Међувлашће

Између изборне победе и успостављања нових институција отвара се опасан простор за обрачун с политичким противницима. Револуционарна еуфорија прераста у реваншизам, а позивање на правду у механизам притиска, потказивања и друштвеног страха

У култном филму „Јутро“ Пурише Ђорђевића, један од главних ликова, Генерал (кога игра Љуба Тадић), изговара застрашујућу реченицу: „Не треба нам никаква легенда о Александри. Ако ноћас остане жива, више је нећемо моћи стрељати. Сутра почиње мир, судови, заклетве, уговори… и, веома ретко, стрељања.“ Генерал је исправно схватио да је међупростор – сива зона између рата и мира – последња шанса за револуционарно безакоње.

Када „сутра“ формално наступи мир, на снагу ступају и норме које, макар на папиру, везују руке џелатима. Зато се ликвидација мора обавити „ноћас“, у мрклом мраку транзиције ка „новом добу“ и новој власти.

Ова Генералова мисао, не знам зашто, непрестано ми се мота по глави док посматрам садашња суманута дешавања на постизборној сцени Србије. Она, у ствари, савршено дефинише суштину овог нашег политичког „прелазног рока“ између старог и новог режима, као, уосталом, и сваког периода међувлашћа који се одвија у контексту тоталитарних тенденција. Поента целе ствари јесте у циничној журби новог режима да ликвидира – политички и физички ако може – све своје противнике те да уграби све полуге власти пре него што оживе институције и заживе демократске процедуре које би могле да ограниче његову моћ. Јер, касније, успостављени институционални оквири захтевају правила, оправдања, изговоре и стога нужно стишавају револуционарни занос радикализма, тако неопходан тоталитарној владавини.

Показало се да је овај замагљени међупростор између изборног пораза претходне и званичног конституисања нове власти – у којем се затиру стари, а још не успостављају нови легитимитети – један од најопаснијих периода у политичкој историји неког друштва

Показало се да је овај замагљени међупростор између изборног пораза претходне и званичног конституисања нове власти – у којем се затиру стари, а још не успостављају нови легитимитети – један од најопаснијих периода у политичкој историји неког друштва.

Мада постојећи закони и даље формално важе, у овом периоду се успоставља специфична институционална празнина: стари сазив скупштине више нема легитимитет, а нова влада и министарства нису формирани, тако да извршна власт привремено остаје без икакве контроле и надзора. И управо тај мрак, у коме државни апарат технички функционише, али нема своје легалне чуваре и уставне кочнице, нова већина користи за спровођење превентивног прогона и узурпације, са циљем да потпуно обесхрабри и десеткује опозицију пре него што систем уопште проради у свом пуном капацитету.

У историографији се овај међупериод узурпације власти традиционално квалификује као време „чишћења терена“ под плаштом револуционарне правде. Класичан пример су „Септембарски масакри“ (1792) у Француској, када је вакуум између пада монархије и новог Конвента искоришћен за ликвидацију стотина затворених политичких противника пре успостављања редовног поретка. Век касније, бољшевици су применили исти механизам: у недељама пре почетка рада Уставотворне скупштине, Лењин је декретима забранио опозициону штампу, прогласио конкуренте „непријатељима народа“ и покренуо Чеку да хапси посланике, обесмисливши изборну вољу народа и пре него што се парламент састао. У Вајмарској Немачкој, паљење Рајхстага (1933) послужило је Хитлеру као изговор управо у периоду распуштеног парламента; без скупштинске контроле, он намеће ванредне декрете, укида грађанска права и масовно хапси опозиционаре уочи самих избора.

Овим се промовише застрашујући друштвени механизам: недискриминативно индуковање кривице, утврђивање кривице без истраживања и осуђивање без претходног доказивања

Ове застрашујуће последице институционалног вакуума нису заобишле ни наше просторе 1944–1945. године, када су у сивој зони између рушења старог поретка и конституисања нових органа преки судови, „у име народа“, по кратком поступку „очистили терен“ од предратне грађанске елите и потенцијалне опозиције. Најзад, савремене политичке кризе доказују да је матрица институционалног грабежа преживела и у ери „обојених револуција“.

Тотални извршно-законодавни вакуум у Киргизији (2020) – тј. четири дана дуга парализа система после поништавања избора, када је државни врх нестао, влада се распала, скупштина остала без кворума, а полиција се повукла без икога ко би могао да доноси одлуке и командује силом – искоришћен је за муњевит упад у зграде власти, јавна предузећа и медије, преузимање правосуђа и експресну маргинализацију свих политичких супарника под лажним оптужбама за нарушавање јавног реда. Мада је сличност са нашом садашњом ситуацијом сасвим случајна, ови примери потврђују сурову историјску законитост: узурпација институција, политички терор и прогон неистомишљеника никада се не рађају унутар парламентарних дебата, већ искључиво у мраку и тишини институционалног вакуума који доносе периоди међувлашћа.

