Милош Вучевић: Идеолошка фантазмагорија самосталне Војводине

Када се једна политичка теза покушава представити као историјска чињеница, најбољи одговор нису политичке пароле, већ документи. А један од најважнијих докумената из 1945. године носи формулацију која оставља веома мало простора за тумачења о тадашњој државности северне српске покрајине

Пре неколико дана на порталу Autonomija.info освануо је текст др Браниславе Костић под насловом „31. јул – Дан Аутономне Покрајине Војводине”. За сваког озбиљног историчара и правника овај текст не представља ништа друго до хрпу псеудонаучних теза и отвореног фалсификовања прошлости. Ауторка, у предметном тексту, покушава да измисли неки квазисуверенитет Војводине, тамо где га никада није ни било. Сматрао сам да на поменути текст морам да реагујем, тим пре што је ова тема дуго коришћена за креирање лажног наратива о томе како је Војводина у Србију ушла као политички, економски, културни и историјски ентитет, са својом заокруженом територијом , органима власти и на основу легитимних одлука тих органа, а како пише ауторка горе поменутог текста.

Крајње је време да се те политичке фантазије оголе пред огледалом историјских чињеница, уставног права и дубоких историјских корена српске Војводине. У супротном, жмуримо пред класичним активностима Агитпропа у покушају креирања неистинитог наратива.

Главна и фундаментална теза Браниславе Костић гласи да је Војводина 1945. године конституисана као „самосталан политички ентитет”, који је тек након тога ушао у састав Србије, те да њена аутономија није „поклон” Београда. То је стара и врло агресивна теза свих великих аутономаша. Како госпођа Костић наводи, та модерна Војводина је ушла у састав Србије као дела Југославије, а не у састав Србије као суверене, самосталне, независне државе. Тако је Југославија, док је постојала, била гарант положаја Војводине у Србији, навод је Костићеве. Из овога, наравно, следи да пошто Југославије више нема, самим тим не постоји више ниједан правни или фактички аргумент, који би Војводину чинио саставним делом Србије. Деца Савеза комуниста Југославије и пасионирани љубитељи Устава из 1974. године искрено верују у ту хипотезу, наравно, правећи паралеле и са положајем и статусом друге српске покрајине – Косова и Метохије, сматрајући да је Војводина, противно својој вољи данас натерана да буде део Србије. Ова тврдња не руши се само пред уставним правом, већ пред елементарном писменошћу.

Обратимо пажњу на речник и детаље. Победничка, револуционарна Скупштина изасланика у Новом Саду, свесно користи глагол „молити” и термин „да се прикључи”

Анализирајмо текст Резолуције од 31. јула 1945. године, на који се ауторка, али и сви прави аутономаши позивају. Шта тамо заправо пише? Тачан и званичан назив тог документа гласи: „Молба Прве скупштине изасланика народа Војводине за прикључење Аутономне Војводине Федералној Србији.”

Обратимо пажњу на речник и детаље. Победничка, револуционарна Скупштина изасланика у Новом Саду, свесно користи глагол „молити” и термин „да се прикључи”.

Прво, суверени државотворни субјекти не моле никога, они склапају међународне уговоре као равноправне стране. Чињеница да Скупштина изасланика народа Војводине моли АВНОЈ и Народну скупштину Србије да приме њену изјаву, јасно доказује да изасланици у Новом Саду нису имали никакав уставотворни суверенитет. Били су свесни да су привремено, револуционарно тело које признаје Београд као једини извор легитимне власти. Такође, важно је истаћи чињеницу да они нису ни покушали да преко Југославије моле прикључење Србији, него управо супротно, да се прикључе Србији која је по АВНОЈ-евској доктрини била федерална чланица Југославије у настајању.

Друго, термин „прикључење” (а не уједињење) правно означава утапање у већ постојећи правни поредак. Прикључење Србији у овом смислу буквално значи утапање у уставноправни систем и поредак Србије.

То је у пракси „зацементирао” Устав Народне Републике Србије из 1947. године. Члан 2 овог Устава експлицитно наводи: „У састав Народне Републике Србије улази Аутономна Покрајина Војводина… које су основане одлуком Народне скупштине Србије.” Дакле, Војводина није ушла у Србију као формирана држава, већ је Србија својим Уставом, односно одлуком Народне скупштине основала покрајину, уважавајући претходно изражену политичку жељу, тзв. изасланика народа од 31. јула 1945. године. Треба на овом месту подсетити на то да је на Скупштини изасланика народа, одржаној 30. и 31. јула 1945. године у Новом Саду, било и значајних говора и говорника, а један од њих био је и Шоти Пал, који је иступао као представник мађарског народа у корист присаједињења Србији.

