Изборна обећања нису исто што и разрађене мере, а критика постојећег стања није сама по себи доказ да је понуђена алтернатива делотворна. Аутор разматра шта стоји иза најважнијих привредних порука кампање

Kада у четвртак увече почне предизборна „шутња“ у ишчекивању недељних избора, које неки у Србији сматрају најважнијим од 2000. године, моћи ћемо да парафразирамо део уводног текста Данила Киша из чувене полемичке књиге Час анатомије:

Невиђена бука која се подигла око избора у Србији остала је за нама као какав провинцијски карневал; прозори су поново у мраку, завесе су спуштене, пси су се утишали, а по трговима ветар преврће стару новинску хартију и предизборне плакате – последње сведочанство кампање која је остала иза нас. Позорница је, дакле, празна, глумци су поскидали маске, статисти се разишли кућама, а редитељи и суфлери перу руке у тишини својих канцеларија и кабинета. Остало нам је, дакле, да као каквом политичком хроничару или економском аналитичару дамо кратки преглед економских програма и кључних порука који су се могли чути током кампање.

Будући да смо већ навикли читаоце на јасне прегледе и аналитичке табеле, даћемо и овом приликом један кратак приказ основних програма и порука пет кључних политичких групација које, по општем уверењу и истраживачима јавног мњења, имају шансе да прођу изборни цензус и нађу се у парламенту после недељних избора: СНС, Студентска листа, СПС, Аутентична десница и листа „Европска Србија“ (Драган Ђилас).

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

1. ГЛАВНИ СТУБОВИ ЕКОНОМСКОГ ПРОГРАМА КОЈИ СНС ИСТИЧЕ У КАМПАЊИ СУ:

• Макроекономска стабилност и курс динара: Као најважнији резултат економске политике наводи се стабилан девизни курс динара, који представници странке истичу као „сидро које држи макроекономску стабилност“ Србије.

• Раст плата и пензија: Раст опште економије везује се директно за обећања о повећању плата и пензија, укључујући и посебно најављене социјалне и економске програме усмерене ка пензионерима и социјално угроженим грађанима.

• Капитални инфраструктурни пројекти као извори раста: Наставак великих државних улагања као примарни покретач економског развоја. Кључни пројекти који се истичу у кампањи јесу:

– Специјализована изложба Експо 2027.
– Изградња метро система у Београду.
– Изградња нових ауто-путева, саобраћајница и железничке мреже (брза пруга ка Будимпешти и Бечу).

Најјачи адут листе коју предводи Александар Вучић јесте поверење у постигнуте досадашње резултате и континуитет стабилности и наставка солидног привредног развоја Србије и у наредном периоду

• Специјални закони за регионални развој:

– Југ Србије: Александар Вучић је најавио усвајање посебног закона за пет управних округа на југу земље (Нишавски, Пиротски, Топлички, Јабланички и Пчињски) који предвиђа државне субвенције за потенцијалне инвеститоре чак и до 100%, са циљем да се овај део земље економски подигне.
– Исток Србије: У кампањи се промовише и посебан план за развој истока Србије, који се заснива на шест развојних стубова.

• Привлачење страних инвестиција: Странка наставља да инсистира на економском моделу који почива на поверењу и привлачењу страних директних инвеститора, уз даљи развој индустријских паркова и нових насеља око инфраструктурних чворишта.

2. ЕВО ПРЕГЛЕДА НАЈВАЖНИЈИХ ПРЕДЛОГА СТУДЕНТСКЕ ЛИСТЕ:

• Економија знања; преусмеравање државног фокуса са физичке инфраструктуре на образовање, иновације и домаћи ИТ сектор.

• Укидање повластица за стране компаније; увођење прогресивног опорезивања некретнина, како би се смањиле социјалне разлике.

• Нагласак на деблокаду институција и успостављање владавине права према европским стандардима; радикална деполитизација и потпуно транспарентни тендери;

• Бесплатни уџбеници, субвенције за кредите за становање, пуно поштовање и инклузија мањинских заједница.

• Укидање државних субвенција и повластица за стране корпорације које нуде јефтину радну снагу; подршка за стартап пројекте;

• Преусмеравање расхода: Стопирање изградње великих спортских објеката и стадиона, а тај новац би се директно пребацио у буџете за здравство, образовање и фонд за повећање аграрног буџета на 10%.

