Бојан Димитријевић: Европски протести и оставка Кристин Лагард

Док европски грађани све теже подносе последице рата и пада животног стандарда, у врху ЕУ почиње борба за распоред снага пред изборе у Француској. Ко ће одлучивати о будућности континента и зашто се по сваку цену настоји спречити победа суверениста

Док пишемо ове редове, велики протести студената, средњошколаца и грађана Европе већ увелико потресају Француску (која је на ивици неке врсте грађанског рата), Италију, Албанију, Шпанију, Аустрију и Пољску (уставна криза), а најновија вест је да су протести организовани и у 30 великих градова Немачке, где је било сукоба са полицијом.

У исто време, али на другој страни, председница Европске централне банке (ЕЦБ) Кристин Лагард поднела је оставку на своју функцију, неких девет месеци пре истека свог мандата.

Да ли постоји и каква је веза између оставке Кристин Лагард и студентских протеста у Европи? Каква је веза између протеста и рата у Украјини? Да ли је на помолу велика смена политичких елита Европе и у којој мери све то личи на знамениту Културну револуцију коју је у Кини покренуо Мао Цедунг, далеке 1966. године?

На нека од ових питања покушаћемо да одговоримо у тексту који је пред вама. Кренимо редом.

Оставка је објављена 29. октобра. Лагардова ће функцију напустити 7. фебруара, а то је готово девет месеци пре истека мандата који се завршава октобра 2027. године. Наравно, одмах су кренуле шпекулације о могућим разлозима превременог одласка са једног од најутицајнијих места у европској економији и политици, док је сама Лагардова навела да оставку подноси због тога што жели да има пуну слободу да отворено говори о ширим економским и политичким темама које сматра изузетно битним за будућност Европе, јер садашња функција, због потребе за политичком неутралношћу, спречава да јавно износи своје ставове о тим проблемима.

Педантни аналитичари навели су још три могућа разлога за оставку:

1. Председнички избори у Француској заказани за пролеће 2027. године;
2. Могући прелазак на функцију челнице Светског економског форума;
3. Економски проблеми у самој Европској унији.

Рат у Украјини разоткрио је велику некомпетентност европских елита и проузроковао огромно незадовољство грађана даљим погоршањем животног стандарда.

У Француској се у пролеће 2027. одржавају председнички избори. У истраживањима јавног мњења велику шансу за победу има Марин Ле Пен, односно њен политички табор.

Проблем за садашње европско руководство јесте следећи:

• Емануел Макрон учествује у процесу политичког договарања о новом председнику ЕЦБ.
• Његов председнички мандат истиче априла 2027.
• Ако би Лагардова остала до октобра 2027, део процеса именовања могао би да се одвија у промењеним политичким околностима у Француској.
• Раним одласком омогућава се да нови председник ЕЦБ буде изабран док је Макрон још председник Француске.

Зато поједини економисти и аналитичари сматрају да је превремени одлазак Лагардове повезан са жељом да садашњи европски политички кругови задрже утицај на избор новог руководства ЕЦБ. То није доказ да је Макрон директно организовао њен одлазак, али политички интерес за такав распоред догађаја очигледно постоји.

Овоме треба додати и чињеницу да је Француска епицентар студентских протеста у Европи и да је кључни циљ тих протеста глобална смена европске политичке елите, што се одлично уклапа у превремени одлазак Кристине Лагард. Протести имају за циљ да се ни по коју цену не дозволи победа Марин Ле Пен, а чак и уколико случајно победи, не сме јој се дати шанса да има утицај на избор челника једне од кључних институција светског монетарног система којим влада светска закулиса, илити „дубока држава Запада“.

