Зоран Ћирјаковић: Невидљива цена Трамповог рата

Америчко-израелски рат против Ирана оголио је меру у којој су неке од најмногољуднијих земаља Глобалног југа постале структурално зависне од малених арапских држава, распоређених уз јужну обалу Персијског залива. Парализа њихових економија, изазвана необичним ратом коме се не назире крај, има бројне ружне последице у животима неких од најсиромашнијих људи на свету. Они су постали невидљиве жртве сукоба који се води хиљадама километара далеко од њихових, поново све гладнијих, села и градова

Нажалост, лоше вести су главни ослонац новинарства. Наличје ове чињенице – изузетака није мало, али то су само изузеци – каже да „добре вести, значи да нема вести“. Али нису све лоше вести подједнако употребљиве. Нарочито када је реч о јако лошим вестима – о изгубљеним животима, огромној патњи и мукама које људске животе чине неживотним.

За новинарство се, с разлогом, везује један број мање или више ружних стереотипа, од којих су многи поражавајуће тачни. Један од, нажалост, тачнијих познат је као „хијерархија смрти“ односно „Мекларгов закон“, који бива изражаван на неколико повезаних начина. Најпознатија је његова формулација која каже да, медијски, „један мртав Американац вреди 10 мртвих Европљана, 100 мртвих Азијата или 1.000 мртвих Африканаца“.

Одредница „Мекларгов закон“ у Оксфордском речнику новинарства каже да је реч о „мрачном, полухумористичном… начину рангирања важности вести, посебно трагичних догађаја, према националности и/или локацији учесника, који… у британским редакцијама функционише по принципу ‘један Европљанин вреди 28 Кинеза, или, можда, два велшка рудара вреде 1.000 Пакистанаца’“. (Верује се да није постојао главни уредник са презименом Мекларг већ да је реч о персонификацији типичног британског уредника.)

Колико год да су циничне, обе формулације, прва, оригинално америчка, и друга, британска, одлично изражавају пристрасност у избору вести, посебно вести из света, и одабиру прича које публици причају медији широм света, укључујући Србију. На пример, истраживања показују да катастрофа у Африци мора да резултира са 45 пута више смртних случајева него катастрофа у Европи да би добила исту количину медијске пажње у САД.

Главна примедба која се може ставити на оксфордску дефиницију тиче се чињенице да није експлицитно поменута раса, одредница која се надвија над скоро свим рангирањима важности онога шта ће нам – како и колико – бити сервирано у медијима. Важи да што је кожа жртава тамнија, то је мања вероватноћа да ћемо нешто моћи да чујемо о њиховим мукама у медијима које смо склони да посматрамо као озбиљне, утицајне или референтне.

Треба истаћи да се одговорност не може свалити само на похлепне власнике медија и безобзирне уреднике већ је неодвојива од наше склоности да пажњу резервишемо за људе који су или богати, а то су углавном бели западњаци, и њихове муке, чак и када су мале, или за оне који су нам на овај или онај начин блиски. Етнички, историјски, цивилизацијски…

То, по правилу, подразумева и да су нам њихови светови разумљиви и смислени. Нажалост, тешко нам је да замислимо стварности које немају свој одјек у нашим животима и искуствима. Зато у Србији није лако написати нешто важно и уверљиво, што се не своди на статистичке податке, о земљама Подсахарске Африке и оним деловима Азије у којима је многима стварно страшно и где има много тога болног чега нема у Србији.

Трампова блискоисточна лудорија од рата, којој се не назире крај, учинила је да тешки, пречесто болни и невесели животи неких од најсиромашнијих људи широм света постану још тежи и прекарнији

СТРУКТУРАЛНА ЗАВИСНОСТ УМЕСТО НЕОКОЛОНИЈАЛНОГ ПОТЧИЊАВАЊА

Један од медија који су најмање занемаривали последице Трамповог килавог Заливског рата у најсиромашнијим и најзабаченијим деловима света јесте Њујорк тајмс, најутицајнији амерички дневник. Верујем делом зато што је милитантно антитрамповски, а делом зато што располаже средствима и разуђеном мрежом дописника која покрива (скоро) цео свет.

Од „глобалних медија“ на енглеском језику, што је језик (турбо)глобализације и света који је створила, Њујорк тајмс је први почео, и најозбиљније наставио, да прати начине како се и колико Трампов рат против Ирана уселио у животе људи чије муке и страдања не задовољавају мерило садржано у циничној новинарској максими, која важи и у Србији.

Трампова блискоисточна лудорија од рата, којој се не назире крај, учинила је да тешки, пречесто болни и невесели животи неких од најсиромашнијих људи широм света постану још тежи и прекарнији. У многим земљама, за само пар месеци, поништени су или угрожени резултати економског развоја који је милионима људи у Јужној Азији и Источној Африци помогао да се протеклих деценија извуку из убиствене, апсолутне беде.

