Бојан Станић: Какву привреду градимо и за колико људи

Бројке данас Србији иду у прилог: кредитни рејтинг је инвестициони, јавне финансије стабилне, извоз расте, а индустрија добија нове погоне. Ипак, између доброг биланса једне године и успешне земље на дуги рок стоји много већи изазов: какву привреду градимо и за колико људи

У последњих десет година, српска економија је остварила респектабилне резултате, што потврђују не само кредитне агенције и међународне финансијске институције, већ и истакнути критичари стања у Србији. Америчка агенција за оцену кредитног рејтинга Standard & Poor’s (S&P) оценила је безбедност улагања у Србију на нивоу BBB-, са стабилним изгледом за даље унапређење. Шта то значи? Укратко: Србија је из шпекулативне зоне прешла у инвестициону зону, односно не постоје више ризици брзе промене економских околности у земљи, било под утицајем спољних, било домаћих фактора, који би довели до угрожавања улагања страних инвеститора. Са друге стране, Међународни монетарни фонд из године у годину издаје саопштења у којима истиче макроекономску стабилност у Србији, фискалну дисциплину, низак ниво буџетског дефицита и јавног дуга у односу према БДП-у, као и врло добре резултате у погледу стабилности монетарног и банкарског система, уз очување стабилног девизног курса. Чак и не баш објективни критичари, који се пре свега концентришу на питања спољне политике, процеса евроинтеграција и унутрашњих афера, када се покрене тема економије, прихватају да су остварени запажени резултати, да би се врло брзо пребацили на њима омиљене теме.

Србија бележи изразит напредак у области изградње инфраструктуре, привлачења страних директних инвестиција (без обзира на успоравање у последњих пар година, што је више последица стагнације европске инвестиционе активности, а значајно мање унутрашњих прилика у земљи)

Можемо слободно рећи да Србија има врло добре стопе раста, посебно у условима стагнације Немачке као мотора европске привреде, инфлаторних притисака који ослабе па се поново врате, енергетске кризе (посебно у делу природних енергената нафте и природног гаса), и генералне геополитичке неизвесности. Ове године се раст привредне активности реално процењује на 3,2%, да би се у наредној години наставило убрзање на 4%. Тако да се, уз те цифре и другу поменуту економску аргументацију, може рећи да Србија не само да има раст, већ и да је он отпоран на многе изазове.

У погледу развоја, ствар није толико јасна, иако Србија бележи изразит напредак у области изградње инфраструктуре, привлачења страних директних инвестиција (без обзира на успоравање у последњих пар година, што је више последица стагнације европске инвестиционе активности, а значајно мање унутрашњих прилика у земљи), а генерално се повећава стандард становништва кроз већу куповну моћ (у Србији се на републичком нивоу годинама бележи реалан раст зарада, што значи да је он изнад стопе инфлације, која по теорији обезвређује вредност новца за одређени проценат). Једном речју, Србија је привреда која претендује да из фазе „тржишта у настајању“ (енг. emerging markets) пређе у фазу развијених земаља, као што су то до сада учиниле Пољска, Чешка и Словенија. Ипак, тај прелазак се још не дешава, али постоји светла перспектива његовог остварења, уколико би се задржао релативно стабилан макроекономски оквир у Европи.

Временом је Кина постала један од главних спољнотрговинских партнера Србије, као и један од највећих инвеститора у домаћу привреду, што је повезано са кинеском економском експанзијом, али и потписаним стратешким партнерством између две државе

По питању развоја привреде Србије, узмимо један сликовит пример једине фабрике аутомобила у региону Западног Балкана – Стелантисова фабрика у Крагујевцу постепено подиже ниво производње, увођењем треће смене и повећањем броја возила која дневно излазе са производне линије, и сада постаје главни покретач раста српског извоза. У првих осам месеци 2026. године (јануар–август), у односу на исти период прошле године, раст извоза из Србије у свет износио је 5,5%, док је производња аутомобила повећана за око 400%. Извоз аутомобила је у целој 2025. години вредео око 940 милиона евра, да би за осам месеци ове године он нарастао на 1,4 милијарде евра. Зарад појашњења, производња и извоз у прошлој години су скоковито порасли током јесени и зиме, док је у првом делу године база била релативно ниска. Бренд Фијат Гранде Панда, који се производи у Крагујевцу, примарно се извози у Италију, као и у друге чланице ЕУ, за разлику од модела Фијат 500L, чији је извоз у великој мери био реализован на америчком тржишту. Захваљујући тако снажном извозу, Србија је ове године почела да бележи спољнотрговински суфицит са Италијом, а претходно га већ има са Немачком, Чешком и Словачком, као земљама са снажном ауто-индустријом. Иначе, поменуте три групе најзначајнијих извозних производа чине четвртину укупног извоза Србије. За разлику од актуелне ситуације, 2013. године, на врхунцу производње модела Фијат 500L, аутомобили су били најзначајнији извозни производ, услед мање привредне активности у другим делатностима у односу на данас. Економски аналитичари упозоравају на то да би било неопходно имати у виду искуство из периода након кулминације тражње за моделом 500L, када је после неколико година и услед изостанка увођења новог модела практично дошло до гашења производње у Крагујевцу. Слична ситуација се може очекивати и са моделом Фијат Гранде Панда, посебно у условима кризе европске ауто-индустрије, те је потребно радити на подршци Стелантису да на време обезбеди континуитет у производњи, као и да дође до диверзификације у производњи аутомобила, кроз привлачење нових инвеститора из Европе, али и ван ње.