Зато је рат у Украјини подстакао велику промену политичких елита у Европи, али „дубока држава“ жели да по сваку цену контролише тај процес, у складу са теоријом нове левице по којој студенти играју улогу субјекта револуције (јер се њима најлакше може манипулисати)

Када је реч о СЕФ – Светском економском форуму, једном од најважнијих тинк-тенкова Запада, очигледно се трага за дуготрајним решењем, па би избор Лагардове могао да буде логичан потез, имајући у виду да је раније већ била министар финансија Француске, генерални директор ММФ-а и да има богато искуство и утицајне везе у међународним финансијским и монетарним круговима. Још од 2019. године налази се на челу ЕЦБ, најважније европске монетарне институције која управља монетарном политиком Европе у оквиру пројекта јединствене европске валуте.

Постоји и трећи (четврти) разлог за оставку Лагардове, а он је везан за делимично погоршање економске ситуације у Европи. Наиме, инфлација у еврозони била је у септембру 3,8%, што је изнад циљане инфлације од 2%; поново расту трошкови енергије, значајно расте јавни дуг Француске и читаве еврозоне, а ЕЦБ, премда није подигла каматне стопе, налази се под великим притиском да то учини. Могуће повећање каматних стопа обуздало би инфлацију, али би додатно угушило ионако изузетно низак привредни раст, а задржавање камата свакако ће подстаћи инфлаторне притиске.

Према најновијим подацима Евростата од 21. октобра 2026. године, јавни дуг еврозоне порастао је на готово 14,5 хиљада милијарди евра, што је готово 88% БДП-а еврозоне, док јавни дуг читаве Европске уније износи око 83% БДП-а ЕУ. Међу највећим земљама дужницима издвајају се: Грчка – 141%; Италија – 140%, Француска – 120%; Белгија – 110%; Шпанија – 101%; Финска – 90%. У том контексту, посебно брине Француска која представља једну од две највеће европске економије, будући да јавни дуг убрзано расте у односу на претходне године.

Евентуално повећање каматних стопа додатно би повећало терет јавног дуга, а успоравање раста БДП-а повећало би релативни удео јавног дуга у БДП-у. Илустрације ради, критеријуми из Мастрихта предвиђају да удео јавног дуга не сме да пређе 60% БДП-а, док Француска има тачно двоструко више, с тенденцијом раста. Подсетимо се да Србија тренутно има удео јавног дуга у БДП-у око 43% (додуше, са нешто већим каматним теретом).

Ипак, да закључимо овај део анализе констатацијом да су најмање важни разлози за оставку Кристин Лагард економска ситуација у ЕУ и могућност веће слободе говора, а да је кључни разлог намера да се у потпуности контролише избор новог председника ЕЦБ у околностима смене европских економских и политичких елита.

Додајмо још да као главни кандидати за наследника Кристин Лагард фигуришу Клас Кнот, бивши гувернер Холандске централне банке, и Пабло Ернандес де Кос, бивши гувернер Банке Шпаније и садашњи руководилац Банке за међународна поравнања – БИС банке.

Рат у Украјини разоткрио је велику некомпетентност европских елита и проузроковао огромно незадовољство грађана даљим погоршањем животног стандарда. Још је Бранко Милановић констатовао да су европски радници и средња класа највећи губитници економског развоја света у последњих 40 година у погледу животног стандарда и учешћа у расподели дохотка. Томе треба додати губитак европске конкурентности у ценама, енергији и технологији и заостајање за Кином и САД, о чему говори Драгијев извештај из 2024. године.

Губитак јефтиних руских енергената и могући одлазак младих у рат додатно су подгрејали већ тињајуће незадовољство обичних грађана Европе. Заостајање за конкурентима, пораст цена, снижење животног стандарда, већи издаци за одбрану, мања социјална давања и улагања у образовање и здравство подстакнути су звецкањем оружјем и могућим сукобом са Руском Федерацијом, који би имао погубне последице на младе људе и читав европски континент.

Све то иницирало је побуну која је експлодирала у претходне две недеље, мада је много протеста (нарочито у Француској) било и раније. У многим земљама ЕУ дошло је до промена (Фицо, дуго опирање Орбана, Бугарска, Румунија у којој су на силу спречене промене), али би победа АфД у Немачкој и победа Марин Ле Пен у Француској били равни Великом потопу који би се сручио на стварну моћ оних 0,01% најбогатијих и најутицајнијих који суштински управљају светом.