Војводина је била обична административно-територијална целина. Није имала сопствени устав (већ статут који је одобравао Београд), није имала сопствену законодавну власт, нити судске атрибуте. Што се тиче финансија, буџет Војводине је био потпуно зависан од републичког буџета у Београду

Какав је то „ентитет” била Војводина 1947. године одсликавају и њен финансијски и правни положај. Према Уставу из 1947. године, Војводина је била обична административно-територијална целина. Није имала сопствени устав (већ статут који је одобравао Београд), није имала сопствену законодавну власт, нити судске атрибуте. Што се тиче финансија, буџет Војводине је био потпуно зависан од републичког буџета у Београду. Покрајина није имала изворне приходе, нити порески суверенитет. Београд је одређивао колико ће се новца убрати и колико ће се Новом Саду доделити за основне административне трошкове. Тврдити да је Војводина 1945. године била „самосталан ентитет” са историјским правима представља манифестацију уставноправне неписмености. Тај устав био је много централистичкији од данашњег устава, па се поставља питање да ли аутономаши уопште треба да га славе? Очигледно је да је овај датум управо argumentum acontrario. Њихових пет минута наишло је у процесу федерирања федерације и враћања на тековине Четвртог конгреса Комунистичке партије Југославије. Али, као што се у покушају да представе институционално-правну традицију некакве готово самосталне Војводине позивају на несретног Дуду Бошковића (који је у данашњем смислу заправо био комби странка и класичан експонент Загреба и Мачекове антисрпске политике), тако и у овом погледу покушавају да креирају наратив о Војводини као готово федералној јединици у федералној Србији, чији је гарант федерална Југославија. Конструкција је нетачна и неинтелигентна и не треба ни у наративу прихватати овакве неистине, него их треба демонтирати на време. Ишло се чак и дотле да је посланичка група у Скупштини Аутономне Покрајине Војводине, под називом Војвођански фронт (чија је окосница ЛСВ, и опет узор у Дуди Бошковићу), предлагала да се у покрајинску скупштинску одлуку о утврђивању и свечаном обележавању датума од покрајинског значаја унесе одредба да се 31. јул свечано празнује као Дан Војводине. Неко је ипак морао да им каже да се тог дана формулисала воља тзв. народних представника да се замоли Србија у погледу тога да себи прикључи Војводину (односно оно што су комунисти одлучили да остане од ње када су Барању и неке друге територије приписали Хрватској). Ако је у нечему трома и недовољно активна српска интелигенција (част изузетцима), то је онда дефинитивно у разбијању лажних наратива. Те активности се до те мере потцењују да се на крају дозволи да оне почну да бујају. Један од примера тога јесте тзв. државноправна заокруженост Војводине 1945. године. Добрим делом, за развој ове идеје крив је управо наш образовни систем, дубоко укорењен у социјалистичком самоуправљању.

Костићева ламентира над судбином покрајине која је данас наводно „културолошки попростачена”, импутирајући постојање некакве аутохтоне, наднационалне „војвођанске културе”. То је стара, отрцана аутошовинистичка догма. Поставља се просто питање: Шта је то „војвођанска култура”, где је она настала и ко ју је формално прогласио?

Одговор је кратак: нигде и нико. То је историјска глупост и идеолошки конструкт.

Култура на просторима данашње Војводине никада није била унифицирана, нити регионална у државотворном смислу. Она је увек била и остала култура народа који на том простору живе. То је српска култура – оличена у Матици српској, у фрушкогорским манастирима, у наслеђу Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја. То је истовремено и мађарска, словачка, румунска, хрватска и буњевачка и свака друга култура, од којих свака вуче корене из својих националних матица и традиција. Покушај да се од мешавине ових богатих националних култура створе инстант „војвођанска нација” и њена „култура”, представља јефтин политички инжењеринг усмерен искључиво на дистанцирање овог простора од матице Србије. Свака национална мањина и данас у Србији има своје организације, позоришта, језик у службеној употреби, своје политичке партије и националне савете и једноставно неће и не желе да буду нека измишљена категорија, тзв. Војвођани. Стварање те нације, па самим тим и државе и даље је у највећој мери сан Срба – деце комунизма и комунистичке идеологије.