Дакле, без обзира на раст прерађивачке индустрије, још увек не можемо бити задовољни нивоом додате вредности инвестиција које долазе у земљу, иако је он повећан у односу на период пре 15 и више година. Имајући у виду да је бакар тренутно убедљиво најзначајнији извозни производ, то не иде у прилог развијености земље, јер велика већина развијених земаља своју привредну активност базира на прерађивачкој индустрији, која носи високу додату вредност, односно кадра је да производи финалне производе високог нивоа технолошке интензивности. Међутим, и те ствари се постепено мењају, о чему сведочи пример из индустријске зоне крај Шапца, где је недавно отворена фабрика хуманоидних робота кинеске компаније Минт. Временом је Кина постала један од главних спољнотрговинских партнера Србије, као и један од највећих инвеститора у домаћу привреду, што је повезано са кинеском економском експанзијом, али и потписаним стратешким партнерством између две државе, које је кинески председник окарактерисао као „челично и засновано на обостраном политичком поверењу“. Две земље имају и споразум о слободној трговини, који је на снази од 1. јула 2024. године, чиме је допринето постојећем позитивном тренду раста размене између две земље, с тим што је извоз из Србије, иако апсолутно увећан, остао готово истоветан у погледу структуре извоза, у оквиру које доминирају сировине: примарно бакар и једним делом резана грађа. Инвестиција у фабрику робота, прву такве врсте на Балкану, процењује се на 20 милиона евра, док би у њој радило око 200 радника, што објективно не представља велики економски допринос, али има симболичан потенцијал, уколико тренд инвестиција високе додате вредности из Кине буде успостављен. Подсетимо да је након мајске посете високе делегације Србије, на челу са тадашњим председником Републике, Пекингу најављено милијарду евра инвестиција из Кине, које би требало да се реализују наредних пар година. Треба нагласити да су досадашње инвестиције из Кине углавном ишле у ресурсне делатности (експлоатација бакра и производња челика), као и да су у прошлој години и првом полугодишту текуће године практично пресахле.

На крају, када поред оправдане дискутабилности да ли постоји и на ком нивоу развој долазимо и до трећег питања – да ли је привреда Србије одржива – ту се морамо сложити да ипак није, имајући у виду пад броја становника. Наиме, економија је друштвена активност производње, размене и потрошње, али се она базира на броју становника: радника и потрошача. Није сваки човек радник, али је сваки човек потрошач. Уколико опада број потрошача на једном тржишту, а то су данас готово све земље Европе, а о региону и да не говоримо, онда се то тржиште у потенцијалу смањује и као такво не може бити одрживо у дугом року.

Србија има врло добре стопе раста, посебно у условима стагнације Немачке, као мотора европске привреде; инфлаторних притисака, који ослабе па се поново врате; енергетске кризе, посебно у делу природних енергената (нафте и природног гаса), и генералне геополитичке неизвесности

Како је главни циљ економске и социјалне политике очување и увећање становништва у социјално-економски просперитетном и одрживом окружењу, најбољи показатељ успешности привреде, Владе и друштвених институција биће демографска слика у наредним деценијама, односно да ли број становника расте (у нормалним условима, искључујући мигрантске таласе). У том смислу, популација у Србији би до 2030. године требало да се стабилизује, да се заустави и преокрене негативан демографски тренд, а да се до 2050. достигне број од осам милиона становника, што би практично било враћање на ниво из 1991. године. Уз претпоставку постојања позитивне конјунктуре, која ће у суштинској мери зависити од геополитичких односа, до 2075. године популација Србије би требало да достигне 10 милиона становника и да се на том нивоу одржава до краја 21. века. Толики број људи, који, историјски посматрано, никада није живео на овом простору, и то људи који у великој већини течно говоре српски језик и поштују законе и културолошке особености српске државе, уз измењену, али суштински очувану етничку структуру, био би најбољи доказ одрживости привреде и успешности економске и социјалне политике Владе.