Један од примера јесте Бангладеш. Но, у овој земљи са скоро 180 милиона становника препознаје се и често занемаривана чињеница да квалитет живота људи у афричким и азијским земљама – од Етиопије, Уганде и Кеније до Филипина, Пакистана и Бурме – данас много више зависи од ситуације на Блиском истоку него од мешања и (директног) утицаја западних сила. Захваљујући у немалој мери Кини и значајном економском расту последњих деценија, многе су се ослободиле зависности од некадашњих колонијалних метропола, али су постале структурално зависне од богатих арапских земаља Персијског залива.

Реч је о вишеструкој условљености. Од цене хране и приноса животно важних култура, преко расположиве количине електричне енергије (и њене цене) до дознака, које су кључне за преживљавање стотина милиона људи у овим огромним, и даље, у великој мери пољопривредним државама – много тога директно зависи од стабилности нафтом и гасом богатих земаља Блиског Истока, начичканих једна поред друге на јужној обали Залива.

Оне су постале важне туристичке дестинације, али и центри пословања и кључна транзитна чворишта на путу између богатог Запада и најбогатијег, далеког Истока, а туризам је „радно интензивна“ привредна грана у којој су у овим перверзно богатим краљевинама и емиратима углавном запослени људи из најсиромашнијих земаља Глобалног југа.

Зато парализа заливских економија, која данас укључује „смрт туризма“ и озбиљан застој у грађевинским радовима, коју је изазвао амерички рат против Ирана, има бројне развојне последице у сиромашним земљама далеко од њихових пустињских граница.

ФОТО: ZUMA Press Wire via Reuters Connect

Оне, мало је изузетака, не само да немају изворе нафте и гаса већ, по правилу, немају капацитете да саме прерађују нафту и производе вештачка ђубрива. Многе нису у стању да производе довољно струје без увезеног гаса, чак ни ако, као Бангладеш, имају огромне резерве квалитетног угља. Бангладеш је, наиме, једна од најгушће насељених земаља света, али чак и мањи копови, а угаљ је лоциран испод најплодније земље, захтевају расељавање више стотина хиљада становника на северозападу, који представља житницу Бангладеша.

На површини америчке савезне државе Ајова, у Бангладешу живи 60 пута више становника. Данас их је четири пута више становника него што их је било 1950. године. Број становника Србије је у истом периоду порастао за само 10%. При томе, Бангладеш је већ постигао колико је могао ослањајући се на бројну и јефтину радну снагу – и данас је његова компетитивност првенствено везана за трошкове транспорта и цену и доступност електричне енергије, коју углавном производи из све скупљег природног гаса. Изузев Даке, остатак земље је погођен рестрикцијама, дугачким искључењима струје.

Пажњу сам усмерио на Бангладеш делом и зато што се у овдашњу, не само случајно српску, (само)отуђујућу имагинацију – која стварност у којој живимо оцрњује и фалсификује уз помоћ флоскула као што су „само овде“, „нема нигде“ и „ово је страшно“ – уселио Бангладеш, па Србија бива описана и као „европски Бангладеш“.

Али оно што је стварно у Бангладешу, који не спада у најсиромашније међу сиромашним земљама света, при томе данас битно ружније него што је било пре 28. фебруара, када је почела агресија на Иран, овде је одавно постало незамисливо. Толико мукотрпних живота се у Србији сећају само они који памте најцрње дане немачке окупације, и глад којом су биле обележене комунистичке лудорије из прве послератне деценије.

Парализа заливских економија, која данас укључује „смрт туризма“ и озбиљан застој у грађевинским радовима, коју је изазвао амерички рат против Ирана, има бројне развојне последице у сиромашним земљама далеко од њихових пустињских граница

КРХКОСТ ЈУЖНОАЗИЈСКИХ БОЉИХ ЖИВОТА

Бангладеш је карактеристична земља Јужне и Југоисточне Азије, на први поглед јако успешна, са високим стопама раста оствареним током претходних деценија, често више од 5% годишње, али у њој десетине милиона људи и даље живи неподношљиво лоше, стандардом Четвртог света, у понижавајућој оскудици. Оне који су се уздигли из апсолутне беде свака велика природна, а данас видимо и политичка, непогода може да врати назад.

Уз бум текстилне индустрије у градовима, успон „брзе моде“ која се углавном шије у Бангладешу, наводњавање је донело раст стандарда који је многим сељацима омогућио да се извуку из беде. Пиринач, култура која храни ову равничарску земљу, захтева много воде, много мукотрпног рада и много ђубрива. Рекордни род пиринча прошле године у Азији, и резерве које су много веће него иначе, главни је разлог зашто криза није много већа.

