Милан Божић: Ново или већ виђено и колико ће трајати

Све државе настале из реалсоцијализма имају проблем да пронађу адекватан државни систем. Напросто, ти системи су „од јуче“. Било које решење које се пронађе сигурно је подложно критикама, али је најопасније стално и неуротично га мењати

Ових дана из Пољске стижу вести о нередима сасвим необичног карактера. Јер, за разлику од „редовних“ нереда који потресају Француску, Италију, Немачку, Албанију… где се препознају контуре неких социјалних метежа, у Пољској се сукоб завртео око Уставног суда. Полиција је послата да штити зграду Уставног суда, председник републике Навроцки прекинуо лет ка путу у посету Сенегалу, наредио да се авион окрене, и вратио се у Пољску. Неке судије Уставног суда смениле су председника, чији поступак пак оспоравају други сегменти власти.

О чему се ради?

Када се Пољска ослободила комунизма, прва деценија је, као и у свим бившим комунистичким земљама, била препуна проблема, што адаптације на нови систем, што природних унутрашњих сукоба у друштву. У Пољској, на пример, што је општепозната чињеница, Католичка црква увек је била веома јака и утицајна. Католичка црква је углавном и она изнела антикомунистичку борбу.

Стога није необично што је на преласку у овај век пољску политику обојила јака национално-хришћанска странка права и правде – тачан назив је само Право и правда – коју су основала браћа Лех и Јарослав Качињски. Лех је, иначе, био председник Пољске и страдао је у познатој авионској несрећи код Смољенска када је летео да ода пошту пољским официрима, жртвама погрома у Катинској шуми. Несрећа је одмах изазвала и сумњу у „дежурне кривце“, Русе, али је прича брзо изгубила на убедљивости. Изгледа да су магла и застарели совјетски(!) авион учинили своје. Други брат Јарослав је много значајнији за ПП.

Када се Пољска ослободила комунизма, прва деценија је, као и у свим бившим комунистичким земљама, била препуна проблема, како због адаптације на нови систем, тако и због природних унутрашњих сукоба у друштву. У Пољској је, на пример, што је општепозната чињеница, Католичка црква увек била веома јака и утицајна. Католичка црква је углавном и изнела антикомунистичку борбу

Председник је те странке у скоро целом овом веку (од 2003), једно кратко време је био премијер, али је увек био главни стратег.

Око Јарослава се концентрисала класична националистичко-конзервативна Пољска. Намерно избегавам израз „десница“ јер је он сада постао помодан за сваку национално оријентисану странку, а потпуно је заборављена његова употреба у домену социјалне политике, где је у 19. веку и настао. Бојим се да то нећу моћи још дуго јер је капитализам толико овладао светом да социјално лево и десно више немају смисао. Тачно је да понеке владе, Сједињене Државе су добар пример, више нагињу ка мало већем опорезивању, а друге ка мало мањем, но за „гледаоца са јефтинијим улазницама“ разлика није довољно видљива.

Дакле, та „десна“ Пољска је у периоду 2015–2023. имала, у два мандата ПП владу и темељно променила пољски правосудни систем.

Додала је та власт и покоју побочну причу која „нервира“ Европу, попут, на пример, закона усмерених против абортуса.

Но, ипак, кључни сукоб „са Европом“, а прецизније са институцијама Европске уније којој Пољска припада, одиграо се на терену правосуђа. ПП је дизајнирао и имплементирао правосудни систем у коме судије именује Национални савет судства – доста распрострањен модел – али који именује политички естаблишмент, односно парламент.

Ту се појавио први сукоб са ЕУ, јер, на пример, и представнике судске струке именује Сејм (пољски парламент), како год претходно изгледао начин њиховог предлагања.

На овом месту се систем још и може бранити. Коначно, Сједињене Државе баш на такав начин именују судије.

Међутим, ПП је отишла и даље па је уградила и дисциплински систем којим политички естаблишмент може надаље контролисати судије.

У Сједињеним Државама је то већ немогуће јер се избором, рецимо, судије Врховног суда у Сенату, прекида даља веза. И његов мандат и његова плата остају ван домена утицаја Сената, односно Конгреса или председника.

Ово је заиста „иновација“ која иритира, јер испада да политички естаблишмент контролише судство.

ЕУ је, разуме се, наставила да промовише своју антисуверенистичку политику. Пољска опозиција, подржана од Брисела, организовала се и после осам година власти успела на изборима 2023. да победи. Главна изборна тема била је „увођење реда“ у правосуђе

Али и пољска „десница“ је имала одговор. Он је такође једноставан: Да ли желите да, без контроле од народа изабране власти, судије саме функционишу? То ће довести до формирања „судске касте“ која ће владати друштвом јер над њом нема контроле.

Када боље размислимо, оба аргумента стоје. На месту су и примедбе ЕУ које је подржала и Венецијанска комисија, али и одговор пољске деснице.

