Сви знају да „стари поредак не постоји“
Знате л’ причу о пиргавом пилету?
Једна самохрана мама живела је са сином на имању украј села где већ почиње шума, око куће башта, кокошке и друга перад…
Дечака је мама учила свему што је сматрала ваљаним, на све разне начине које је умела да смисли.
Једнога дана мама примети да је нестало пиргаво пиле, иначе својеглаво, па одлучи да о томе одмах подучи дечака: „Видиш, пиргаво пиле је било непослушно, лутало куд је хтело, није пазило и сад га је зато негде појела лисица“.
А дечак ће на то: „Да је било послушно и добро, онда бисмо га појели ми“.
Пиргаво означава нешто што је шарено, са пегама ил’ пругама. Служи за опис шара животиња, а у пренесеном значењу се понекад користи и као опис необичног или живахног.
То „пренесено значење“ омогућава да се лако уоче људи као „пиргава пилад“ планете, вазда негде било неких живахних, својеглавих људи који су реметили ред ствари сваке епохе, а постоје и читаве живахне епохе које мирно можемо назвати „пиргавим“. Крај једне такве епохе живимо тренутно, уз неизвесност и несигурност уместо добре садашњости којом се слика јасна будућност. Та епоха почела је после последњег светског рата, установљена је на изградњи и одржању мира, на људским слободама и правима, на изграђеним институцијама међународног поретка и права којег су се (мање више) придржавали сви тако да се омогући равномеран развој свих. Онда нам је недавно јавило да та „пиргава епоха“ више не постоји, да треба изградити нешто ново, боље и другачије, ал’ нико тачно не зна ни ко би то требало да уради ни како ни кол’ко то кошта да се направи ни ко ће то да плати, само сви знају да „стари поредак не постоји“.
Ми што смо живели „умирање старог и стварање новог поретка“ у сопственим друштвима, звали смо то „транзицијом“, што је углавном значило да не знаш баш тачно од чега си кренуо, јер то више не постоји, а још мање знаш куда идеш, јер то још ниси изградио. Ова послератна епоха, проглашена „непостојећом“ имала је судбину да је поједу управо они којима је била много добра, они најуспешнији који су је исцрпли у свим њеним особинама утемељеним тако да омогућавају економски развој, квалитет живота, добар стандард установљен за управљања јавним пословима, учешће свих у заустављању или спречаванју ратова, заједништво у изградњи мира, гаранције сигурности за извесну будућност. Одлука да ову „пиргаву епоху“ поједу управо они којима је била много добра може се објаснити пословицом „сито прасе преврне корито“, јер они којима је епоха доносила неправде, неједнакост, изостанак развоја и одсуство слобода и права нису видели разлога да уложе напоре да епоха опстане. И тако сада имамо планету у транзицији… која је одбацила све што је постојало као поредак, а нема појма какву тачно нову епоху жели да створи, тако да буде боља од одбачене. И као што транзиција на малим скалама појединачних друштава неминовно ствара простор за неконтролисану моћ, за друштвене групе које се самоуспостављају са стратешким циљевима освајања економске или друштвене моћи, тако и транзиција планете од одбаченог до још нествореног поретка креира простор за неконтролисану моћ сваке врсте и тиме растаче савезништва заснована на било којим правилима продубљујући тиме неизвесност о томе како изгледа будућност за све. Стотине милиона људи који су током протеклих четрдесетак година преживели своје друштвене транзиције захваљујући епохи која је била живахно „пиргаво пиле слобода и права“ сада ћутке гледају како ништа не замењује епоху која је проглашена несталом и виде само неконтролисану моћ коју су и сами живели и пре и за време своје транзиције. Гледају са дозом запрепашћења као да су агностик који се нашао пред вратима раја, гледају у нешто што не би требало да постоји, а ипак је ту, производи епоху којој недостају правила, име, стратегије, слике о томе „а шта ће бити после“. И виде да ће после бити исто што и сада – епоха крхке равнотеже неконтролисане моћи, без јасних правила и пиргаве живахности слобода и права за људе.
