Вања Глишин: Ратови звезда 2.0

За разлику од хладноратовског периода када су само две државе имале могућност да развијају свемирске програме, данас је ситуација знатно другачија и сложенија

       Просторно размишљање је од античких времена везано за разумевање и контролу копна и мора, што су велике силе користиле за дефинисање својих стратегија. Са развојем технологија простор је добио и друге димензије, те се од почетка 20. века анализирају ваздушни и подводни простори као зоне пројекције моћи. Од почетка хладног рата можемо да пратимо све интензивнији ривалитет у развоју технологија између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, што је резултирало и трком у свемиру. Иако је фасцинација небом, звездама и небеским телима постојала хиљадама година уназад, тек са развојем савремених технологија била је могућа реализација сложених свемирских програма.

Хладни рат у свемиру

       Верујем да је свако бар некада погледао филмове Ратови звезда, као научнофантастичну представу борбе између добра и зла у свемиру. Уколико преведемо борбу у свемиру на реал(гео)политички ниво, заиста можемо говорити о сукобу две силе за превласт десетинама и стотинама хиљада километара далеко од Земље. Први корак у истраживању свемира покренули су Совјети 4. октобра 1957. године, када су лансирали први вештачки сателит Спутњик 1 у орбиту око Земље, а убрзо након тога, 3. новембра, и Спутњик 2 у ком је био пас Лајка. Тиме је СССР направио стратешки и технолошки искорак у развоју ракета и засенио америчке покушаје лансирања сателита у свемир. САД су у јануару 1958. године успеле да лансирају сателит Експлорер 1 у орбиту, што је био значајан корак који је медијски био веома испраћен. Међутим, ривалитет у свемиру добио је нову димензију када је Јуриј Гагарин у априлу 1961. године у свемирском броду Восток 1 облетео Земљу и тиме постао први човек у свемиру. Совјети су низали успехе, што је утицало на то да САД увећају ресурсе за свој свемирски програм. Амерички одговор стигао је кроз програм Аполо, када је Нил Армстронг у јулу 1969. године постао први човек који је закорачио на површину Месеца. Иако је СССР улагао огромне ресурсе како би одговорио на програм Аполо, имао је више неуспешних покушаја. Трка у свемиру тада није стала, али је ушла у завршну фазу совјетског исцрпљивања, посебно након што је председник Роналд Реган предложио Стратешку одбрамбену иницијативу и развој свемирског противракетног штита који би неутралисао совјетски нуклеарни удар. Амерички пројекат је убрзо добио назив „Ратови звезда“ и представљао је фактор одвраћања СССР, иако није био практично остварив. То је обележило хладноратовску трку у освајању свемира као доминантно америчку.

Први корак у истраживању свемира покренули су Совјети 4. октобра 1957. године, када су лансирали први вештачки сателит Спутњик 1 у орбиту око Земље, а убрзо након тога, 3. новембра, и Спутњик 2 у ком је био пас Лајка

       Имајући претходно наведено у виду, треба напоменути да трка у свемиру између две суперсиле није тежишно имала војни карактер, иако су обе стране лансирале шпијунске сателите и друге технологије значајне за војни сектор. Много више се радило на такмичењу, али и сарадњи у научним и технолошким открићима, што потврђују многе иницијативе попут Аполо–Сојуз из 1975. године, када су се амерички и совјетски космонаути руковали у свемиру. Такође, Вашингтон и Москва су усвојили „Споразум о свемиру“ 1967. године, који је дефинисао принципе регулисања активности и истраживања држава у свемиру, као и забрану присвајања Месеца и других небеских тела од стране једне државе.

       Сарадња САД и СССР у домену истраживања свемира обележила је период хладног рата, док су друге државе тек деведесетих и почетком двехиљадитих година почеле да развијају сопствене свемирске програме. Прва значајна сарадња више држава, дакле САД, Русије, Јапана, Европе и Канаде, било је лансирање Међународне свемирске станице 1998. године. Тиме је успостављен оквир међународне сарадње и управљања свемирском станицом, што је створило утисак да би свемир могао постати један од ретких простора трајне сарадње великих сила.

