Њена улога је, уз све могуће резерве, изузетно важна у свету модерне демократије и владавине права

Како „пронаћи“ Венецијанску комисију у Венецији? Замислите на тренутак да немате интернет и да не можете користити Гугл мапу. Налазите се у Венецији и смештени сте негде на Piazzale Roma. Најједноставнији пут (пешице, подразумева се) до школе Светог Јована Еванђелисте (Scuola Grande San Giovanni Evangelista) води преко моста Свете Кларе (Santa Chiara), улицом Темељи манастара (Fondamenta del Monastero), на улазу у Велики канал (Canale Grande). После стотинак метара, скрећете у улицу десно (Calle nova de Saint Simon), идете право, скренете десно па лево и потом право. Прелазите један мостић и пратите пут. На неколико корака одатле с леве стране је Scuola Grande San Giovanni Evangelista, место одржавања пленарних седница и других радних тела Европске комисије за демократију посредством права (the European Commission for Democracy through Law), познатије као Венецијанска комисија (the Venice Commission). Тај њен, широм правног и политичког света, чувени назив, истини за вољу, неће вам бити од велике помоћи код локалног становништва. Они ће вас највероватније, поготово ако вам је енглески сувише добар, а италијански превише лош, упутити на једну од околних грађевина, које су познатије туристичке локације (на пример, Scuola Grande San Rocco – што се десило писцу ових редова 2021. године).

Наравно постоје и други путеви у магичном венецијанском „лавиринту“ који воде до „наше“ школе. Школа, споља, на први поглед, руку на срце, не одговара сасвим звучном називу институције и високој репутацији „уставног и правног саветодавца и асистента“ свих држава Савета Европе, па и шире. Може се, ипак, приметити да су локација школе и њен спољни изглед у извесној корелацији са позицијом и улогом Венецијанске комисије. Та улога је, уз све могуће резерве, изузетно важна у свету модерне демократије и владавине права. С једне стране, она је далеко комплекснија него што бројни скептици и критичари Комисије јесу спремни да прихвате, оспоравајући јој стручни легитимитет и указујући на њену квази-политичку улогу. С друге стране, та улога јесте у својој суштини саветодавна. Венецијанска комисија не намеће и не наређује. Она саветује и даје препоруке државама у реформама њиховог правног система. Ипак, сваки саветник, у складу са својим компетенцијама и капацитетима, постаје и креатор, а без сумње субјект чија реч ће постати референтна.

„Венецијанска магија“. Кад уђете у салу са средњовековним фрескама на које пада загасита светлост (која се до подне углавном увлачи споља кроз решетке на прозорима, а по подне долази од унутрашње расвете), можда ће вам се учинити да су столови поређани у велики правоугаоник тако да једва видите лица чланова Комисије намештени са циљем да створе (не)потребну дистанцу између чланова, као и да читав простор засвођен високим плафоном ствара утисак хладноће својствен већини католичких грађевина из 14. века. Касније, та „хладноћа“ преображава се у недефинисан осећај припадништва истој или привидно сличној правној и културној породици. Има у тој атмосфери неке магије. Као и свака магија, она може да користи и да штети, у зависности од тога како се према њој односите, с којим намерама и циљевима. Та магија може бити „бела“, а може бити и „црна“. Ако је у рукама политике и служи искључиво остваривању и легитимизацији себичних националних, регионалних или глобалних политичких циљева, онда је „црна“. Она је онда, у ствари, велика нормативна и вербална хипокризија. Она, међутим, може бити, и неретко јесте, у рукама истакнутих правника каквих је приличан број у Венецијанској комисији. Ако се та „магија“ пренесе и на представнике држава који долазе по мишљење, а нису „слепи послушници“ нити „политички трговци“, него воде рачуна о достојанству своје државе, онда ће она бити врло могуће „бела“. Она ће створити „позитивно чудо“ да буду пронађена најбоља уставна и законска решења, не само идеално него стварно, за конкретну политичку заједницу и њене грађане.

