На трибини код Франкфурта
Прича Курта, прича Мурта,
Интелектуалци из мог села
И наравно Бјела!
Цеца, Дејан, Гојко, Вошта
Не питају кол’ко кошта,
Смислили су добру фору
Да навуку дијаспору.
Судац Мики, Зоки Кесић
Још им фали Стипе Месић,
Глумаца екипа цела
И наравно Бјела!
Адаптација чувене песме Боре Ђорђевића Гатарбајтерске 2 има за циљ да опусти политичку тензију која све више расте како се ближе избори. На сатару би требало ићи сатиром, а не другом сатаром иначе ћемо се као народ међусобно сатрти.
Избори, посебно када су ванредни имају за циљ да каналишу друштвене и политичке напетости и дају легитимитет за правце и циљеве друштвеног развоја. Чини се, међутим, да – бар за део јавности они немају те функције него управо супротно, да подигну друштвене тензије и обесмисле политички живот.
Где је иницијални извор тензија, коме оне одговарају и како их превазићи питања су о којима би зон политикони требало данас да размишљају. Као један од примерака те врсте који своја сматрања јавно износи осврнућу се укратко на свако од њих.
Главни извор тензија који онемогућава нормалан парламентарни живот је непостојање артикулисане политичке алтернативе. На једној страни имамо СНС и његове партнере, али на другој (након самоурушавања ДС) је аморфна маса ненавођених пројектила који свакодневно туку по организованој инфраструктури владајуће коалиције. Досадашње деценијско искуство показује да је штета коју трпи владајућа странка минимална, али је колатерална штета коју трпи друштво у целини огромна. Личне омразе, опадање културне продукције, слабљење виталних државних институција само су неке од последица. Тако имамо ситуацију да расте економски али опада социјални (друштвене мреже, поверење итд) и хумани (лично усавршавање у свим областима) капитал земље.
Обично се каже да власт има највећу одговорност за све што се дешава у друштву. То је само делимично тачно, јер јасно је да свакој власти одговара друштвена стабилност да би могла мирно да влада, па се тешко може оптужити за актуелни хаос. Ни једна, па ни ова власт није идеална и сигурно би јој се свашта могло ставити на рабош. Ова је тога постала свесна указујући на проблем ”мангупа у сопственим редовима”. Међутим, с друге стране, свакако се мора одати признање да је врло јасно поставила мерљиве циљеве које жели да постигне. Економски развој је најважнији. Наводећи пет тачака (које се могу посматрати и као својеврсни изборни програм) Александар Вучић је још једном потврдио посвећеност том циљу. Смањење државне администрације и регулације, енергентска стабилност, повећање продуктивности рада и реформе у образовном и научном систему које би требало да обезбеде прилагођавање захтевима тржишта рада и захтевима које поставља нова дигитална будућност о томе јасно сведоче.
Када политичка борба престане да се води око програма, циљева и визије друштва, а сведе се на етикете, увреде и стално подизање тензија, онда избори губе смисао механизма за смиривање криза и постају њихов главни покретач. Највећу цену таквог амбијента не плаћају политичари, већ обични људи и друштво у целини.
С друге стране, не постоји артикулисана политичка идеја. Уместо мерљивих циљева, политичка маса своје деловање покушава да оправда заклањањем иза општих места као што су друштвена правда, демократија, здраве институције и томе слично. Од озбиљне политике се очекује да покаже амбицију и способности да се јасно означи које су то димензије и индикатори на основу којих би се остварење тих вредности могло мерити и пратити. Лепо је што студенти имају такве вредности, али, ако желе да се баве политиком и развојем друштва, морали би да се јасно определе у том смислу. Шта су приоритети, како их остварити и с којим људским и материјалним ресурсима и средствима Укратко тек, када се оформи јасна алтернатива можемо очекивати да се политички живот са улица врати у парламент. Ако тога нема, разумљивије делују оптужбе да и није реч о политици него о покушају дестабилизације земље и онда то није само клевета. Несхватљиво је, наиме, да у годину и по дана они који се буне против власти, а представљају себе као интелектуалну елиту земље, нису успели да осмисле ништа паметније ни више од пароле ”пумпај” и погрдног надимка ”ћаци”. Тиме не вређају само оне који подржавају власт него и оне који би да живе нормалан живот. Тај живот је, требало би подсетити усијане главе којима политика није професија, много комплекснији и богатији од борбе за и против власти.
Нажалост, ствари су отишле предалеко. Дно на коме се таложе тешке и зле речи је пробијено. Избори многима служе само као повод да се трка ка вербалном и ко зна каквом још бездану настави. Да ствар буде чуднија овде није реч о сукобу који произилази из идентнитетских (нација, вера), економских (класа) или културних (субкултуре) разлика. Реч је о умишљеној, медијски подстицаној, подели између ”ћација” и ”блокадера”. Та подела је рефлексија тешко видљивих тектонских судара различитих замисли о будућности света и светског система. Политички успех је када се тако апстрактни сукоби у пракси сведу на борбу између ”ћација” и ”пицулића”. Онима којима смета политика Србије треба у том смислу одати признање. Био би, међутим, још већи политички успех када би се те бесмислене поделе и сукоби смирили. Политичке разлике су нормалне као и разлике у постављању друштвених циљева. Око тога се, уосталом, формирају политичке странке и покрети. Оно што није нормално су сукоби између обичних људи да ли су за Вучића, или против њега.
Стицајем околности после ванредних парламетнарних следе и председнички избори. Било би добро када би представници власти и оних који су против ње могли да се договоре да подрже неког независног кандидата који има углед у великом делу јавности. То би смирило духове обичног света, а оставило отвореном политичку борбу око циљева друштвеног развоја. Нешто слично је покушано избором Добриће Ћосића за председника СРЈ. У Белгији, Данској, Холандији, Норвешкој, Шпанији, Шведској и Уједињеном Краљевству морахије само томе и служе. Питање је да ли би данас у Србији тако нешто било могуће. Консензус око такве особе би био свакако много тежи, али парадоксално и много лакши јер нема много личности прихватљивих за већи део Србије. Да није политички срљао ректор Београдског универзитета је могао да буде таква персона. Сигруно постоји још неко ко није био тако нестрпљив. У сваком случају вреди размишљати о томе.