ЕУ је, разуме се, наставила да промовише своју антисуверенистичку политику. Пољска опозиција, подржана од Брисела, организовала се и после осам година власти успела на изборима 2023. да победи. Главна изборна тема била је „увођење реда“ у правосуђе.

Пољска опозиција се на изборима 2023. организовала око КО (Koalicja Obywatelska) – у духу српског језика најближи је превод Грађанска коалиција. Њу је предводио Доналд Туск који је и постао пољски премијер после тих избора.

Грађанска коалиција је одмах засукала рукаве да реорганизује пољски правосудни систем у духу онога што промовише ЕУ. Коначно, то су јој били и главна изборна обавеза и обећање.

Могуће је да би „европеизација“ Пољске прошла без већих политичких потреса да на председничким изборима 2025. није победио кандидат ПП Карол Навроцки са разликом од 1,78 процентних поена!

Како и у Пољској, слично свим земљама Источне Европе, председник има скоро само протоколарна овлашћења, Навроцки, односно ПП, немају формалне инструменте да утичу на пољску унутрашњу и спољашњу политику. Али околност да је победио на општим изборима Навроцком даје снагу подршке бирачког тела, која, наравно, сутра може нестати, али на овим изборима 2025. ју је стекао.

Навроцки је, иако му је матична странка у опозицији са малим, скоро никаквим шансама да добије власт на следећим парламентарним изборима, посегао за крајње егзотичним правним, ако је уопште правни, инструментом – заклетвом судија Уставног суда пред председником.

И Србија има силесију таквих решења до јуче непознатих. Коначно, нама смета и сам капитализам. Студентска листа је алармирала јавност да је спречено изношење милијарде динара из једне банке. После се испоставило да је неко хтео да подигне сопствене паре. Шта да радите, капитализам, па неко има и милијарду

Пољски уставни суд, чија улога постаје значајна када се одлучује о материји правосуђа, има 15 чланова које бира пољска скупштина, Сејм.

И раније се догађало да су избори неких судија били спорни. Тако је једном приликом од пет изабраних судија „признато“ само троје јер су пронађене неке „фалинке“ у процедури избора за преостало двоје.

Навроцки је игру око Уставног суда подигао на следећи ниво, одлучивши да оне судије које је Сејм изабрао, а он није позвао да положе заклетву, самим тим нису судије Уставног суда!

Није, наравно, позвао оне судије које су из Тусковог табора.

Супротна страна је одмах кренула у протесте, полиција је послата да чува зграду Уставног суда, почеле су и демонстрације. Судије Уставног суда из Тусковог табора су на веб-сајту објавиле да су суспендовале – шта год то значило – председника Уставног суда, преосталог, опет, наравно, из ПП ере власти.

Туск, наравно, не прихвата идеју да неко ко није положио заклетву није судија јер га је тело овлашћено за избор, Сејм, изабрало.

Напетост се наставља, ЕУ је пре пар дана подржала Туска, а све се осликава на фону предстојећих парламентарних избора у Пољској следеће године.

То, наравно, не спречава даље турбуленције. Најновија забава је везана за отказивање послушности појединих дипломата Тусковој влади.

Није јасно да ли је проблем једноставан или сложен, али је јасно да за решавање проблема не постоји једноставно решење.

Извор оваквих – Пољска само чуди јер је и велика земља, и привредно стабилна. Проблем источноевропских држава је новост система у који су пре непуне четири деценије ускочиле.

Демократија и капитализам, као и правни оквир који треба да их штити, су у нашим очима „од јуче“. Самим тим системска решења у којима се тај оквир формира су нама страна, нова, непозната…

Напросто нису ушла у фолклор и не сматрамо их за породично наслеђе. Стога се лако појављују али и нестају разноврсне иновације, са или без знакова навода.

Имплементирају се модели које нико у овим регионима раније није видео. Какво је онда чудо да се према њима односимо као према страном телу?

И Србија има силесију таквих решења до јуче непознатих. Коначно, нама смета и сам капитализам. Студентска листа је алармирала јавност да је спречено изношење милијарде динара из једне банке. После се испоставило да је неко хтео да подигне сопствене паре. Шта да радите, капитализам, па неко има и милијарду.

Једино решење је време, односно навикавање на одређен систем који се, а то је веома важно, кроз време и праксу постепено мења. Тако су Сједињене Државе изградиле унутрашњу стабилност правосудног система јер је он два и по века „исти, али се ипак и то постепено мења“.

Ово не звучи оптимистично, па ни досежно у догледно време, али је реално.

Зато, вероватно, све државе настале из реалсоцијализма имају проблем да пронађу адекватан државни систем. Напросто, ти системи су „од јуче“. Било које решење које се пронађе сигурно је подложно критикама, али је најопасније стално и неуротично га мењати.

Ова непријатна истина призива сећање на класичну досетку о енглеској трави. „Како имате тако добру траву?“, пита странац Енглеза. Енглез одговара: „То је једноставно, посејете је и потом заливате“.

„Колико дуго?“, пита странац. Енглез мало застане и каже: „Па, тако, једно пет стотина година“.