Трка у свемиру 2.0

       Свемир на почетку 21. века постаје све значанији простор пројекције моћи великих сила и геополитичка арена сукобљених интереса. За разлику од хладноратовског периода када су само две државе имале могућност да развијају свемирске програме, данас је ситуација знатно другачија и сложенија. То посебно долази до изражаја уколико имамо у виду чињеницу да су државе данас неупоредиво зависније од свемира и технологија које служе за цивилне и војне системе. Због све израженије милитаризације свемира, потенцијални сукоб у том простору није немогућа мисија.

       САД су основале Свемирске снаге 2019. године, као део Оружаних снага, чији је примарни задатак очување америчких интереса у свемиру, управљање војним сателитима, праћење лансирања пројектила и одржавање безбедности глобалних комуникационих и навигационих система. У том контексту, још значајнији корак је објављивање документа „Свемирско ратовање – оквир за планере“ 2025. године, који представља водич за извођење војних операција у свемиру. Наведени документ не говори само о заштити америчких система, већ се свемирска супериорност повезује са офанзивним и дефанзивним активностима у простору. То значи да америчка војна доктрина прихвата могућност да свемир постане простор непосредног војног надметања.

ФОТО: Oriental Image via Reuters Connect

       САД као значајну претњу у свемиру виде хакерске нападе који могу да онеспособе сателите и сателитску комуникацију, као што је то био случај 24. фебруара 2022. године. Америчке власти сматрају да је Русија непосредно пре почетка специјалне војне операције извела сајбер нападе на комерцијалне сателитске мреже за комуникацију како би пореметила украјинску команду, што се одразило и на интернет конекцију у Украјини и Европи. Тешко је утврдити порекло сложених хакерских напада, али оно што је сигурно јесте да је сателитска комуникација постала један од важних елемената у систему безбедности. Истраживачки центар РАНД у својим извештајима наводи да дешавања у Украјини показују растући значај комерцијалних свемирских капацитета за државе које саме не располажу великом свемирском инфраструктуром. Комерцијални сателити могу обезбедити комуникације, извиђање и прикупљање података, што утиче на способности државе у савременим сукобима.

       НАТО алијанса је 2019. године, вероватно под америчким утицајем, означила свемир као оперативну зону, што је потврђено у стратегији из 2025. године. Тиме је предвиђено дубље укључивање приватних свемирских компанија у системе одбране, укључујући обезбеђивање приступа њиховима услугама у миру и рату. Посебно је значајан програм „Савезнички стални надзор из свемира“, који подразумева интегрисање националних и комерцијалних сателита у НАТО обавештајни систем. То нам потврђује да се последњих неколико година све више ради на пројекцији свемира као зоне ширења утицаја. Штавише, Министарство одбране САД више пута је указало да је свемир „домен око ког се може заратити“.

 Сарадња САД и СССР у домену истраживања свемира обележила је период Хладног рата, док су друге државе тек деведесетих и почетком двехиљадитих година почеле да развијају сопствене свемирске програме

       Русија се на почетку 21. века суочавала са ограниченим економским и институционалним капацитетима, што се одразило на свемирски програм. Због тога је руска влада уложила напоре да надомести недостатке настале током деведесетих година, што је резултирало променом у Руској свемирској агенцији, која је од 2015. године дефинисана као Државна корпорација за свемирске активности (Роскосмос). Роскосмос има сопствене мисије за посматрање Земље, телекомуникационе системе, навигацију (Глонасс) и друге елементе значајне за војне и цивилне намене. Такође, Русија развија планове да пошаље роботске мисије на Месец, а циљ је изградња роботске базе и слање људских посада у наредним годинама. Мисија Луна-25 лансирана је 11. августа 2023. године, што је прво успешно лансирање у Месечеву орбиту од 1976. године, али целокупна мисија није успешно завршена због квара. Нове мисије планиране су за наредних десет година, а осим Месеца, план је да се од 2031. године истражује и Венера. Ипак, на руски свемирски програм значајно се одразио рат у Украјини, како због финансија и ресурса, тако и због отежане и блокиране сарадње на заједничким пројектима са НАСА и Европском свемирском агенцијом.