• Потпуна отвореност свих уговора о јавним набавкама и међународним пројектима, са посебним фокусом на ревизију свих инфраструктурних пројеката рађених преко међудржавних споразума и лекс специјалиса;

• Департизација и укидање стања вршиоца дужности (в. д.) директора у јавним предузећима у року од 12 месеци, уз именовање директора са четворогодишњим уговорима кроз озбиљне процедуре.

3. КЉУЧНИ ЕЛЕМЕНТИ ЕКОНОМСКОГ ПРОГРАМА СПС ЗАСНИВАЈУ СЕ НА ПРИНЦИПИМА ДЕМОКРАТСКОГ СОЦИЈАЛИЗМА И КОНЦЕПТУ СОЦИЈАЛНЕ ТРЖИШНЕ ЕКОНОМИЈЕ:

• Социјална одговорност и праведност: Став странке је да само економски јака и развијена држава може бити социјално одговорна, уз инсистирање на томе да раст БДП-а и профит не смеју ићи на штету радника.

• Ограничавање моћи капитала: Залажу се да се моћ крупног капитала ограничава законима, правилима и стандардима према узору на западноевропске социјалдемократске моделе, са циљем да се спречи експлоатација запослених.

• Право на рад и запошљавање: Програм ставља акценат на смањење незапослености, стабилна радна места и сигурне зараде.

• Улога државе у привреди: Подржавају тржишну економију, али са јаком улогом државе у стратешком планирању, заштити јавног интереса, социјалној сигурности и подршци осетљивим групама.

• Подршка младима и породици: Стратегија укључује државну помоћ младима у области образовања, запошљавања, становања и заснивања породице.

4. ЕКОНОМСКИ ПРОГРАМ СТРАНКЕ СЛОБОДЕ И ПРАВДЕ (ССП), ПРЕДВОЂЕНЕ ДРАГАНОМ ЂИЛАСОМ, ДЕО ЈЕ ШИРЕГ ПОЛИТИЧКОГ И РЕФОРМСКОГ ПЛАНА ПОЗНАТОГ КАО „ПЛАН ЗА НОРМАЛАН ЖИВОТ“

1. Кључни економски циљеви до 2030. године

• Привредни раст: Достизање реалног годишњег раста БДП-а од 6% до 7% (или 5–10% у ранијим програмским пројекцијама).

• Интеграција у Европску унију: Пуноправно чланство Србије у Европској унији до 2030. године, уз коришћење европских фондова.

• Преусмеравање субвенција: Прекид праксе масивних субвенција страним компанијама и преусмеравање државне подршке и инвестиција ка домаћим предузећима.

• Демографија и дијаспора: Стварање услова за повратак 100.000 људи из дијаспоре.

2. Зараде и социјална политика

• Високе плате у јавном сектору: Увођење нових платних разреда са значајно већим зарадама, где је циљ да плате износе:
– Лекари: 400.000 динара
– Наставници: 250.000 динара
– Медицинске сестре: 200.000 динара

Када је реч о економском програму Студентске листе, највише недоумица изазивају управо уопштеност програма и одсуство конкретнијих предлога и мера

• Социјална давања: Увођење социјалне пензије (око 24.000 динара) за све који немају услове за стандардну пензију, као и обезбеђивање бесплатних уџбеника и оброка за децу у школама.

3. Борба против корупције и системске промене („Првих 100 дана“)

• Оснивање Националног фонда за повратак опљачканог новца: Специјализоване институције за ревизију свих државних уговора склопљених у претходном периоду.

• Закон о пореклу имовине.

• Раскид са монополима и криминалом: Хитна реформа рада безбедности, тужилаштва и полиције у прва 24 сата до 30 дана по промени власти ради заустављања коруптивних токова.

4. Подршка пољопривреди и предузетништву

• Пољопривреда: Субвенције за пољопривреднике изједначене са нивоом у Европској унији и увођење сигурног (гарантованог) откупа домаћих пољопривредних производа.

