Русија и Кина у свом спољнополитичком поступању показују опрез, различите интересе, али и ограничења
Од почетка рата на Блиском истоку много се полемисало о улози Русије и Кине и њиховој спремности да директно подрже Иран. Много се полемисало и о мултиполарном светском поретку, као да је он већ наступио, а није. Такође, често се полази од претпоставке да су Русија и Кина глобалне силе у пуном капацитету, а нису. То не значи да процес успостављања мултиполарности није отпочео, већ да није окончан. Да бисмо могли да говоримо о мултиполарном поретку, неопходно је да у међународним односима постоје најмање три глобалне силе које имају и користе у пуном капацитету аспекте тврде, меке и паметне моћи. Према мом мишљењу Русија и Кина још увек не користе све наведене аспекте моћи у довољној мери, као што то деценијама чине Сједињене Америчке Државе. Ипак, уколико бисмо пошли од претпоставке да Русија и Кина поседују сва три аспекта моћи у пуном капацитету, сама та чињеница није довољна да можемо говорити о мултиполарном поретку, јер је неопходно да се та снага користи у реалполитици. Русија и Кина јесу силе у успону, али још увек не показују спремност да проактивније делују глобално. Самим тим, свет у ком данас живимо осликава нестабилан прелазни период из униполаризма у мултиполаризам. Важно је да разумемо те специфичности и појединости, како не бисмо очекивали чудо од мултиполарног поретка, који још увек није успостављен.
Позицију Европе између Запада и Истока сам анализирао у претходном тексту, а сада ћу поставити Азију између Истока и Запада, односно државе које су насупрот америчким империјалним амбицијама и које претендују да постану глобалне силе. Као што сам Европу посматрао у односу на руско-украјински и блискоисточни сукоб, тако ћу и азијске државе, будући да видим специфичности својствене позиционирању између две стране.
ФОТО: REUTERS/Ramadan AbedЕНЕРГЕТСКИ И СТРАТЕШКИ ИНТЕРЕСИ
Посматрајући Русију и Кину у односу на сукоб између Ирана и САД/Израела, можемо приметити да оне чекају и не усуђују се да уђу у отворен конфликт на страни Ирана. Присетимо се да су Москва и Техеран потписали Свеобухватни споразум о стратешком партнерству 17. јануара 2025. године, као оквир за билатералну сарадњу у више области, укључујући политичку, економску, технолошку и безбедносну област. Такође, Пекинг и Техеран су 27. марта 2021. године потписали дугорочни стратешки споразум за период до 2046. године, који предвиђа улагања од око 400 милијарди долара. Осим тога, наведене државе имају и друге интересе у зони Блиског и Средњег истока, као што су енергетски и стратешки коридори (Коридор Север-Југ, Средњи коридор, Појас и пут…). Упркос наведеним чињеницама, одлучиле су се на дипломатију и опрезну подршку Техерану, чекајући да буду геополитички добитници овог сукоба.
Уколико бисмо пошли од претпоставке да Русија и Кина поседују сва три аспекта моћи у пуном капацитету, сама та чињеница није довољна да можемо говорити о мултиполарном поретку
Не чуди ме такав приступ, будући да Москва и Пекинг многим питањима у међународним односима приступају опрезно, што последња дешавања у Сирији, Палестини и Венецуели потврђују. Дакле, Русија и Кина за сада не пружају директан и симетричан одговор на офанзивне активности САД и Израела на Блиском истоку. Ако томе додамо и Трампове најаве у вези са Кубом, мишљења сам да ћемо посматрати исти сценарио и однос снага у међународним односима по том питању. Да је Куба потенцијално геополитичко жариште потврђују и дешавања у америчком Сенату где су републиканци 28. априла 2026. године блокирали резолуцију о ратним овлашћењима предложену од стране демократа, а која је подразумевала да председник САД мора да добије одобрење Конгреса за војне операције. Тиме су републиканци одбацили покушаје демократа да ограниче политику председника Трампа према Куби која је за њега „следећа“.
ФОТО: REUTERS/Nina LiashonokНЕСКРИВЕНА ПОДРШКА УКРАЈИНИ
Када говоримо о руско-украјинском сукобу, неопходно је разумети да је атлантистички Запад од краја Хладног рата инсистирао на антируском расположењу у Украјини и гурао је украјински народ против Русије, на шта Москва није имала адекватан одговор све до почетка неизбежне Специјалне војне операције, како ју је Москва званично дефинисала. Крај те операције се не назире и колико год бројни аналитичари указивали да је то циљано „рат продуженог трајања“, мишљења сам да приступи попут „контролисаног сукоба“ и „дођох, видех, победих“ нису реални. САД и већина европских држава пружиле су нескривену подршку Украјини и ушле су у конфронтацију са Русијом, што под окриљем НАТО раде последњих више од три деценије. Кина је у том сукобу ближа Русији него Западу, али и даље води рачуна да не пређе праг који би је увео у директну конфронтацију са САД. Кина опрезно приступа и отвореном питању статуса Тајвана, док САД нескривено подржавају тајвански режим, што потврђују недавно потписани споразуми о продаји наоружања у износу од 6,6 милијарди долара. Наведени примери потврђују тезу да Русија и Кина још увек нису спремне да самостално одговоре на америчке геополитичке игре на тлу Евроазије, односно да нису спремне ни на заједничко ангажовање против САД. Због тога постављам Азију између Истока и Запада и сматрам да је то значајна почетна тачка за даље разумевање тог проблема.
