем.

Ваш пословни пут је на почетку био прилично темељан. У „Југославија комерцу“ сте почели као приправник, да бисте временом стигли до директорске функције. Рекао бих да сте имали стрпљења да постепено градите каријеру. Данас се све одвија много брже. Да ли код младих примећујете да им управо то стрпљење недостаје?

Ми смо одгајани у једном систему који је већ постојао тридесетак, четрдесетак година, после Другог светског рата. Имали смо континуитет. Ова деца се, рекао бих, одгајају у неком времену без континуитета или оног који се стално прекида. Ми смо имали прецизна правила и у послу и у друштвеном понашању. Тако је било и у спорту и у фирмама. Није било толико прелаза из фирме у фирму него си се развијао у сопственој средини и свима је био циљ да те што боље обуче.

„Нисам хтео да долазим у ситуацију да морам нешто да дајем неком испод жита да бих морао да убацим робу у земљу и да ми онда неки мој радник каже: ‘А, то је ишло на црно’“

У то време смо били приправници од девет до дванаест месеци. На тај начин си добијао, што би политичари рекли, базу. Имао си базу са једне стране, а са друге стране си научио посао. На крају тог периода, неко ко је имао организационе способности, а имао је и довољно знања, за које се подразумевало да си га стекао, постајао би шеф, па онда директор. Тако је изгледала и моја каријера у тих десет година.

Колико вам је то што сте се бавили спортом помогло касније у послу?

У тој једној микросредини осетите све оно што ће вас чекати касније. Однос према саиграчима вам је однос у фирми или у породици. Ваш однос према тренеру касније пренесете на однос са шефом, директором. Ондашња Југославија, и Србија после тога, као велика спортска нација могла је лако да одгаји велике лидере управо због тога.

Претпостављам да вам је спорт помогао да развијете и дисциплину.

Наравно, када треба да останеш после посла или урадиш нешто за викенд, никада не размишљаш и не постављаш питања, тело и мозак су извежбани. Све то обликује једну личност пословно. Постајете на неки начин тврђи, али као лидеру вам остаје емоција према запосленима.

ФОТО: Видоје Манојловић/Илустрација

Данас су брендирање и брендови саставни део пословног речника, али ви сте се тиме бавили много пре него што је тај израз постао популаран. Шта је за вас тада значило створити бренд?

Рано сам схватио да је много лакше продати производ о коме се прича и који је познат, уколико бренд промовишеш на прави начин. Све ново што дође од тог бренда по аутоматизму се лако продаје.

Имао сам срећу да ми први радни задатак буде „Сони“. „Сони“ је у том тренутку имао у бившој Југославији свега неких четристо педесет, петсто хиљада швајцарских франака промета. У целој Југославији. Један од разлога за то су биле енормно високе царине. Схватио сам да ем треба порадити на бренду ем га треба представити, а производи су већ тада, тих осамдесетих, били фантастични, „Сони“ се пробио са својим Black Trinitronom. Успео сам у томе да Black Trinitronom постане must have уређај, ко га није имао може да се каже да није био успешан.

Ишао сам на телевизију, носио сам видео-рекордере, телевизоре, камере. Ишао сам на сајмове, снимао па сам после то приказивао и на РТС-у. Искористио сам упознавање са Моритом, оснивачем „Сонија“ и причали смо о Источној Европи, „гвозденој завеси“ и Југославији која је била ту нешто између.

Причали смо о томе како да поспешимо продају, како да уђу на тржиште… Створили смо једну релацију која је била, да кажем, незаслужено висока у односу на наш промет. Међутим, њима се то исплатило. Већ за четири или пет година смо са тих 500.000 дошли на сто педесет милиона.

Та сарадња је била на обострану корист. Ви сте „Сонију“ отворили врата за овај део тржишта, а он је са друге стране био преломни тренутак у вашој каријери.