• Мали и средњи бизнис: Административно опстајање и подстицаји за отварање нових предузећа и смањење пореског оптерећења на рад.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

5. ЕКОНОМСКИ ПРОГРАМ ЛИСТЕ „АУТЕНТИЧНА ДЕСНИЦА – ДР МИЛОШ ЈОВАНОВИЋ“ ЗАСНИВА СЕ НА КОНЦЕПТУ СУВЕРЕНЕ ЕКОНОМИЈЕ, РЕИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈЕ ЗЕМЉЕ И НАПУШТАЊА ТРЕНУТНОГ МОДЕЛА КОЈИ СЕ ЕКСКЛУЗИВНО ОСЛАЊА НА СТРАНЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ. КЉУЧНИ СТУБОВИ ЊИХОВОГ ЕКОНОМСКОГ ПРОГРАМА СУ:

1. Темељна реиндустријализација земље и стратешко државно улагање у две главне привредне гране:

• Пољопривреда и прехрамбена индустрија: Ослонац на домаћу производњу хране и прерађивачке капацитете како би се заштитио домаћи аграр од спољних утицаја.

• Наменска индустрија: Развој технолошки иновативне и извозно оријентисане одбрамбене индустрије која треба да буде генератор научно-технолошког напретка Србије.

• Министарство индустрије: План за формирање посебног ресора који би водио активну индустријску политику земље.

2. Формирање Развојне банке Србије: за финансирање привреде планирано је спајање три постојеће државне институције у једну јаку Развојну банку: Фонд за развој, Агенција за осигурање и финансирање извоза, Српска банка. Ова банка би домаћим привредницима и компанијама обезбеђивала знатно повољније кредите за подстицање производње и повећање запослености.

3. Економска децентрализација и регионализација

Програм предвиђа напуштање модела „београдизације“ земље. Предложено је стварање економских региона са око 500.000 становника који би имали довољно сопствених ресурса да самостално организују и развијају економски живот на својој територији.

4. Однос према ЕУ интеграцијама и економском суверенитету

„Аутентична десница“ се оштро противи уласку Србије у ЕУ и захтева хитан прекид преговора. Из економског угла, они сматрају да је чланство у ЕУ погубно по српску економију, јер правила Уније уништавају домаћу пољопривреду и приморавају државу да губи суверенитет у вођењу сопствене спољнотрговинске политике.

5. Срезивање јавног дуга и непродуктивних инвестиција

Указано је на проблем прекомерног задуживања Србије у протеклим годинама због којег велики део буџетских прихода одлази на отплату камата. Коалиција предлаже хитну обуставу свих непродуктивних пројеката, попут изградње спортских стадиона (укључујући и Национални стадион), оценивши да то нису економски приоритети државе у овом тренутку. Програм такође укључује и посебне социјално-економске мере, као што је увођење месечног борачког додатка и привилегија за ратне ветеране и њихове породице у системима здравства и образовања.

Програми СНС и СПС су, наравно, програми странака које већ 14 година творе стабилну коалицију и владу и чији гарант су економски резултати остварени у претходном периоду, а које смо детаљно анализирали у претходним бројевима. Наравно, изборни циљеви ових странака су различити, па самим тим и релативни значај економског програма. Листа СНС се бори за могућност да сама може да формира владу (више од 50% гласова), а СПС настоји да сигурно оствари изборни цензус, што тренутне анкете потврђују. У погледу економског програма, СНС је у претходних 14 година суверено владала економском сценом и кључним економским ресорима и резултатима. Економски програм СНС јесу континуитет, сигурност и стабилност уз наставак политике макроекономске стабилности, стабилног курса динара, даљег раста реалних плата и пензија, реализације капиталних инфраструктурних пројеката као извора раста и запошљавања (ЕКСПО, метро, изградња путева, пруга, модерних саобраћајница), али новину представља најава два нова развојна програма: за југ Србије и за исток Србије са шест стубова развоја. Овај додатак појачава регионалну компоненту економског програма, јер, без сумње, јужни и источни региони Србије и даље снажно економски заостају, упркос бројним страним директним инвестицијама које су реализоване у претходном периоду. Најјачи адут листе коју предводи Александар Вучић јесте поверење у постигнуте досадашње резултате и континуитет стабилности и наставка солидног привредног развоја Србије и у наредном периоду.