Како изгледа, после победе „Студентске листе“ на изборима у Србији, описана Генералова историјска дилема доживљава своју реинкарнацију – наравно, у фарсичној форми – што је не чини ништа мање циничном и опасном. Тек што су се угасили рефлектори изборне ноћи, у овој сивој зони међувлашћа својих „пет минута“ добили су сви они који су моћ схватили искључиво као право на одмазду. Нова већина користи овај међупростор да кроз самопроглашене „координационе тимове“ спроведе својеврстан институционални блицкриг: на брзину покреће механизме прогона неистомишљеника, фабрикује афере, узурпира старе академске и државне институције, преузима јавна предузећа и банкарски систем и укида „неподобне“ медије, превентивно десеткујући опозицију пре него што она уопште добије прилику да се обрати са скупштинске говорнице.

Огољеност овог механизма најбоље илуструје изјава Дејана Шошкића, могућег гувернера или мандатара (објављена на порталу РТС), која би могла да се схвати као оперативни приручник за деловање у зони међувлашћа: „Ми не треба да чекамо да се формира влада и да нам каже шта да радимо. Знамо шта треба да радимо. Без ризика, без насиља и сукоба, да штитимо имовину послодавца и дигнитет професије. Свако ко види понашање које може да угрози државну имовину, треба да учини све што може да ту имовину заштити и да без преузимања физичких ризика направи службену белешку о стварима које су уочене а нису у складу са законом.“

Када попусте институционалне кочнице, цело друштво тоне у стање моралне пометње, личне несигурности и доживљаја општег безакоња, тако да сви морални оријентири бивају замућени

Његов јавни позив запосленима да „не чекају да се формира влада“, већ да самоиницијативно пишу „службене белешке“ о свему сумњивом, представља школски пример како се институционални празан простор користи за пренебрегавање легалних процедура, успостављање параправних механизама и морални терор над припадницима бивше власти. Упакована у бирократске еуфемизме о заштити „дигнитета професије“ и „угрожене државне имовине“, ова реторика заправо представља позив на масовно потказивање; уводи претпоставку системске колективне кривице (где је свако потенцијални криминалац док се „службеном белешком“ колега не докаже супротно) и легитимизује општу друштвену параноју. У тренутку када легалне институције не функционишу, овакав позив на хипербудност и бележење „потенцијалних“ преступа не доноси праведност, већ амнестира произвољност: даје право сваком појединцу – без обзира на његове мотиве, стручност или личне нетрпељивости – да постане самозвани инспектор и тужилац.

Овим се промовише застрашујући друштвени механизам: недискриминативно индуковање кривице, утврђивање кривице без истраживања и осуђивање без претходног доказивања. Речју, у својој суштини, ова реторика сублимише доктрину превентивног прогона. Баш као што неко рече ових дана: „Ми ћемо их ухапсити, а већ ће се наћи зашто.“

Није било потребно много времена да се период међувлашћа на нивоу државе преточи у додатну вредносну дезоријентисаност и „нову нормалност“ на нивоу друштва. Шошкићев отворен позив на потказивање „неподобних“ већ је операционализован у пракси данашњег „смутног времена“ које – психолошки законито – следи иза ослабљених институција. Јер међувлашће не разара једино политички систем, већ покреће далеко опасније процесе у самом ткиву друштва, гурајући га у стање вредносне аномије.

ФОТО: Компас/Илустрација

Када попусте институционалне кочнице, цело друштво тоне у стање моралне пометње, личне несигурности и доживљаја општег безакоња, тако да сви морални оријентири бивају замућени. Следствено томе, овај вредносни вакуум „природно“ рађа девијације у друштвеном понашању, а оне убрзо постају нова друштвена норма.

Већ видимо како се јавни простори претварају у позорницу којом дефилују „самозванци“: разни „зборови“ и појединци које нагони лична амбиција, лудило или тек обест. Они самовољно проваљују у медијске куће и јавна предузећа, истерују запослене или из паркова уручују отказе и траже оставке легитимно изабраних представника законски успостављених установа. Том општем постизборном оргијању допринела је и запрепашћујућа, неписмена и рогобатна објава анонимне Студентске листе да „свако ко се није огрешио о свог комшију нема о чему да стрепи“. Њоме се терет доказивања нечије кривице пребацује са правосуђа на међуиндивидуални ниво, односно на произвољне механизме „народних судова“, што широм отвара врата лову на вештице, претварајући страх, потказивање и реваншизам у једина мерила друштвене исправности.

И тако се, пред нашим очима, институционални поредак жалосно урушава и узмиче пред налетом уличне правде, а процес одлучивања измешта из легалних оквира на терен неконтролисаног притиска гомиле.