Захваљујући наводњавању, многи имају, уместо једне, две жетве пиринча, плус „трећу“, на истој земљи, гајећи поврће у паузи. Иако је у неким деловима Бангладеша држава омогућила наводњавање уз помоћ пумпи на струју, њих је мало и систем је непоуздан. Оно што је сељацима донело бољитак, укусне и храњиве, пуне „тањире“ и могућност да пошаљу децу у средњу школу и на факултет, биле су пумпе на дизел.

Други предуслов мање лошег и ситнијег живота јесу јефтина вештачка ђубрива. Заливске земље чине трећину светске индустрије ђубрива – било као произвођачи финалних производа, посебно фосфатних ђубрива, било као произвођачи сировина које су неопходне за производњу азотних ђубрива. Захваљујући огромним резервама природног гаса, а његови извори су била једна од главних мета иранског одговора на америчку агресију, Катар, у коме се налази и највећа америчка ваздухопловна база у региону и штаб из којег је командовано нападом на Иран, најзначајнији је „играч“ у индустрији ђубрива у региону. Заливско ђубриво је у великој мери нестало са тржишта, и последице ће постајати све веће.

Један од начина како су данас погођени сељаци у Бангладешу – где 15 милиона домаћинстава, која су власници мање од једног хектара земље, производе две трећине пиринча – везан је за астрономске цене ђубрива и несташицу дизела. И када га има, цена је удвостручена. Без дизела неће бити вишка пиринча – што значи и ручак без рибе и меса. У јуну, многи сељаци су били срећни ако су могли да пожању четвртину очекиваног приноса.

Постоји један трагичан зачарани круг у свим оним државама где се производи пиринач, а власници највећег дела земље су сиромашни сељаци; не велики земљопоседници, као на Филипинима. Природне непогоде, као што је велика суша, или, по последицама идентичне, политичке, као што је „непогода“ изазвана америчком агресијом на Иран, терају многе сељаке да се задуже код зеленаша како би купили семе, дизел, пестициде или ђубриво.

Велики број њих није у стању да врати новац, што за собом често повлачи серију самоубистава, јако ружних смрти испијањем токсичних пестицида, сељака који не виде излаз из дужничког ропства. За Бангладеш нема података, а у суседној Индији, у просеку, према званичној евиденцији, више од 11.000 сељака сваке године изврши самоубиство гутањем пестицида. При томе, пошто је друштвена стигма огромна, многе породице не желе да прави разлог смрти буде евидентиран, па се процењује да је број бар пет пута већи.

Важан фактор јесте и то да су азијске земље у којима се производи пиринач, без изузетка, патријархалне колективистичке културе бруке и части, где многи мушкарци нису у стању да се носе са срамотом што нису у стању да прехране своје породице, и зато се одлучују на очајнички корак. Посебно када је дуг толико велики да су принуђени да продају земљу.

ОД ДВА ИМПЕРИЈАЛНА РАСТЕЗАЊА ДО НЕСТАШИЦЕ ДИЗЕЛА

Туче на бензинским пумпама су у Бангладешу постале редовна појава. Дизела често нема, а и када стигне, нема га довољно за људе које сатима чекају или са канистрима, које ће до свог поља пиринча одвести на бициклу, или са моторима са импровизованом приколицом на коју је постављено буре. Бангладеш је једна од бројних азијских земаља у којима више од 80% возила у саобраћају чине моторцикли. Јако је мало електричних.

Земље Трећег света, које или уопште немају рафинерије нафте или оне немају довољно капацитета, и даље немају замену за дизел, који се, за разлику од бензина, може релативно лако и јефтино транспортовати на велике раздаљине. Чак 40% хране у свету долази са земље коју је потребно наводњавати, и само мали део тог земљишта не захтева пумпе, које, чак и на огромним пиринчаним пољима у богатој и еколошки „свесној“ Шпанији, јужно од Валенсије, „престонице паеље“, по правилу покреће дизел.

Бангладеш има једну помена вредну рафинерију нафте, и у стању је да задовољи само 20% својих потреба. Све остало се увози, углавном као дизел, из других држава, највише из Малезије, Сингапура и Индије, земаља које су убрзо после почетка рата у Ирану или ограничиле извоз дизела или су сасвим престале да га извозе.

Кина, која је велики извозник дизела иако нема значајне изворе нафте, наставила је да га продаје стратешким савезницима, као што је Пакистан, и земљама од којих очекује да касније заузврат добије нешто што јој је важно, као што су Вијетнам и Филипини. Руски дизел је, захваљујући више украјинским нападима дроновима на рафинерије него западним санкцијама, ове године сасвим нестао са тржишта.