АКО САДА АНАЛИЗИРАМО ЕКОНОМСКУ ПОНУДУ ОПОЗИЦИОНИХ ГРУПАЦИЈА, ТУ СЕ НАМЕЋЕ НЕКОЛИКО ОСНОВНИХ ЗАКЉУЧАКА:

     Прво, највећу специфичну тежину има Студентска листа која по анкетама конкурише листи „Уједињена Србија“ и има вишеструко већи број потенцијалних гласача од друге две опозиционе листе; зато њени предлози изазивају далеко већи фокус јавности;
     Друго, све опозиционе странке у својим програмима истичу владавину права, јачање институција, борбу против корупције, ревизију инвестиционих пројеката, мање спољно задуживање и давање предности домаћим инвеститорима у односу на стране инвеститоре; нека од ових питања већ смо раније анализирали;
     Треће, аутор ових редова, уз потребу да остане политички неутралан колико је то могуће у околностима референдумске атмосфере, истиче да су неки елементи економског програма Ђиласове странке и коалиције Аутентичне деснице (без обзира на знатно мање изборне шансе) много конкретнији, детаљнији, економски боље разрађени и, рекло би се, реалистичнији у смислу економских потреба Србије; ту мислимо на идеје о формирању Развојне банке Србије, економској регионализацији, реиндустријализацији (Аутентична десница) као и предлоге везане за социјална давања, плате у јавном сектору и привредни раст Србије (Странка слободе и правде);
     Четврто, стиче се утисак да су идеје Студентске листе најмање економски разрађене, најмање конкретне и, рекло би се, најмање економски обавезујуће; ту мислимо на нејасну политику око курса динара и плата (постоји раскорак између програма и онога што су о томе говорили поједини економски челници листе); поједини предлози пре се могу окарактерисати као принципи доброг управљања него као елементи економског програма, који, сами по себи, могу донети неке економске резултате (ревизија инвестиционих пројеката, укидање в. д. стања директора, департизација предузећа, јачање институција и владавина права, борба против корупције); елементи програма везани за нови развојни модел и економију знања, као и за субвенције стамбених кредита за младе и прогресивно опорезивање некретнина, веома су уопштени и не нуде никакве конкретније елементе, што нарочито важи за предлог новог развојног модела, ако ту идеју уопште можемо тако назвати;
     Пето, када је реч о економском програму Студентске листе, највише недоумица изазивају управо уопштеност програма и одсуство конкретнијих предлога и мера. Зашто је то тако, шта може бити узрок такве уопштености? Има неколико могућих одговора: у питању је недовољно знање, неискуство и импровизација аутора програма, који тиме можда и потцењују здрав разум српских бирача; други могући одговор јесте да се програм више фокусира на елементе који се баве прошлошћу постојеће власти и у атмосфери револуционарних промена, у духу нове левице, више инсистира на дисконтинуитету постојеће политике, преиспитивању претходног рада, могућим казнама, кривици и репресивним мерама, онако како их је један од идеолога ове листе, режисер Горан Марковић, најавио у интервјуу хрватским медијима; у овом случају, не ради се о програму за, него о програму против у референдумској атмосфери буке, беса и претњи; трећи могући одговор је да је програм намерно остао уопштен, недоречен и неконкретан, да се од њега у случају победе може лако одустати, да се може лако модификовати или да може да буде предложен читав низ нових мера за које бирачи нису знали или их уопште нису одобрили током изборне кампање; то је сасвим у складу са троцкистичким карактером неолибералних реформи које значе перманентне промене, али суштински не побољшавају, већ пре погоршавају економску позицију грађана (почев од све веће неједнакости у расподели дохотка, преко заустављања раста плата, до захтева за „још флексибилнијим тржиштем рада“); зато нам, у овом тренутку, неке тачке овог програма више личе на списак намера у атмосфери преврата, освете, казни и лустрација (а ту се треба само осврнути на радикалног левичара Јову Бакића, Горана Марковића и претње које су појединим министрима упућиване током предизборног сучељавања).

О НОВОЈ ЛЕВИЦИ

У једном делу текста студентски протест смо квалификовали као део програма Нове левице; уосталом, Херберт Маркузе, један од главних идеолога овог реформисаног културмарксизма, тврдио је да уместо радничке класе, која је већ корумпирана и прихватила је постојећи (капиталистички) поредак, улогу субјекта револуције и носиоца револуционарних промена морају да одиграју студенти, средњошколци, маргинализоване и мањинске друштвене групе (кажу да је он сковао и чувени слоган хипи покрета: „Водимо љубав, а не рат“). Током претходне две године, у Србији је на делу био студентски покрет као типични субјект промена по теорији Нове левице, која се несумњиво дефинише као нови марксизам. Отуда вероватно пленуми, зборови радних људи, анархија, блокада, рушење легалних државних институција, па чак и отворени сукоби са полицијом, који ових дана у сличном кључу (уз оправдано незадовољство у позадини, али уз неоправдано насиље) ескалирају у Француској, Албанији, Италији и вероватно широм Европе.

