Драгољуб Којчић: Каин и братоубиство

Свака цивилизација почиње признавањем једнаких права, а сваки облик искључивања почиње њиховим ускраћивањем. Зато се блокаде и насиље не посматрају само као политичке методе, већ и као симптом дубље кризе демократске и друштвене културе

Први доживљај слободе је кретање у простору. Прво укидање слободе је постављање препрека другом човеку да се слободно креће. Држава може да ограничи кретање у ванредним околностима и са ванредним разлозима, рецимо у случају епидемија заразних болести или да би се спречило чињење кривичних дела. Према Уставу Републике Србије свако има право да се слободно креће. Шарл Монтескје поистовећује осећај слободе примарно са правом на кретање у свакодневном животу и раду. Жан-Жак Русо пише да је слобода кретања нераздвојни део природног стања. И тако је цивилизација којој припадамо истрајавала док се нису појавиле друштвене групе које су одлучиле да у Србији онемогуће грађане да се слободно крећу. По природи њихове идеологије назване су „блокадери“. То није била држава која одговорно жели да заштити своје грађане од нпр. великих богиња или короне. Не, то су биле групице надобудних и малобројних опозиционара који су сматрали да Србија мора да стане, а грађани да се завуку у мишје рупе док они не дођу на власт.

Блокирање кретња грађанима био је први показатељ да блокадери не признају једнакост у правима па самим тим ни онтолошку и грађанскоправну истоврсност свих појединаца који сачињавају друштво. Џорџ Орвел би у Животињској фарми рекао да су све „животиње равноправне, али неке животиње су равноправније од других.“

То је био само злослутни почетак једне кампање која се, тобоже борећи се против насиља, наставила сваковрсним облицима насиља, од паљења људи и објеката пред камерама у Новом Саду и Ваљеву, каменовања лекара у Нишу и напада на полицију штанглама од три метра у Београду.

Да је реч о ретроградном, антидемократском и антицивилизацијском покрету убрзо ће се показати у покличима да после блокирања слободног кретања треба свакога ко није из ове групације игнорисати, одузети му право гласа и статус грађанина и, следствено, искључити четири петине грађана Србије из људског рода.

Прва ароганција (не)моралног претка блокадера уочљива је у лику библијског Каина. Љубомора на млађег брата Авеља чија је жртва са већом благонаклоношћу примљена код Бога, претворила се у бес и у братоубиство. Авељ то ничим није испровоцирао нити заслужио. А да ли је било који грађанин ове земље заслужио да га Јово Бакић са ортацима баца у реку или развлачи по коловозима?

ФОТО: Тицијан

Проблем је што је овај социолог прескочио домаћу пристојност као инфраструктуру демократије и грађанског друштва. Још је очигледније да је непознавање Каиновог братоубиства заправо прескочена страница у Бакићевом образовању, али није прескочено јакобинско и бољшевичко учење о револуционарном терору.

Метода борбе блокадера открива и њихову појмовну и вредносну пирамиду. Да ли су њихови циљеви прихватљиви за овај народ и ову земљу? Наравно да нису. Али прихватљиви су и једино могући за оркестраторе блокадерског покрета. За њих не постоје појмови отаџбина и демократија. Они не брину о упозорењу изреке да „ко не љуби брата као брата љубиће чизму окупатора“. Ко се одлучио да у првим данима свога покрета одузме слободу кретања своме сабрату, завршиће свој посао у братоубиству онако како то снажно и драматично представља Тицијан на својој слици.