Катарина Шишмановић: Србија на извору нове моћи

Док се свет утркује за енергенте, минерале и технологију, све већи значај добија оно без чега нема ни хране, ни индустрије, ни стабилности државе. Географски положај Србије у таквим околностима постаје предност која ће у наредним деценијама све више добијати на тежини

Двадесети век научио је свет колико држава може да буде моћна ако има нафту. Двадесет први могао би да покаже колико може да буде рањива ако нема воду. Док се велике силе надмећу за енергенте, литијум, ретке метале и технолошку надмоћ, најстарији ресурс на планети добија нову економску и геополитичку вредност. У таквој подели карата Србија има разлога за самопоуздање – налази се на једном од најважнијих европских речних коридора и располаже природним богатством чији ће значај у деценијама пред нама само расти.

Данас 2,1 милијарда људи нема сигуран приступ пијаћој води, док 3,4 милијарде нема одговарајуће санитарне услове. Раст становништва, градова и потреба индустрије и пољопривреде додатно повећава притисак на воду. Колико је тема постала важна показује и Конференција УН о води, која ће од 8. до 10. децембра бити одржана у Абу Дабију. Вода одавно није само питање екологије, већ и хране, енергије, развоја и националне безбедности.

КАДА РЕКА ПОСТАНЕ ГЕОПОЛИТИКА

Један од најактуелнијих примера налази се између две нуклеарне силе.

Индија је 2025. године суспендовала примену Споразума о водама Инда са Пакистаном, документа који је опстајао још од 1960. године, упркос ратовима и деценијама непријатељства. Крајем августа ове године међународна арбитража оценила је да споразум мора да буде поштован, док Индија одбацује надлежност тог тела.

Улог је много већи од дипломатског спора. Систем Инда пресудан је за наводњавање огромног дела пакистанске пољопривреде. Када од једне реке зависе усеви и живот милиона људи, њен ток постаје и политичко питање.

Слична логика постоји и на Нилу, где је велика етиопска брана ГЕРД годинама извор спора са Египтом, земљом која воде Нила доживљава као питање националне безбедности.

На Тигру и Еуфрату још јасније се види колико географија утиче на односе међу државама. Обе реке велики део воде добијају у горњем току, на територији Турске, која је током деценија изградила систем брана и акумулација и тиме добила могућност да регулише проток низводно.

Зато за Сирију није важно само колико кише падне на њеној територији већ и колико воде Еуфратом стигне преко турске границе. Још 1987. године Турска и Сирија договориле су просечан проток од најмање 500 кубних метара у секунди, а Сирија и Ирак касније и поделу воде која стигне низводно.

То је школски пример хидрополитике: држава у горњем току не поседује реку, али бранама и акумулацијама може да утиче на њен режим. Вода тако постаје и део односа међу државама.

Некада се мапа моћи готово искључиво цртала око нафтних поља и гасовода. Данас на њој све важније место заузимају и велике реке, бране и акумулације.

СРБИЈА – ВОДЕНА РАСКРСНИЦА ЕВРОПЕ

У таквом свету положај Србије добија нову димензију.

Чак 92,6 одсто територије Србије припада сливу Дунава, док на Србију отпада нешто више од десет одсто површине читавог Дунавског басена. То је положај који Србију сврстава међу важне земље највећег међународног речног система Европске уније и ширег региона.

Дунав кроз Србију протиче готово 600 километара. Сава нас повезује са средњом и југоисточном Европом, Дрина је велики природни и хидроенергетски ресурс, а речну мрежу употпуњују Тиса, Велика, Западна и Јужна Морава. Томе треба додати језера, акумулације, изворе и резерве подземних вода.

Србија је зато, важно копнено, и важно европско водно чвориште.

Посебно је драгоцено оно што се на обичној географској карти не види. Србија располаже различитим типовима подземних вода, а током 2025. године за потребе снабдевања становништва пијаћом водом захваћено је 711 милиона кубних метара воде. Чак 61,2 одсто те количине потицало је из подземних и изворских вода.