„Абрамовић је славио рођендан у Тел Авиву, где се играо турнир, и направио је прославу за хиљаду људи. Послао је авион по певачицу Пинк да би могла да пева на забави“

Апсолутно. Морита је у том тренутку био нешто као данас Илон Маск и Џеф Безос. Имао је тај профил и ту позицију у свету у том тренутку. Пре него што смо почели да правимо највеће резултате, они су у мени препознали да могу да будем пример за остале. Нашу продавницу у Сарајевској, где смо имали редове по двеста метара, изабрали су за најлепшу на целом свету. Следеће године смо имали конференцију на Хавајима где сам добио награду најбољи менаџер света, што је опет било претерано. Међутим, било је у функцији да покажу да из мале земље неко може да направи резултат. По мени, кључ је у визији, да створиш тим, а онда кроз те иновације да побољшаш сваки степен. Наравно, не можеш у сваком подухвату да успеш. Можда сам имао доста среће у животу па ми је успевало у највећем броју случајева.

Шта је бизнис из тадашње Југославије могао да научи од јапанске пословне културе?

Немамо много сличности. Јапанска култура, јапански начин размишљања су потпуно другачији од нашег. Та њихова скромност, поштовање, дисциплина, организованост, посвећеност послу… То је потпуно фасцинантно. Они почињу да одлазе са посла тек око десет увече. Код нас је у првом плану задовољство, а посао дође као нешто чиме можеш да стекнеш добре услове за добар живот. Код њих је посао све. Останеш фасциниран и тражиш начин како би могао то да имплементираш у својој организацији, у својој земљи… То није лако.

Деведесетих година одлучујете да напустите функцију коју сте имали и добар положај и да се окренете приватном бизнису. Шта је био окидач за ту одлуку?

Па окидач је био тај што је моја струка спољна трговина. Нама је санкцијама онемогућена спољна трговина. Нисам хтео да долазим у ситуацију да морам нешто да дајем неком испод жита да бих морао да убацим робу у земљу и да ми онда неки мој радник каже: „А, то је ишло на црно.“

Ако треба да радим нешто што није најисправније, урадићу то у својој фирми, па да ја сносим последице због тога, а не да доводим друге у проблем. Нисам се задржао много у Србији већ сам отишао за Лондон. Из Лондона сам добио понуду од „Најка“ да радим.

Како сте почели да радите са „Најком“?

То је почело још крајем осамдесетих година преко једног мог колеге са студија који је радио у „Борову“ у то време. „Најк“ је радио неколико врста патика у „Борову“ у то време, али је, тада, био непознат бренд. „Пума“, „Адидас“, „Рибок“ и „Конверс“ су били доста јачи.

У међувремену сам се спријатељио са директором „Најка“ у Европи и он ми каже: „Ево ја вама дајем дугорочни уговор. Топлице, ти често идеш у Москву, мораш да ми учиниш услугу.“ Ја га питам коју услугу, а он ми каже да преузмем „Најк“ за Русију.

Ја сам тек одвео фамилију у Лондон. Међутим, његов услов је био да се ја преселим у Москву и да живим тамо. У то време сам се често виђао са Мишковићем и он ме је наговорио да пристанем.

ФОТО: Видоје Манојловић

Време које сте провели у Москви вероватно је донело и многе занимљиве приче. Која вам је од њих посебно остала у сећању?

У Москву сам повео петоро људи, мојих одавде, да ми помогну око организације. Сви смо се бавили спортом и нашли смо једну салу у спортској гимназији и почели да играмо кошарку и фудбал. „Најк“ је у неком тренутку имао програм у ком је давао 100.000 евра одређеној држави за развој једне спортске сале.

Могао сам нешто да урадим са ЦСК, са Спартаком, али мени су се свидели ти људи које сам упознао у тој сали. Били су на ивици егзистенције. Знао сам да ту салу могу да среде за 20.000–30.000 долара, а да остало остане њима, што су они и искористили да би исплатили плате, купили неку опрему за школе. Дошли су из „Најка“, сликали, видели, оценили и све је то прошло.