Веома је приметно да аутономашки кругови увек и свим силама нападају Српску православну цркву. Знају добро који их је фактор у прошлости спречио да остваре своје коначне намере и да остану на пола пута

Врхунац игноранције чињеница Костићева показује када се противи термину „Северна Србија”, тврдећи да се тиме затире „историјско име Војводине”. Да ауторка ишта зна о историји сопственог завичаја, знала би да је само име Војводине у свом корену – дубоко и искључиво српско, и да пре 1848. године никада није постојало као назив за ову географску област.

Како је настао назив Војводина? Настао је на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године, када су Срби у Хабзбуршкој монархији подигли устанак против мађарске хегемоније и прогласили Српску војводовину (Српско војводство). Истакнути српски интелектуалци и прваци тог доба, попут Никанора Грујића, Ђорђа Стратимировића и патријарха Јосифа Рајачића, јасно су артикулисали политички циљ народа. Срби су изабрали свог војводу – пуковника Стевана Шупљикца и захтевали своју територијалну аутономију унутар царства, како би сачували свој национални идентитет, православну веру и писмо од насилне мађаризације. Дакле, циљ стварања Српске војводовине било је стварање аутономне области. која би имала своју самоуправу у односу на пре свега Пешту, а потом и на Беч. Идеја никако није била аутономија у односу на Београд. Како би могли да желе аутономију у односу на Београд, када су они сањали сан о уједињењу, када су они чували мошти Светог кнеза Лазара и последњег Немањића, цара Уроша, у фрушкогорским манастирима као највеће светиње. Они који су највеће храмове Српске православне цркве, као што је храм у Чуругу, сазидали. Они који су знали да су наследници Светог Арсенија Сремца из Сланкамена, а који је наследио Светог Саву на трону српских архиепископа. Баш у те Сремске Карловце долазио је да добије владичански чин и Свети Петар Цетињски, јер је знао да тамо живо срце бије у грудима србадије. Госпођа Костић мора почети да чита и старију литературу од 1945. године, јер ће на тај начин схватити да има и мало старије историјске грађе. Такође, из ове важне историјске лекције можемо да закључимо да је центар српског националног окупљања и опстајања поново била Српска православна црква. Веома је приметно да аутономашки кругови увек и свим силама нападају Српску православну цркву. Знају добро који их је фактор у прошлости спречио да остваре своје коначне намере и да остану на пола пута, као што пише госпођа Костић.

Како је настао назив Војводина? Настао је на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године, када су Срби у Хабзбуршкој монархији подигли устанак против мађарске хегемоније и прогласили Српску војводовину (Српско војводство)

У том контексту, интересантно је приметити како су се комунисти обрачунали са српском историјом и правном традицијом Србије. Наиме, 25. октобра 1946. године у „Службеном листу ФНРЈ” објављен је чувени Закон о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације. Једним потезом пера, сматрали су да су избрисали све што се десило пре 6. априла 1941. године, једнако као и оно што се десило за време непријатељске окупације. Дакле, постоји само оно што су тековине револуције, а историја и правна традиција настају тек од 1945. године. Заиста је и сулудо и интелектуално недорасло сматрати да одлука неког пленума може да избрише историју. Јер много тога беше и пре 1945. године.

Пре 1848. године, овај простор се у географском и административном смислу називао искључиво Бачка, Банат и Срем. Назив „Војводина” је историјски продукт искључиво српске политичке и националне мисли, створен са циљем да се та територија јасно дефинише као српска земља под влашћу српског војводе. Када аустријски цар касније формално потврђује ову област, њен званични назив гласи: Војводство Србија и Тамишки Банат.

Иронија је потпуна: Бранислава Костић и њени истомишљеници данас користе назив „Војводина” као батину којом ударају по Београду и Србији, потпуно слепи за чињеницу да је то име настало као симбол српске борбе против туђинске асимилације.

ФОТО: Компас/Илустрација

Данашњи ставови многих колумниста портала Autonomija.info нису никаква нова појава; они имају свој јасан и документован историјски континуитет у покушајима цепања српског националног ткива и слабљења државе. Када Костићева говори о „самосталном политичком субјективитету Војводине“, она заправо реанимира опасне сепаратистичке матрице из тридесетих година прошлог века, које су настале у директном дослуху са познатим фигурама хрватске историје.

Политички корен и срамни врхунац овог феномена леже у загребачким пунктацијама из новембра 1932. године. Тај документ, који је званично осудио Београд за „великосрпску хегемонију“, представљао је отварање унутрашњег фронта против уставног поретка Краљевине Југославије. Креатор и инспиратор тог документа био је Влатко Мачек, вођа Хрватске сељачке странке, који је до задњег дана политички деловао да око себе окупи све оне који су били незадовољни стањем у Краљевини Југославији (поготово у националном погледу) и да их уједини у заједничкој борби против мрског Београда, када и настаје погрдни термин Београдска чаршија, који госпођа Костић и други истакнути аутономаши обилато користе и данас.