А британски конзервативац Роџер Скрутон у својој књизи Будале, преваранти и паликуће: Мислиоци Нове левице (коју у претпоследњем броју Печата, за превод на српски, препоручује Слободан Маслаћ) критички анализира управо гуруе овог правца у филозофији, политикологији, економији и друштвеној теорији: Жака Дериду, Маркузеа, Луја Алтисера, Сартра, Хабермаса, Фукоа, Лакана, Бадјуа, Славоја Жижека. Ево неколико бриљантних запажања овог мислиоца, која смо оставили за крај, јер нам се чини да добро описују политичку сцену Србије у претходне две године, идеологе побуне у Србији, али и неке аспекте економског и политичког програма Студентске листе:

• Уместо заштите радника, левичари су прешли на питања идентитета и заштите маргинализованих група, а затим су преузети академска заједница и друштвене науке и створено је једноумље у коме се свако неслагање са тим програмом аутоматски осуђује – звучи познато, зар не?!

• У својим ставовима левичари „муте воду“ да изгледа дубље и ученије, да би се мислило како иза непрозирне реченице и нејасне формулације стоји теоријска и интелектуална дубина аутора, коју читалац још није разумео – са овим смо се већ сусретали у Филозофији паланке Радомира Константиновића;

• Фуко је утемљио став по коме су све друштвено-државне институције аутоматски репресивне – овде то, у очима блокадера, важи за сваку државну институцију и сваку активност иза које стоје странка и политика Александра Вучића; Нова левица, такође, напада традиционалне стубове друштва без икакве жеље да суштински изгради нешто боље и трајније (предизборни програм);

• Полазећи од Луја Алтисера, кога Скрутон назива „паликућом“, тврди се да су школа, црква, породица, државни медији само „идеолошки апарати државе“ чија је сврха „испирање мозга“ сопственим грађанима (ово се може често чути од Јове Бакића); то је метод деконструкције друштва чији је циљ „рушење ради рушења“ – ако вам се чини да је ово претерано, погледајте улице Париза, Милана, Тиране, ових дана, па делимично и Београда пре годину-две дана;

Добра намера није и доказ доброг коначног решења, а убедљива дијагноза неправде не значи да је предложени лек (економски програм) делотворан; радикална критика старог поретка не ствара сама по себи легитимност новог (С. Маслаћ – Печат)

• Међутим, каже Скрутон, деконструишу се традиционалне вредности, државне институције, национални поглед на историју, али се левичарске вредности не доводе у питање, као што се не поставља ни питање либералног економског модела, трансхуманизма и воук идеологије; суштински, из програма је нестало Косово, а чак се ни забрана копања литијума нигде експлицитно не спомиње; стога овакав систем вредности у основи делује као превара која суштински ради за интересе крупног капитала и међународних корпорација;

• Антонио Негри, један од идеолога Нове левице, тврди да је носилац промена лабава коалиција свих маргинализованих друштвених група (међу којима доминирају студенти) и позива на рушење друштва, али без нуђења озбиљне алтернативе; нема плана за управљање економијом, судовима, институцијама, већ се само производи разорни бес према постојећем систему – и ово звучи познато, иако није писано поводом Србије.

Скрутон закључује да је конзервативна алтернатива љубав према дому, завичају и својој држави, додали бисмо. То је у суштини политика очувања постојећих традиционалних вредности. То је покушај да се сачува оно што је добро, пре него што паликуће све спале до темеља. Ово подразумева и хришћанске (православне) корене друштва, класичног образовања и традиционалне породице. Добра намера није и доказ доброг коначног решења, а убедљива дијагноза неправде не значи да је предложени лек (економски програм) делотворан; радикална критика старог поретка не ствара сама по себи легитимност новог (С. Маслаћ – Печат). Програме морамо оцењивати и по језику којим се описује противник, по установама које желе да се сруше и по институцијама које се нуде уместо постојећих. Ово су драгоцена упозорења и поуке које су, како за Србију, тако и за Европу, актуелније него икад. Стога нам, ипак, остаје да сачекамо исход недељних избора и да се надамо да ће током и после избора све протећи у миру и демократској политичкој атмосфери.