Зато је рат у Украјини подстакао велику промену политичких елита у Европи, али „дубока држава“ жели да по сваку цену контролише тај процес, у складу са теоријом нове левице по којој студенти играју улогу субјекта револуције (јер се њима најлакше може манипулисати). Циљ је потпуна промена политичких елита у кључним земљама ЕУ: Француској, Немачкој, Шпанији, Италији, Пољској и Великој Британији (иако није у ЕУ), јер се ни по коју цену не сме дозволити победа оних политичких снага које би биле суверенистичке (АфД, Национални фронт, Фараџ), које би зауставиле економске миграције, које би ЕУ претвориле у лабав конфедерални савез и које би отпочеле процес нормализације односа са Русијом и престале да финансирају украјинске националисте.

Зато се мора применити добро познати Ајков дијалектички метод проблем – реакција – решење, уз асистенцију помоћног метода – завади па владај! Како функционише овај метод? Ствара се проблем – услед оправданог незадовољства грађана крећу огромни протести, који, разуме се, нису никако спонтани и који доводе до потпуне парализе, блокаде и урушавања институција и ауторитета постојеће власти (узмимо за пример Макрона, Мерца или сукоб око Уставног суда у Пољској).

Јавља се реакција јавности и већинског дела друштва – за име Бога, урадите нешто само да овај хаос престане, да институције почну да раде и да се друштвени токови нормализују (образовање, култура, привреда, саобраћај). У трећој фази намећу се избори и са њима инжењеринг који ни из чега (ред из хаоса) рађа потпуно нову алтернативу (тако је створен и Макрон), која није ни екстремна левица ни суверенистичка десница, чију победу треба спречити по сваку цену, јер није под контролом! Настаје нека врста центристичког хибрида која рађа потпуно нове елите умеренијег центра које неће нормализацију односа са Русијом, које нису суверенистичке и које не доводе у питање кључне теме глобалистичке агенде.

Такав покушај већ је успео у Србији, јер је тзв. Студентска листа, под паролом борбе против корупције и довођења нових, морално чистих актера, извршила радикалну смену политичких елита, истовремено поразивши веома јаки СНС и потпуно збрисавши са сцене политичке странке опозиције. Изборни победник у Србији, то се већ види, неће доводити у питање најважнију агенду светског глобализма, обновиће пројугословенски наратив и сигурно неће бити суверенистички.

Тако долазимо и до треће теме – а то је веза са Маовом Културном револуцијом. Наиме, у књизи Константина Петрова (Тајне управљања човечанством), први пут сам се срео са тезом да светска закулиса на врху пирамиде повремено организује чистке и смену политичких елита, а то су, заправо, марионетски режими са мањим или већим степеном суверености. То је суштина свих револуција од Француске, преко Октобарске, до Кинеске.

Пример такве велике смене политичких елита била је Културна револуција коју је Мао Цедунг организовао у Кини. Укратко, трајала је неких десетак година (од 1966. до Маове смрти 1976), а покренута је у тренутку када је Маов политички утицај у партији смањен због неуспеха програма званог Велики скок напред.

Основни циљеви Културне револуције били су уклањање ревизионистичких тенденција у друштву, борба против бирократизованих и корумпираних институција, јачање Маове улоге и радикална смена утицајних партијских кадрова на свим нивоима, као и ширих друштвених елита. Обратите пажњу, то је била борба против тзв. „четири старих“ – старих идеја, старих навика, старе културе и старих обичаја. Овим се тежило да се обришу и последњи трагови традиционалистичког утицаја у кинеском друштву. Мени ово звучи врло познато!

Мао је за спровођење револуције мобилисао милионе младих људи, пре свега ученика и студената, који су организовани у групе назване Црвена гарда. Они су добили задатак да откривају и кажњавају људе означене као противнике револуције.