Венецијанска комисија не намеће и не наређује. Она саветује и даје препоруке државама у реформама њиховог правног система

Магија Венеције, а неминовно и Венецијанске комисије која се није случајно „удомила“ баш у том „граду-држави“, јесте у томе што не познаје оштре и нагле прелазе. Она је сва у нијансама модрим и загаситим, оним што понајвише владају венецијанским лавиринтима предвече, у сутон. У тој непрекидној игри сенки и тонова, одвија се сваколики живот, па и онај правни и државни, онај што подразумева непрестану борбу, институционалну и ванинституционалну, између права и анти-права, владавине народа и владавине народом, правде и неправде, једнакости и дискриминације, правне делотворности и политичке немоћи, јавног и закулисног деловања. Више од три деценије, Венецијанска комисија не само да битно учествује у тој игри, она је и гради. Она то не чини савршено, али чини на начин да се може сматрати незаобилазним „квази-уставним чиниоцем“ не само у „новим“, већ и у „старим“ демократијама.

Зашто је настала Венецијанска комисија? Идеја о креирању једног интернационалног тела истакнутих правних експерата, које ће обављати улогу уставног асистента државама централне и источне Европе у транзицији, потекла је од италијанског професора и министра за европске послове, крајем 80-тих година прошлог века, Антонија Ла Перголе. Иза великих идеја стоје несумњиво велики људи, али иза њихове реализације стоји увек озбиљна организација. Венецијанска комисија јесте настала као интернационални, добро осмишљен пројекат, који је и поред извесног отпора, био „осуђен на успех“ у годинама великих правних и друштвено-политичких промена са падом тзв. реал-социјалистичког блока на челу са СССР-ом. Државе које су припадале типу ауторитарне социјалистичке уставности нису имале алтернативу. Транзиција је у том периоду могла ићи само у једном смеру, а тај је водио ка реинтеграцији у либерално-демократски свет уставности. Транзиција се није могла извршити преко ноћи, нити је могла да се деси искључиво изнутра, јер снаге старог поретка нису имале капацитет ни легитимитет за то. „Директна интервенција“ Запада није долазила у обзир. Био је потребан институционални „посредник“, који неће издавати „наређења“ и представљати директан „удар“ на националну и државну сувереност. Тај институционални „посредник“ морао је имати неспорни легитимитет, а да он не долази од политике, него од струке. То су били критеријуми и параметри за формирање Венецијанске комисије. И још нешто важно. То тело није смело бити ничије и није смело постати свачије. Оно је морало успоставити једну дозу независности која произлази из њеног уникатног положаја и врло деликатне улоге коју до тада није имало ниједно интернационално тело.

Та улога само је с почетка значила помоћ у доношењу устава тзв. нових или младих демократија, односно држава које треба да постану демократске према западно-европском обрасцу. Она је у ствари, подразумевела и једну уставно-правну унификацију Европе, која је требало да буде извршена по принципу „јединства у различитостима“, својственог класичним федерацијама. Један од изворних задатака Комисије био је да пронађе „заједнички уставни именитељ“ свим државама Европе, односно свим које имају или теже да имају демократски политички поредак по „европском обрасцу“. Тако је Венецијанска комисија установила и почела да развија концепт европског уставног наслеђа, који почива на демократији, људским правима и владавини права. Таквој садржини убрзо су постали „тесни“ европски оквири, па се она „прелила“ и на многе друге земље света.

Према томе, Венецијанска комисија је, у свом изворишту, била један регионални пројекат (иза њега нису одмах стале све државе Савета Европе). Она је, међутим, већ у првој, а нарочито другој деценији свог постојања, постала глобални феномен – један од креатора транснационалног уставног права, па самим тим и концепта интернационалне владавине права без које се модерно уставно право тешко може назвати тим именом.