Немања Антић: Зашто богате земље увозе становништво

Можда најбруталнији, али економски најефикаснији аспект ове стратегије јесте концепт „крађе мозгова“

У савременом глобалном поретку, демографски токови су престали да буду искључиво социолошко или хуманитарно питање; они су постали фундаментална економска варијабла.

Док се у јавном дискурсу миграције често посматрају кроз призму политичких дебата, сурова макроекономска реалност развијених западних економија оперише искључиво на принципима биланса стања, продуктивности и очувања фискалне стабилности.

Из угла економисте и предузетника, одговор на питање зашто развијене нације агресивно и плански увозе становништво не лежи у алтруизму, већ у неумољивој математици привредног раста. Богате земље не увозе људе зато што то желе, већ зато што без њих њихови економски модели доживљавају колапс. У прилог томе дошљаци могу повести породице, школовати децу, задржати религију, добити папире и плаћати порезе.

ДЕМОГРАФСКИ ДЕФИЦИТ И ПАРАДОКС СТОПЕ ФЕРТИЛИТЕТА

Основна премиса сваког дугорочног економског моделирања јесте стабилност радне снаге као примарног фактора производње.

Европа и развијени део Азије већ деценијама пате од хроничног структурног поремећаја познатог као стопа фертилитета испод нивоа просте репродукције. Када привреда уђе у фазу перманентног демографског скупљања, унутрашњи капацитети за генерисање нове вредности почињу да копне.

Из угла портфолио менаџмента и економске теорије, овај феномен ствара асиметричан притисак на привреду. Са продужењем животног века и опадањем броја новорођених, стопа зависности (однос издржаваног и радно активног становништва) расте геометријском прогресијом.

Богате земље су свесне да капитал (фабрике, технологија, некретнине) без радне снаге губи своју ликвидност и повраћај на инвестицију. Увоз становништва је најбржи и најјефтинији макроекономски супститут за пропуштену унутрашњу биолошку репродукцију.

Из угла корпоративног управљања, то је преузимање готовог производа без икаквих трошкова истраживања, развоја и ране производње

ОДРЖИВОСТ ФИСКАЛНИХ СИСТЕМА И ПЕНЗИОНИХ ФОНДОВА

Већина модерних држава благостања функционише на бази такозваног „текућег опорезивања за текуће пензије“ пензионог система, где тренутно радно активно становништво кроз порезе и доприносе директно финансира текуће пензионере. То је немачки Бизмарков модел пензија, одржив само ако радника има више од пензионера.

Овај модел је математички одржив искључиво под условом да је база уплатилаца значајно шира од базе корисника. Међутим, демографска пирамида развијеног света се изврнула и попримила облик пехара.

Као предузетник и финансијски аналитичар, ситуацију посматрам кроз анализу одрживости дуга. Без прилива нове, младе радне снаге која одмах улази у порески систем и почиње да генерише фискалне приходе, буџети богатих земаља би се суочили са катастрофалним дефицитима.

Алтернатива увозу становништва била би драстично повећање пореза на корпоративни сектор и рад (што би убило конкурентност привреде) или радикално подизање старосне границе за пензионисање (што доводи до социјалних немира). Увоз радно способног становништва представља директно убризгавање свеже ликвидности у државни апарат.

ОЧУВАЊЕ НИСКЕ ИНФЛАЦИЈЕ И ФЛЕКСИБИЛНОСТ ТРЖИШТА РАДА

Једна од највећих претњи економском расту јесте такозвана спирална инфлација надница, тј. стални раст плата преко продуктивности рада, то је пакао за систем. Када на тржишту рада постоји хронични дефицит радне снаге, преостали радници добијају огромну преговарачку моћ, што приморава послодавце да константно подижу плате без адекватног раста продуктивности.

За предузетника, то значи директан удар на профитне маргине; за макроекономију, то значи пад опште конкурентности на глобалном тржишту.

Увозом радне снаге, како висококвалификоване (кроз привлачење ИТ стручњака, инжењера и лекара), тако и оперативне (у грађевинарству, логистици и услужним делатностима), богате државе вештачки балансирају понуду и потражњу на тржишту рада.

Овај контролисани прилив радника спречава прегревање економије и држи трошкове пословања у предвидивим оквирима. Економски прагматизам налаже да се недостатак домаће понуде реши увозом, баш као што се решава недостатак сировина или енергената.

Ово деценијама гледамо у Немачкој, Енглеској и Француској. У Србији гледамо мигранте као куваре, конобаре, возаче аутобуса, таксија, возаче бицикала за доставу хране.

КАПИТАЛНИ ДОБИЦИ И ЛИКВИДНОСТ ТРЖИШТА НЕКРЕТНИНА

Као неко ко се бави инвестицијама и некретнинама, свестан сам да је вредност имовине директно пропорционална величини и куповној моћи популације која ту имовину користи.

Богате земље имају огромне економске балоне везане за тржиште некретнина и грађевински сектор. Ако популација једне земље опада, потражња за стамбеним и комерцијалним простором неминовно опада, што води ка дефлацији имовине и банкарским кризама.

Нови становници, без обзира на то да ли долазе као високоплаћени менаџери или мануелни радници, морају негде да живе, да се хране и да троше новац. Они постају конзументи локалних производа и закупци некретнина.

Кроз овај механизам, увоз становништва директно одржава ликвидност банкарског сектора и спречава колапс вредности некретнина, обезбеђујући стабилне приносе институционалним инвеститорима и пензионим фондовима који су уложили стотине милијарди у real estate.

Просто речено, више људи у граду, у земљи троши или врти више пара, обрт је већи, потрошња већа, продаја већа, запосленост већа.

Алтернатива увозу становништва била би драстично повећање пореза на корпоративни сектор и рад или радикално подизање старосне границе за пензионисање

Можда најбруталнији, али економски најефикаснији аспект ове стратегије јесте концепт „крађе мозгова“. Државе у развоју троше сопствене ресурсе, буџете и образовни систем да би одгајиле, школовале и здравствено обезбедиле појединца до његове 25. године.

У моменту када тај појединац постане максимално продуктиван и спреман да враћа дуг друштву кроз порезе, богата држава га преузима кроз економске миграције.

Назовимо га модерни данак у крви, без пуштања крви, ах, да, вољно се дешава, нема принуде, има приволе.

Из угла корпоративног управљања, то је преузимање готовог производа без икаквих трошкова истраживања, развоја и ране производње. Богате земље на овај начин остварују чисту економску ренту: добијају пореског обвезника који одмах доприноси бруто домаћем производу, док су трошкови његовог подизања остали у земљи порекла.

То је ултимативна асиметрична предност развијених економија.

ЗАКЉУЧАК

Увоз становништва није привремена политичка мера, већ трајна осовина западног економског модела.

За предузетнике који разумеју ширу слику и за економисте који оперишу егзактним подацима, јасна је следећа законитост: у глобалној трци за профитом и стабилношћу, људи су ресурс који се троши и који се мора обнављати.

Богате земље ће наставити да усисавају глобални људски капитал јер је то једини начин да одложе демографски стечај и одрже илузију вечног економског раста.

Привреда не трпи вакуум; ако се места на позицијама рада и потрошње не попуне изнутра, она морају бити увезена споља.

То је закон тржишта, огољен од сваке патетике и идеологије.