Они који нису схватили да је чин највећег интелектуалног и моралног домашаја да радите и живите као часни син своје отаџбине, постали су набусити и сити, бесни и увређени, презриви према шајкачи и опанку, према икони и на крају према Светом Сави
Свети Сава као школска слава у Срба званично је установљена одлуком Совјета Књажевства серпског дана 2. јануара 1840. године у Крагујевцу. У одлуци тадашњег Министарства просвете стајало је да се Свети Сава проглашава за „патрона свих наших школа и да се најсвечаније прославља“.
Ова одлука беше лепо и једнодушно прихваћена од Срба са свих страна, па тако руководство Матице српске 1842. године проглашава Светог Саву за патрона ове најстарије научно-просветне установе у модерној нашој историји. Хронике бележе да се ова славила слава званично и у Сремској Митровици и Шибенику од 1846. године, у Котору и Сент Андреји од 1849. године, а у Новом Саду од 1854. године. У Лици је прва прослава Светог Саве забележена у Оточцу 1870. године.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Од времена књаза Данила, неки извори бележе од 1856. године, ова се слава слави као школска слава званично и у Црној Гори.
Циљ овог празновања био је да се из живота и рада највећег нашег просветитеља, генерације деце уче и усвајају моралне врлине које су спасоносне у сва времена и насушно потребне целом нашем народу. Да се његовим животом и радом поучимо и водимо.
У том духу беху неговане генерације више од сто година. Јануара 1945. године десила се последња прослава Савиндана у Београду. У још увек неослобођеној држави, док је рат трајао великом жестином и док је још увек било прерано да нова власт покаже своје право лице, у присуству партијских комесара и под будним оком КНОЈ-а, СКОЈ-а и осталих партијских тела, одржана је последња манифестација ове школске славе пре њене коначне забране и покушаја увођења забране Србима на прослављање и поштовање Светог Саве. Од јануара 1946. године забрањени су свештеници и сечење колача у школама, а Светог Саву, као школског заштитника и патрона, убрзо су заменили хероји револуције и остали истакнути делатници Комунистичке партије Југославије, као што је био Ђуро Салај, по коме су се доскора, називале основне школе, образовни центри и раднички универзитети широм Југославије, па и дан-данас у Београду. Горе поменути Салај био је кројачки шегрт, члан централног комитета Комунистичке партије Југославије и доказани учесник у Видовданском атентату на краља Александра Карађорђевића из 1921. године. „Достојан наследник“ првог српског просветитеља и узор генерацијама.
Од тада, па све до 1990. године, Свети Сава био је протеран из нашег образовног система, а моралне вертикале деца су усвајала од Ђура Салаја и њему сличних
Од тада, па све до 1990. године, Свети Сава био је протеран из нашег образовног система, а моралне вертикале, деца су усвајала од Ђура Салаја и њему сличних.
За тих 45 година убедљиво је доказано правило, што нам је нормирао славни Валтазар Богишић, да „што се грбо роди, вријеме не исправи“. Одрођени од духа и суштине хришћанства и светосавља, дуго смо тумарали, а многи и данас тумарају, у нади да ће нас спасити неки нови слетови, да је време да се успостави поново Дан младости, да пионирски дух и дух радних акција могу један у суштини православан и словенски народ, какав је српски, устојити југословенски, антиправославно, екстремно секуларно и у крајњој линији антисрпски. Највећу бол на националном телу задавало нам је то што је тај удар и тај покушај ишао у великој мери из нашег народног бића, а понешто и из неких других комшијских кухарица.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
То би могао бити, а по мени и јесте, један од разлога зашто се само један број наших људи сети значаја српске уједињености и саборности у тешким тренуцима, док други на то и не помишљају, угледајући се на друга Салаја и друге другове. Тај фактор слоге и саборности, од нашег постања до данас, био је кључан у нашем народном и државном опстанку. А Србија је, драги пријатељи, у своме бићу увек била и јесте народна држава. Она није творевина елита, интелектуалних кругова црвене и било које друге буржоазије и поштене интелигенције, него одјек душе српског сељака и радника, који је у крви и зноју гинуо за то своје парче слободе под овим небеским сводом, како би имао онај простор где га неће клати и убијати само зато што је Србин. Они који нису схватили да је чин највећег интелектуалног и моралног домашаја да радите и живите као часни син своје отаџбине, постали су набусити и сити, бесни и увређени, презриви према шајкачи и опанку, према икони и на крају према Светом Сави. То се сматрало мађијањем, то се сматрало недостојним и то се сматрало паланачким. Ти су се сви безброј пута одрекли својих прадедова и гробова, мука и молитвеника пред васкрслим Господом, који нама беху и јесу једино прибежиште и спас. Само се са те духовне висине схвата да модернизација и напредак не значе одрицање од себе, од својих корена и суштине.
Србија је, драги пријатељи, у своме бићу увек била и јесте народна држава. Она није творевина елита, интелектуалних кругова црвене и било које друге буржоазије и поштене интелигенције, него одјек душе српског сељака и радника
У том и таквом васпитању, у одрођењу од суштине, леже заборавност и немар. То је разлог незаинтересованости и непромишљености многих, за спас и судбину отаџбине. У тим шарадама југословенства и братства и јединства, као крилатице једне партије, заборавили смо да нам је управо Свети Сава својим животом, целом нашем народу, показао пут љубави и народног јединства када је, над моштима Светог оца свога Симеона, помирио до крви завађену браћу Стефана и Вукана и окончао грађански рат у Србији. Овај се догађај збио у Светој Студеници давне 1208. године, оставивши нам поуку о саборности, коју су креатори нашег образовног система, за дуги низ деценија, сматрали небитном епизодом, можда и измишљеном у кухињи великосрпске митоманске и хегемонистичке политике. Многи и данас сматрају да је Свети Сава као каријериста и типичан представник свога времена, како кажу, само вршио манипулацију зарад борбе за власт. Без сваке дилеме и заиста за такве је много већа историјска чињеница да је Рекс спасио Тита, него све оно што је Свети Сава, слава му и милост, учинио за нас.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Та поука хришћанске љубави, мира и братства, као да нам се поново десила 2026. године, када је у доба наше, друга велика светиња походила ове земље и просторе. Часни појас Пресвете Богородице озарио је Србију, а више од милион верника приклонило је своју главу овој светињи са надом и молитвама за мир, здравље, слогу и спасење. Тако нас је још једном окупило чудо и светиња. Тако нас је још једном победоносно васкрсли Господ призвао к себи и тако смо могли осетити делић оног усхићења и благости када се српска држава над нетрулежним моштима Светог Симеона ујединила, сјединила и спасила од пропасти до сад нас. Да смо више о том догађају и Светоме Сави знали, више би нас у тој срећи и благости било. Има и оних који се том догађају нису радовали. И тај догађај још једном потврђује да сви они који рачуницу праве без Бога и контра Бога, на крају губе и бивају поражени. На тим поукама, браћо, треба да се уздижемо. То треба да сведочимо и у односима Србије и Српске и да творимо једно и једнодушно уверење о јединству и слози као спасу и утехи. А Србију са нашим Косовом и Метохијом и Републиком Српском, која је плод љубави и борбе нашег народа за голо преживљавање, равноправност и слободу, нека би Господ својом моћном десницом заштитио у све векове векова амин!
Слава Богу!