Подземне воде, извори и акумулације представљају део природне основе на којој почивају снабдевање становништва, привреда и дугорочни развој земље.

РЕКЕ КОЈЕ ХРАНЕ И ПРОИЗВОДЕ ЕНЕРГИЈУ

Вода је непосредно повезана и са производњом хране.

Пословни субјекти и земљорадничке задруге у Србији током 2025. године захватили су за наводњавање 78,7 милиона кубних метара воде, готово 18 одсто више него годину раније. Више од 93 одсто те воде узето је из водотокова.

У свету у којем суше и високе температуре све више утичу на пољопривреду, спој воде, плодног земљишта и развијене производње хране за Србију добија додатни стратешки значај.

Вредност српског положаја зато није у „поседовању“ воде која кроз земљу протиче, већ у месту које Србија има у том систему. То јој даје значај у питањима пловидбе, енергетике, заштите вода и развоја Дунавског басена

А вода је и извор енергије.

Ђердап је већ деценијама један од најупечатљивијих примера како Србија природни положај претвара у инфраструктуру и производњу електричне енергије. Дрина носи додатни хидроенергетски потенцијал, док је Дунав истовремено енергетски ресурс, међународни пловни пут и једна од главних саобраћајних веза Србије са европским тржиштима.

Зато је сувише уско воду посматрати само као једно природно богатство. Од истог речног система могу да зависе електрична енергија, пољопривреда, пловидба, индустрија и снабдевање становништва.

ПОЛОЖАЈ КОЈИ ДОНОСИ И ЗНАЧАЈ И ОДГОВОРНОСТ

Више од 90 одсто обновљивих водних ресурса Србије долази водотоцима изван њених граница. Тај податак не умањује значај њеног положаја – напротив, показује колико је Србија дубоко укључена у систем великих европских река. Дунав долази из средње Европе и наставља према Црном мору, Сава повезује више држава региона, а Дрина упућује суседе на сарадњу и заједничко коришћење ресурса.

Вредност српског положаја зато није у „поседовању“ воде која кроз земљу протиче, већ у месту које Србија има у том систему. То јој даје значај у питањима пловидбе, енергетике, заштите вода и развоја Дунавског басена. За разлику од многих примера са Блиског истока, европски модел показује да положај на великој реци може да буде основа сарадње, инфраструктурног развоја и трговине.

ВОДА КАО СТРАТЕШКИ КАПИТАЛ

Нафта је променила политичку карту 20. века. Гас је деценијама утицао на односе Европе и Евроазије. Литијум, бакар и ретки минерали данас су међу најтраженијим сировинама нове индустријске ере.

Вода се од свих њих разликује по једној једноставној чињеници: без ње нема ни становништва, ни производње хране, нити великог дела индустрије и енергетике.

Технолошки напредак може да ублажи несташице – десалинизацијом, пречишћавањем и поновном употребом воде – али саму воду не може да учини непотребном.

Зато није потребно тврдити да ће се будући ратови водити због чаше воде да бисмо разумели промену која се већ дешава. Довољно је погледати Инд, Нил, Тигар и Еуфрат. Реке и инфраструктура изграђена на њима већ су део рачунице државне моћи.

За Србију је та промена прилика да другачије посматра оно што јој је географија дала. Велике међународне реке, подземне и изворске воде, акумулације, хидроенергетски капацитети и плодно земљиште представљају капитал чија вредност није само у количини воде, већ и у енергији, храни, пловидби и положају Србије у систему великих европских река.

Можда смо навикли на то да богатство једне земље тражимо тамо где га је најлакше видети – у рудницима, фабрикама, путевима или енергетским постројењима.

А једно од највећих природних богатстава Србије све време протиче поред нас.

У веку у којем вода постаје стратешки ресурс, Србија се налази на месту на којем географија поново постаје привилегија.