На мети су се нашли:

• професори и универзитетски наставници;
• интелектуалци и научници;
• партијски функционери;
• руководиоци предузећа;
• људи оптужени за буржоаско порекло;
• верски и културни представници.

ФОТО: Компас/Илустрација

Долазило је до блокада рада школа и универзитета, затварања предузећа и опадања економске активности, смене бројних кадрова у култури, привреди, партији и образовању, до масовних чистки, страдања људи, слабљења институција и рушења културно-историјских споменика. И ово почиње да ми звучи познато.

По грубим проценама, убијено је између 500.000 и 2 милиона људи, а више десетина милиона завршило је у затворима, радним логорима, остало је без посла или је прогнано на село. Једна од жртава био је и каснији кинески реформатор Денг Сјаопинг. Ипак, циници ће рећи да је 1,5 милиона страдалих, којима су млади партијски кадрови просипали мозгове дрвеним штаповима, било тек 0,1% укупног броја кинеских грађана. У СФРЈ је током постојања Голог отока био процесуиран сразмерно (релативно) већи део грађана, мада, за разлику од Кине, већина тих процеса није завршила смртним исходом.

Извесне сличности са студентском побуном у Европи из 1968. године намећу се саме по себи. То је био први покушај глобалне промене политичких елита у Европи, који није био толико успешан, али је задобио главни политички трофеј тадашње Европе, великог француског председника, суверенисту Шарла де Гола, који се жестоко замерио већ увелико владајућим глобалистима.

Побуна је дошла две године после Маове револуције, а идеолошки утицај на Нову левицу и левичарске студентске покрете у Француској, Немачкој и Европи био је несумњив. Масовна политичка мобилизација, рушење традиционалних институција и обрачун са политичким противницима и ауторитетима заједничка је карактеристика догађања у Маовој Кини, Европи сада и Србији током претходног периода. Суштина побуне на Западу је против друштвене хијерархије, јаке државе, постојећег друштвеног поретка и традиционалних друштвених вредности.

Извесне аналогије и паралеле садашњих европских протеста са Маовом Културном револуцијом несумњиво се могу повући:

• као што је Мао био незадовољан партијским кадровима и покренуо смену политичких елита, тако је и дубока држава незадовољна постојећим европским елитама и покреће њихову велику смену;
• Маов циљ био је да учврсти пољуљану власт, а то је и прави циљ светске закулисе, чији је глобалистички поредак озбиљно доведен у питање;
• велики политички протести, са наоко револуционарним захтевима, не смеју да доведу у питање темељну агенду глобализма и уперени су против суверенистичке политике у Европи и свету, као што нису довели у питање комунизам у Кини;
• као што се није смело дозволити да победе снаге које би истински довеле до прагматичних економских реформи, тако се не сме дозволити да победе оне снаге у Европи које би желеле нормализацију односа са Русијом и прекид рата у Украјини.

Оставка Кристин Лагард, с почетка текста, показује чији је она играч и ко је стварни налогодавац и контролор политичких промена. То потврђује и улога Макрона у избору новог председника ЕЦБ; одлазећи „хроми патак“ мора одиграти своју последњу улогу у корист оних за чије интересе, све време, суштински ради.

Студентски протести су увод у рушење Пете републике чији перверзни политички и уставни оквир више није довољан да гарантује вечиту победу оних које је народ формално изабрао, а који следе интересе богатих политичких олигархија. Ако је судити по успеху који су постигле на генералној проби и великом политичком експерименту у Србији, барем у првој фази, треба очекивати да ће силе које вуку конце европске културне револуције постићи своје циљеве на штету јачања националних држава и суверенистичких покрета у Европи. А то значи да ће и рат у Украјини трајати.

И као што је Маова победа у Кини одложила, али не и зауставила реформе које су донеле истински преображај Кине, тако као хришћани верујемо у победу истинских традиционалних друштава која ће, што би рекао велики француски езотеричар Фабр Оливе, деловати у складу са аутентичним Божјим провиђењем.