Поставља се просто питање: Шта је то „војвођанска култура”, где је она настала и ко ју је формално прогласио? Одговор је кратак: нигде и нико. То је историјска глупост и идеолошки конструкт

За истим столом у Загребу, од 5. до 7. новембра 1932. године, десио се историјски пакт који војвођански аутономаши данас грозничаво покушавају да сакрију од јавности. Наиме, на изричит захтев Влатка Мачека, састанку и потписивању Загребачких пунктација присуствовао је франковачки десничар и потоњи главни усташки идеолог – др Миле Будак. Прекопута њега, као званични представник тзв. војвођанске делегације унутар коалиције, седео је нико други до др Душан Дуда Бошковић из Панчева. Обојица су, заједно са осталима, потписали документ којим се тражи преуређење државе и изричито и оштро осуђује великосрпска хегемонија. Какав доказ цикличног понављања историјских догађаја у нешто другачијим формама. Суштина је иста.

Историјски архиви не лажу, Дуда Бошковић и Миле Будак су ставили своје потписе на исти документ. Аутономашки првак из Војводине је потписао политичку платформу, руку подруку са човеком који ће мање од деценију касније, осмислити монструозни усташки план за решавање српског питања у НДХ – трећину убити, другу протерати, а трећу покатоличити. Постоје сведочења о томе да је на том састанку Дуда Бошковић, показао толику оштрину према званичном Београду да га је Миле Будак лично и јавно похвалио.

Само месец дана касније, у децембру 1932. године, у Новом Саду настаје директан наставак ове антисрпске саге – Новосадске пунктације. Бошковић и његова аутономашка група, окупљена око „Војвођанског фронта“, слепо је преписала мачековски и будаковски наратив из Загреба. Захтевали су да се Војводина успостави као посебна, равноправна федерална јединица (увек се исто тражи), свесно гурајући ову тезу као клин у леђа Београду како би се ослабила српска преговарачка позиција, док је Мачек истовремено утирао пут стварању Бановине Хрватске, која ће касније прогутати делове српског Срема. Највећи јад, правих аутономаша суштински окренутих ка Загребу, јесте то што их је тај исти Загреб издао, задовољивши се територијом коју је добила Бановина Хрватска по споразуму Цветковић–Мачек. Тако су препуштени сами себи и издани од стране Загреба, који је само, као и увек, гледао свој интерес, колективно сви прешли у редове Комунистичке партије, а како би пробали да остваре своје снове о отцепљењу од мрске Србије. Тај политички оквир и та идеологија давали су им пуну подршку за такву политику и те амбиције. Из тог миљеа и те идеологије створени су сви данашњи репрезентативни прваци аутономашке мисли. Само та идеологија је имала крилатицу „Слаба Србија – јака Југославија”, а управо за тим временима жале аутономашки лидери. Слаба Србија је императив за коначни обрачун са њом и коначни излазак из ње.

Бранислава Костић данас на порталу Autonomija.info користи потпуно исту, прежвакану матрицу коју је Дуда Бошковић потписао са Милетом Будаком 1932. године. Исти речник о „Београдском централизму и београдској чаршији”, исто измишљање посебног субјективитета и исто свесно улажење у савезе са сваким ко жели политички осакаћену Србију. Доказ томе је и чињеница што се посланичка група окупљена око Лиге социјалдемократа војводине Ненада Чанка и Војвођанске партије Александра Оџића у Скупштини АП Војводине у мандату 2020–2024. године називала Војвођански фронт по угледу на Војвођански фронт који је стварао Дуда Бошковић. Постоје сведочења о томе да је „кум” овом имену био чувени аутономашки првак др Миливој Бешлин, који је и на овај начин хтео да прикаже да је идеја аутономаштва заправо идеја са дугим трајањем и да није настала тек 1945. године, већ да је и пре тога имала своје прваке. На овај начин само је доказано да аутономаштво суштински није било борба за културу, већ геополитичко оруђе за дезинтеграцију српског простора у дослуху са његовим најотворенијим непријатељима.

О томе да пакт др Дуде Бошковића са загребачким и франковачким круговима није представљао аутентичну вољу српског народа у Војводини сведоче и необориви докази о томе како су новосадска јавност и тадашња штампа реаговале на доношење Загребачких и Новосадских пунктација у зиму 1932. године.