Касније када сам био председник Звезде, почели смо да скупљамо новац за припреме. Док сам седео са Диком Стојановићем у канцеларији, зазвони ми телефон и јави се неки Сергеј из Москве. Испостави се да је то Сергеј који је био директор школе у Москви где смо играли кошарку. Исприча ми да је напредовао, да је у том тренутку директор Абрамовићевог свеспортског савеза. Испричао ми је да је Абрамовић направио неки буџет од петсто милиона и да прави терене по целој Русији, организује турнире и слично, али и да организује турнир који ће се играти у Израелу. И Сергеј ми тада каже да је случајно видео да сам председник Звезде, а да ми је остао дужан. Ја га питам шта ми је остао дужан, а он ми помене оних 100.000 за реновирање сале и напомене да је сада у могућности да ми врати тако што ће позвати Звезду да дође на турнир, платити авион, смештај и све што треба за 45 људи. Када сам Дики Стојановићу то пренео, он ми каже: „Шефе, то нас неко зеза.“ И стварно су послали уговор и ми смо отишли.

Упознали сте Абрамовића?

Том приликом смо се баш и упознали. Славио је рођендан у Тел Авиву, где се играо турнир, и направио је прославу за хиљаду људи. Послао је авион по певачицу Пинк да би могла да пева на забави. Тако да никада не знате када ће вам се вратити оно што сте инвестирали у прошлости. Нама се то баш позлатило, помогло је Звезди.

Из данашње перспективе нема никакве сумње да сте направили добар потез што сте прешли у приватни сектор. Међутим, све се то дешавало деведесетих година у изузетно изазовном времену за овај простор. Да ли сте тада размишљали да ли доносите храбру или луду одлуку?

У то време се уопште није размишљало. Ишло се корак по корак. Улазио си из једне ситуације у другу. Није се много размишљало да ли си спреман или ниси. Морало се. Само се тражио начин да се нешто најефикасније и најбоље уради. Вероватно да сам рационалније размишљао пола од ових ствари не бих урадио. Али то је одлика предузетника – да скочи у воду па тек онда да проверава да ли је топла или хладна.

По професији сте економиста, бавите се бројевима, проценом ризика, али са друге стране, многе одлуке сте доносили из „стомака“, инстинктивно. Да ли су вам такве одлуке донеле више успеха или падова?

Видите, као и свакој личности, као и у сваком послу, имате скалу… Ако је реч о економисти, он може да буде књиговођа, може да буде менаџер, може да буде предузетник. Ја сам на тој скали предузетник, менаџер општег типа. Како време пролази полако улазите у финансије, постајете финансијер, па на крају морате и у књиговодство да уђете, иако ми предузетници по дефиницији не обожавамо много књиговође. Али на крају крајева морате да направите и неки завршни рачун од тих ваших идеја и свих тих инвестиција које сте урадили. Јер неке су краткорочне, а неке дугорочне.

Да ли постоје неке одлуке које сте донели, а које данас не бисте?

Можда бих био конзистентнији у неким стварима, не бих олако пустио да се нешто затвори овако или онако. Да не кажем: „Океј, овај посао сада завршавам, није ми интересантно више. Хајде да уђемо у нешто ново.“

„Деведесетих година смо гледали како да изиграмо санкције. Када је пети октобар прошао, било је хајде да стварамо нову Србију. Стално се нешто ново стварало и стално смо стремили ка нечему новом“

Јер та енергија коју смо имали, коју је цела земља имала… Стално се нешто ново дешавало. Деведесетих година смо гледали како да изиграмо санкције. Када је пети октобар прошао, било је хајде да стварамо нову Србију. Стално се нешто ново стварало и стално смо стремили ка нечему новом. А оно што смо имали посматрали смо као да није толико битно. Можда бих био конзистентнији код неких ствари. Због сувише хобија које имам и ствари које желим да читам, видим, пропутујем, нисам никада хтео да останем до краја и да држим фирму са две хиљаде људи и да пратим сваки корак.

Када подвучете црту, да ли је било неких пословних падова који су вас касније учинили успешнијим?

Мене је мало и нервирало што смо за кризу 2008. године били потпуно неспремни и то ми је неке планове пореметило за две, три године. Морао сам све да пролонгирам, да останем у систему, да одржавам тај систем док се није све то лепо слегло и наместило.