Кина опрезно приступа и отвореном питању статуса Тајвана, док САД нескривено подржавају тајвански режим, што потврђују недавно потписани споразуми о продаји наоружања у износу од 6,6 милијарди долара
Зашто Русија и Кина, ако већ имају заједничког непријатеља, не делују директно против њега у Ирану? Чињеница је да су се Москва и Пекинг политички, економски и привредно приближили захваљујући спољнополитичким потезима Вашингтона, који их истовремено притиска и дестабилизује њихово непосредно геополитичко окружење. Ипак, остаје питање да ли ће Русија и Кина материјализовати то приближавање у погледу заједничког и директног отпора америчком империјализму? Према проценама Пентагона, рат у Ирану до сада је коштао око 25 милијарди долара. Сигуран сам да су трошкови много већи, чега је америчка администрација свесна, али пропагандним наративом умањују политичку штету унутар сопствене државе. Са тим у вези, да ли Русија и Кина чекају да дође до империјалног исцрпљивања и да потом активније реагују? Пол Кенеди је 1987. године писао о „империјалној пренапрегнутости“, упозоравајући да ангажовање једне силе у различитим деловима света може довести управо до тога. САД од завршетка Хладног рата делују проактивно у различитим деловима света и након готово четири деценије још увек изазивају Русију и Кину на њиховим границама. Чињеница је да се америчка моћ суочава са проблемима и да Вашингтон има све мање способности да после разарања једне државе успостави политичку контролу, што је доказано у Ираку, Авганистану, Либији и Сирији. Иран ће бити још један пример који ће нам показати да САД могу да покрену кризу, али да све теже могу да је контролишу и затворе према сопственим интересима. Међутим, упркос наведеним чињеницама, поставља се питање до када ће Запад да ратује, а Исток да чека? Да ли је Иран „камен“ који би требало да „отупи оштрицу“ америчког империјализма и да преокрене глобални поредак?
ФОТО: Dmitri Lovetsky/Pool via REUTERSОПРЕЗ И ОГРАНИЧЕЊА
Не постоји једноставан и једнодимензионалан одговор на то питање. Русија и Кина у свом спољнополитичком поступању показују опрез, различите интересе, али и ограничења. Русија рат на Блиском истоку види као повољан сценарио за сопствене интересе, будући да је блокада Ормуског мореуза утицала на светску трговину нафтом и пораст цена, што је довело до веће потражње руских енергената од стране Кине и других азијских држава. Осим тога, у тренутку када се рат у Украјини претворио у дуготрајни сукоб исцрпљивања, блискоисточни фронт је преусмерио америчку пажњу и притисак на други регион. Тиме је Русија добила више маневарског простора и времена да чека, јер свака унутрашња подела у Вашингтону иде Москви у прилог. Исто тако, Кина има своје интересе због којих не улази у директну конфронтацију са САД. Блискоисточни сукоб се негативно одражава на основе кинеског развојног модела – економију, трговину и енергенте, те би директна конфронтација са САД додатно угрозила наведене аспекте. Сваки поремећај у Ормуском мореузу угрожава енергетску безбедност и стабилност трговине. Са друге стране, дуготрајно америчко ангажовање на Блиском истоку смањује притисак на Источну Азију и питање Тајвана. Због тога Кина у овој кризи истовремено види ризик и прилику – ризик по енергетске токове, али и прилику да се америчка пажња одвоји од Пацифика. Према томе, можемо рећи да Русија и Кина користе „стратегију стрпљења“, што је из позиције регионалне силе оправдано, али за државе које настоје да буду глобални геополитички играчи то је показатељ ограничења капацитета моћи.
За сада, Русија и Кина више делују као силе које оспоравају америчку доминацију него као силе које нуде потпуно заокружену алтернативу
Евидентно је да Русија и Кина дипломатски подржавају Иран и критикују америчку политику, али не намеравају одлучније да подрже иранску државу, иако је перципирају као савезника. Дакле, Иран нема подршку какву има Израел. Због тога атлантистички Запад ратује, а Исток чека да Иран буде камен који ће отупити америчку моћ, са циљем да буду индиректни добитници сукоба.
Мишљења сам да је Азија између Истока и Запада јер не може да се уједини као јединствени Исток, будући да ни Русија ни Кина не желе да буду у зависној позицији у односу на другу страну нити желе да праве политичке компромисе. Иако су две државе повезане економски и привредно, реч је о различитим цивилизацијама, визијама и пројекцијама зона утицаја на евроазијском тлу. Додатни проблем за идеју јединственог Истока јесте чињеница да ни друге велике државе Азије, попут Индије, не желе да се потчине ни западној ни кинеској моћи. Дакле, Азија није компактни геополитички блок, већ простор различитих цивилизација, интереса и стратегија. Са друге стране, Русија и Кина нису Запад, али су преузеле и ускладиле одређене западне механизме функционисања. Оне су се прилагођавале западном моделу, а не Запад источном моделу. То је паметна моћ Запада. То нам потврђује шта би требало да се промени у глобалним односима снага да бисмо могли да говоримо о мултиполарном поретку. Другим речима, мултиполарност неће настати само зато што је америчка моћ ослабила. За сада, Русија и Кина више делују као силе које оспоравају америчку доминацију него као силе које нуде потпуно заокружену алтернативу. Напослетку, Исток је унутар себе подељен и тренутно не видим сценарио који би могао да доведе до чврстог уједињења против атлантистичког Запада, Запада који је америчком (при)силом интегрисан.
