Немања Антић: Како инвеститори процењују ризик Србије

ФОТО: Компас/Илустрација

Да бисмо разумели како институционални капитал заиста посматра Србију на глобалној мапи дуга, морамо ући дубље у математику која стоји иза међународног тржишта капитала

Када се у јавности говори о јавном дугу Србије, дебата се скоро увек сведе на симплификовану политику и народна поређења: „колико је задужен сваки становник” или „да ли нам је удео дуга у БДП-у прешао 50 или 60 процената”. Међутим, на међународном финансијском тржишту – у стакленим солитерима Лондона, Франкфурта и Њујорка – трговци и портфолио менаџери не читају политичка саопштења нити слушају демагогију.

Из угла брокера и институционалног инвеститора, држава је ништа друго до емитер хартија од вредности. Процена ризичности Србије не доноси се на основу утиска, већ кроз сурову анализу приноса на еврообвезнице (Eurobonds), кредитног рејтинга, ликвидности касе и макроекономске отпорности на шокове.

Да бисмо разумели како институционални капитал заиста посматра Србију на глобалној мапи дуга, морамо ући дубље у математику која стоји иза међународног тржишта капитала.

1. МЕРНА ЈЕДИНИЦА ПОВЕРЕЊА: КРЕДИТНИ РЕЈТИНГ И ИНВЕСТМЕНТ ГРEЈД

Први и кључни филтер кроз који сваки озбиљан инвестициони фонд пропушта неку државу јесте кредитни рејтинг који додељују три водеће агенције: Standard & Poor’s, Fitch и Moody’s.

За лаике, ове оцене изгледају као слова на школском сведочанству (БББ-, ББ+, Ба1), али за токове капитала она представљају границу између две потпуно различите реалности: шпекулативног ранга (junk) и инвестиционог ранга (Investment Grade).

Годинама се Србија налазила на самом врху шпекулативног ранга. Улазак у Инвестмент Грејд није само дипломатија или „признање”; то је сува промена структуре инвеститора који смеју да купе наш дуг. Огромни глобални пензиони фондови, конзервативна осигуравајућа друштва и врхунски инвестициони фондови по својим интерним статутима имају строгу забрану да купују обвезнице земаља које су означене као junk (јако лоше).

Оног момента када земља прескочи ту магичну границу и добије инвестициони рејтинг (ранг БББ- или виши):

• База инвеститора се драматично шири: Прилива се новац конзервативних фондова који располажу билионима долара.

• Цена задуживања пада: Смањује се такозвани кредитни спред – премија на ризик коју држава мора да плати преко основне стопе западних централних банака или приноса на немачке државне обвезнице (Bunds).

Када агенције процењују да ли Србија заслужује и задржава тај статус, оне не гледају само у тренутни ниво јавног дуга. Оне примењују вишедимензионалну матрицу у којој анализирају: фискалну консолидацију (способност државе да држи буџетски дефицит под контролом), структуру дуга (у којој је валути дуг изражен и када доспева на наплату), покривеност увоза девизним резервама и политичко-геополитички ризик окружења.

2. МАТЕМАТИКА ПРИНОСА (ЈИЕЛД) И РАСПОНА (СПРИД)

Свака држава која изађе на међународно тржиште и емитује обвезницу у еврима или доларима добија своју цену. Та цена се не одреди на декрету из Министарства финансија, већ је диктира понуда и потражња на берзи.

Принос на државну обвезницу (Yield to Maturity) директно одражава перципирани ризик. Правило је једноставно и сурово: што је ризик државе већи, инвеститори траже већи принос како би пристали да јој позајме новац.

Ако немачка десетогодишња обвезница носи принос од 2,5%, а српска обвезница исте рочности носи принос од, на пример, 5,5%, разлика од 300 базних поена (3 процентна поена) представља земљишни ризик Србије (ризик државе у коју се улаже). То је цена коју држава и сви њени грађани плаћају за географску позицију, историјску нестабилност, правну несигурност и променљиве економске перформансе.

Управљање јавним дугом (Debt Management) у ери скупог новца захтева математичку хирургију. Када су централне банке (ФЕД и ЕЦБ) држале каматне стопе на нули, задуживање је било јефтино и за лошије емитере. Данас, у окружењу где су референтне стопе високе, рефинансирање старих дугова ствара огромно оптерећење.

Ако држави на наплату доспева обвезница издата пре пет година са каматом од 2%, а нову обвезницу мора да емитује по стопи од 6%, трошак сервисирања само тог једног дуга утростручује се унутар буџета. Тај новац онда не иде у путеве, болнице или образовање, већ директно на исплату камата страним кредиторима.

3. КАКО ГЛОБАЛНИ КАПИТАЛ МЕРИ СТАБИЛНОСТ СРПСКЕ КАСЕ?

Када аналитичар из лондонског Ситија рашчлани билансе Управе за јавни дуг Србије, он тражи одговоре на три кључна питања:

• Валутни ризик (односи се на динаре): Колики проценат дуга је у еврима и доларима, а колики у динарима? Пошто држава порезе сакупља у динарима, а знатна дуговања мора да враћа у девизама, сваки поремећај девизног курса може драматично повећати удео дуга у БДП-у преко ноћи. Зато је политика стабилног курса НБС нераскидиво повезана са ценом задуживања државе.

• Профил рочности: Да ли држави у једној години доспева огроман зид дуга на наплату или су обавезе равномерно распоређене по годинама? Добро управљање дугом подразумева да се обавезе „развуку” на 10, 12 или 20 година, чиме се избегава криза ликвидности у једној кризној години.

• Диверсификација извора: Да ли се држава ослања само на обвезнице на отвореним берзама, или комбинује билатералне кредите са повољнијим каматним стопама (кредите страних влада и међународних финансијских институција попут ММФ-а и Светске банке)? Присуство ММФ-а у земљи на међународном тржишту се традиционално посматра као „полиса осигурања” која гарантује да држава неће скренути у неодрживу потрошњу.

ЗАКЉУЧАК: ОДНОСИ НА БЕРЗИ НЕ ТРПЕ ИМПРОВИЗАЦИЈУ

Тржиште међународних обвезница је најобјективнији полиграф сваке националне економије. Док домаћи политичари могу правити наратив о успеху или пропасти, принос на обвезнице је непристрасна, хладна оцена реалног стања ствари.

За Србију, одржавање добре позиције на међународном тржишту капитала није ствар престижа, већ голог преживљавања у глобализованом свету. Што је процена ризика Србије боља, то су јефтинији кредити не само за државу, већ посредно и за домаће банке, привреду и грађане.

Озбиљно управљање јавним дугом захтева да се свака одлука доноси са погледом на берзански екран. Капитал је страшљив и иде тамо где је безбедан, а бежи одавде где препозна несигурност. Србија не мора бити најбогатија економија Европе да би имала јефтин новац, али мора бити најдисциплинованија у поштовању финансијске математике и транспарентности према онима од којих новац позајмљује.