Ми као друштво смо 2008. године урадили све супротно од онога што су Американци урадили, а касније и у Европи. Ми смо повукли новац, а у Америци су прво убацили осамсто, па седамсто милијарди. Европска унија је касније, 2010. године, убацивала по седамдесет милијарди евра сваког месеца у систем. Ми 2008. године ем што смо повукли новац, ем су све стране банке, које су биле, извукле новац напоље док нисмо у Бечу договорили да се задржи неки ниво, да испод тога не извлаче више новца… Ми смо зато имали тридесет посто ненаплаћених кредита. Имали смо двадесет осам одсто незапослености, имали смо четрдесет и пет посто незапослених младих. То је све трајало до 2012, 2013, 2014. године када су почеле неке благе стране инвестиције, за оне најпростије послове, за минималац, за мотање каблова такозвано. Као друштво смо изгубили шест, седам година, а као појединци и као фирме смо изгубили позицију на тржишту. Сећам се 2008. године на сам тај пад Lehman Brothersa био сам у Лондону и видео сам као у филмовима како носе кутије са личним стварима и напуштају посао. Метро и улице су биле пуне таквих људи.

Све то сам испричао и на састанцима са Мирком Цветковићем и са економистима. Мирко на то каже: „Ево га Топлица, наш друг економиста, катастрофичар.“

Он, Божа Ђелић и Динкић су рекли да нас криза неће ни дотаћи, него да ћемо изаћи јачи из те кризе јер ће сви да пређу овде да инвестирају. На кратак рок смо сви изгубили. То је један пад. Осетио сам се немоћним јер сам видео шта се дешава и шта ће нам се десити. Сви смо били задужени у еврима, а они су увели девалвацију два пута по десет посто.

ФОТО: Видоје Манојловић

Како данас саветујете младе који тек граде свој пословни пут?

Наша генерација је имала прилику да стекне разна искуства силом прилика. До распада Југославије смо имали сређене и организоване системе где смо могли и да учимо и правимо неке прве кораке у каријери. То што смо ми прошли кроз распад државе, увођења санкција, касније транзициони период, убиство премијера, потпуно нови закони, економска криза 2008. године… То је све оставило и позитивног и негативног утицаја на наше пословне каријере и изградњу наших личности, али је кулминирало огромно искуство које можда наше друштво не користи довољно. Мислим да је већина мојих колега спремна да буду ментори и чланови разних одбора, да дају свој допринос оздрављењу одређених друштвених и државних предузећа, или ментори младим људима.

У данашње време, време вештачке интелигенције, по мом мишљењу, преживеће они који имају широко знање и техничко и економско и правно… Који ће моћи да закрпе одређене проблеме који се буду јављали а где вештачка интелигенција неће дати универзално решење за све проблеме одједном. Каријере ће моћи да направе они који се разумеју и у технологију, који имају оперативна знања за вођење посла у финансијама, књиговодству и који имају предузетничког дара. Зато клинцима препоручујем да, као што на западу раде, преко лета раде у некој фирми која жели да их прими, да читају све што им дође под руку. Трудите се да присуствујете разговорима који нису директно за вас.

Не завидим младима на ономе што их чека у будућности, али дефинитивно су знање језика и комјутерска писменост услов да би неко уопште разговарао са њима. У будућности ћете у послу морати да имате универзалног војника који ће све знати да ради. Тако једино можемо да преживимо.

С друге стране, време у којем млади данас бирају свој пословни пут, пре свега због развоја вештачке интелигенције, веома је комплексно. Како гледате на изазове који их чекају?

Могу да направе озбиљан новац и на занатима. О томе причају и Безос и Маск, уколико желе да живе неки нормалан, миран живот. Не морају да се баве ИТ-јем и чистим бизнисом. Међутим, када је реч о њиховој нестрпљивости, она је резултат и друштвених мрежа које им дају погрешну слику о животу. Дају им лажну наду и погрешну представу о томе како неки људи имају много новца и живе много бољи живот од њих.