       Кина је почетком 21. века значајно заостајала за америчким и руским свемирским програмима, што се одразило на пројекцију моћи изван Земље. Због тога су кинеске власти у последњих две деценије предвиделе развој више програма, што је резултирало изградњом кинеске орбиталне станице Тиангонг, навигационог система БеиДоу, лансирне инфраструктуре и великог броја војних, обавештајних и комерцијалних сателита. Према подацима америчке Свемирске команде, Кина је у јануару 2025. године имала 1094 активна сателита, што је десетоструко повећање у периоду од 2015. године. Осим тога, Пекинг развија низ различитих система за електронско ометање и противсателитске ракете, чиме подиже способности за потенцијалне сукобе у свемиру.

       Важан сегмент нове трке у свемиру су различити програми истраживања на Месецу које развијају САД, Кина и Русија. Амерички програм Артемис, који би требало да резултира стварањем способности за одрживи приступ на Месецу, представља један од најамбициознијих програма. Прва мисија Артемис I реализована је 2022. године без посаде, док је мисија Арметис II реализована у априлу 2026. године са посадом која је обишла Месец и успешно се вратила на Земљу. Мисија Артемис III планирана је за 2027. годину, док је слетање астронаута на површину Месеца планирано за 2028. годину у мисији Артемис IV. У том контексту, САД у оквиру програма Артемис граде правно-политички оквир међудржавне сарадње и окупљају државе како би утврдиле основне принципе свемирског права, оствариле научну сарадњу и размену података и обезбедиле неопходне ресурсе за развој програма. Занимљива чињеница јесте да је и Србија приступила споразуму Артемис као 69. држава, чиме је отворено ново поглавље у сарадњи са НАСА.

       Кина развија сложене програме истраживања на Месецу и остварила је историјски успех мисијом „Chang’e-6“ из 2024. године, када је донела прве узорке са удаљене стране Месеца. Наставак мисије „Chang’e-7“ очекује се до краја 2026. године са циљем да се истраже трајно засенчени кратери на Месецу. Мисија „Chang’e-8“ планирана је за 2028. годину и требало би да испита могућности коришћења ресурса на Месецу. Идеја је да Кина до 2030. године пошаље кинеске астронауте на Месец, а да до 2035. године изгради станицу као базу за развој сложене инфраструктуре.

       Као што можемо да видимо, САД и Кина развијају програме упоредо, што је посебно значајно уколико имамо у виду да обе државе имају интересе да истраже јужни пол Месеца и засенчене кратере, будући да постоје сумње да се ту налазе велике количине воденог леда. Ако будуће мисије покажу да на Месецу има воде и да се она може користити као ресурс, то ће недвосмислено утицати на трку у изградњи одрживе инфраструктуре и на ривалитет између великих сила.

       Напослетку, сматрам да ће стицање и увећање свемирске моћи умногоме утицати на геополитичке односе и капацитете моћи на копну и мору, те да ће државе које буду предњачиле у освајању свемира, имати осетну предност на Земљи. Тиме се граница геополитике помера, а формула Хелфорда Макиндера с почетка 20. века: „Ко влада Источном Европом, влада Срцем копна…“, добија нову димензију у делима Еверета Долмана који каже: „Ко контролише ниску Земљину орбиту, контролише свемир близу Земље; ко контролише свемир близу Земље, влада Тером; ко доминира Тером, одређује судбину читавог човечанства.“