Документи и новински архиви из тог периода јасно показују да је тадашњи Нови Сад доживео ове пунктације као директан ударац у леђа држави и покушај вештачког цепања српског националног јединства.

Штампа је отворено писала да удруживање са Влатком Мачеком, а нарочито држање стране екстремним елементима попут Милета Будака, представља свесно служење туђинским интересима и покушај ревизије историјских одлука Велике народне скупштине из 1918. године, када су Банат, Бачка и Барања плебисцитарно прогласили директно присаједињење Краљевини Србији.

Потписивању Загребачких пунктација, присуствовао је франковачки десничар и потоњи главни усташки идеолог – др Миле Будак. Преко пута њега, као званични представник тзв. војвођанске делегације унутар коалиције, седео је нико други до др Душан Дуда Бошковић

Новосадска интелектуална елита, дубоко укорењена у традицијама милетићевских идеала, оградила се од Бошковићевих потеза. Многи угледни професори, правници и културни радници издали су низ прогласа у којима су осудили Новосадске пунктације. Њихова порука је била кристално јасна: аутономија какву су Срби тражили 1848. године под вођством патријарха Рајачића била је штит за очување српства од туђинске асимилације, док је ова Бошковићева „аутономија” – створена у дослуху са Загребом – оруђе за разбијање тог истог српства. Као резултат овог јавног револта, „Војвођански фронт” Дуде Бошковића доживео је потпуни фијаско међу обичним народом.

Текст Браниславе Костић је класичан пример политичког памфлетизма и идеолошког конструкта маскираног у бригу за тзв. историјско наслеђе. Прогласити комунисте из 1945. године ствараоцима некакве суверене Војводине, а игнорисати чињеницу да су ти исти комунисти у документима молили Србију за прикључење, сведочи о потпуном слому логике и научне честитости. Треба нагласити да ауторка очигледно не познаје довољно предметну материју у правном и историјском смислу, па самим тим не зна да су послератна југословенска уставна решења биле копије совјетских уставних решења. Та трансформација југословенске федерације од централизма ка федерирању федерације као уставноправној припреми за разградњу Југославије и оживотворењу закључака Дрезденске конференције, десила се нешто касније, нарочито у периоду од 1963. до 1974. године. У основи тих активности налази се комунистичка идеологија дефинисана на 4. конгресу КПЈ, која јасно и недвосмислено наводи да је програм ове партије и линија коју ће следити разбијање Југославије као тамнице народа, који су створили великосрпски хегемонисти. Да у том смислу треба радити на револуцији и доласку на власт, како би се та тамница народа разбила и створиле независна Хрватска, Словенија, Црна Гора и Македонија, док би албански и мађарски народ имали право на самоопредељење до отцепљења, јер је њихове територије анектирала великосрпска буржоазија. Важно је нагласити за све следбенике садашње и будуће ове идеологије да је КПЈ своје чланове и симпатизере овим актом позвала на оружану борбу потлачених народа за реализацију ових идеја.

ФОТО: Компас/Илустрација

Да закључимо: Војводина је тражила прикључење Србији, вољом тзв. представника народа, али је њен правни и политички статус дефинисан сувереном вољом Народне скупштине Србије 1947. године. Све остало су празне аутономашке конструкције, које директно вуку корене из срамних савеза Дуде Бошковића и Милета Будака. То су приче које служе за дневнополитичку употребу, а које пред озбиљном историјском науком падају на првом испиту. Треба бити свестан да те идеје имају за циљ да далекосежно служе припреми отцепљења Војводине.

Морамо водити рачуна да смо као народ изузетно подложни наседању на политичке фалсификате. Занемаривање овог питања од стране политичких, научних и културних елита може довести до стварања замаха ове историјско-политичке фантазмагорије. У једној ствари госпођа Костић је у праву – када каже да се о овим темама не чита довољно и да се довољно не познају чињенице. Генерације које се буду образовале на „reels-овима“ и друштвеним мрежама тако долазе у опасност да помисле да у тим бесмислицама ипак има нечег корисног па чак и истинитог. Томе се госпођа Костић и нада у будућности када каже на крају свога текста: „У сваком случају, не верујем да ће овог пута Војвођани стати на пола пута.“ Цео пут само је један за госпођу Костић и то је отцепљење.

Зато вам ово рекох, да би се знало и да бисте знали да знамо. У том контексту, нека овај текст остане као реакција по савести, српској души и српском срцу. Неко ипак мора да одговори!