Угрожена је и текстилна индустрија, жила куцавица градова у Бангладешу. Не само због све већих трошкова транспорта гардеробе, и препрека да роба стигне до главних тржишта, већ и зато што је нафта сировина из које се производе полиестер и најлон.

Оба рата у регионима који представљају главну сировинску базу глобализоване економије, украјински и ирански, развукла су се у великој мери зато што су две велике силе, Русија и САД, драматично прецениле своје моћи, и нису у стању да остваре преамбициозно постављене циљеве. Проблеми у снабдевању Трећег света дизелом, који му је преко потребан, једна су од најчешће игнорисаних последица превеликог „империјалног растезања“ две велике силе, које нису „на ти“ са својим све мањим могућностима.

Синергија два килава рата које су повеле угрожава чак и неке од најбогатијих азијских земаља, као што је Тајван, пошто се појавила несташица хелијума који је неопходан у производњи чипова, а углавном је долазио из Катара и Русије.

Данас су, ипак, најугроженије оне земље Трећег и Четвртог света које су упућене на Индијски океан, па им, на пример, није доступан нигеријски дизел, који данас ствари на западној, атлантској обали Подсахарске Африке чини битно подношљивијим.

Срећа у несрећи, Алико Данготе, најбогатији Африканац, у Нигерији је само неколико недеља пре почетка агресије на Иран у целости покренуо огромну рафинерију нафте – три државне одавно не функционишу. Нигерија је највећи произвођач нафте у Африци, а нова Данготеова рафинерија има седам пута већи капацитет од оне у Јужној Африци, која је донедавно била највећа у подсахарском региону, најсиромашнијем делу света.

ФОТО: ZUMA Press Wire via Reuters Connect

КО ОДЛАЗИ ИЗ ДУБАИЈА, А КО НЕ ЖЕЛИ ДА СЕ ВРАТИ КУЋИ

Многи су излаз из јужноазијске беде, и још веће, подсахарске, где високе стопе економског раста многима нису донеле бољи живот, потражили у печалби. Више од 24 милиона људи из Јужне Азије, скоро искључиво мушкараца, ради у државама Персијског залива неке од најтежих и најслабије плаћених послова. Процењује се да од дознака које шаљу, прилично буквално, живи четврт милијарде људи. Само из Бангладеша „гастарбајтери“ годишње пошаљу више од 28 милијарди долара.

Више од 80% становника Катара и Уједињених Арапских Емирата чине странци. Радници, углавном из Бангладеша и Пакистана, прилично буквално су подигли ове данас перверзно богате земље. Дубаи, који оличава њихово богатство, постао је омиљено „игралиште“ и уточиште богаташа из различитих делова света, али то је неодвојиво од ауре безбедног места коју је имао. Што рат траје дуже, мања је вероватноћа да ће успети да је поврати.

У првим недељама рата, у медијима је огромна пажња посвећена добростојећим (белим) Американцима и Европљанима, међу њима је био и немали број Срба, који су очајнички покушавали да што пре напусте заливске земље изложене иранским нападима. Једва да је било помена људи из остатка света који су желели да остану и задрже било какав посао, без обзира на то колики је ризик да могу бити убијени. Штавише, скоро све цивилне жртве иранских контраудара на америчке савезнике у региону били су сиромашни радници из јужноазијских земаља.

Многи се последњих месеци враћају кући јер су остали без посла, али неки, посебно шиити из Пакистана, Авганистана, Јемена и других исламских земаља у којима су значајна мањина, зато што су неке од најбогатијих заливских монархија почеле да виде не само Иран већ и све шиите као своје непријатеље. Хиљаде пакистанских шиита, били имућни или физички радници, протерано је из Уједињених Арапских Емирата само зато што су шиити.

У Пакистану као мањина живи 35 милиона шиита, и они спадају у неке од најсиромашнијих становника огромне земље која је претходних година била погођена серијом природних катастрофа. У Емиратима полиција једне хапси на радним местима, да би неколико дана касније били протерани из притвора. Другима бивају поништене радне визе, уз обавезу да у року од 48 сати сами напусте Емирате. Трећима једноставно нису продужене радне визе.

Сви знају да је њихова једина „кривица“ то што су шиити. А један од главних „доказа“ су фотографије на којима се види да су многе куће у шиитским селима у Пакистану украшене сликама ајатолаха Рухолаха Хомеинија. При томе, и све заливске земље имају аутохтоне шиитске мањине, чији су припадници често сумњичени као иранска „пета колона“.

Главна, често једина, вест у медијима је постала цена нафте, иако су ружне последице бројне. Неке су глобалне, неке локалне, али углавном су најгоре оне које су негде између.

Иако је у неким деловима Бангладеша држава омогућила наводњавање уз помоћ пумпи на струју, њих је мало и систем је непоуздан. Оно што је сељацима донело бољитак, укусне и хранљиве, пуне „тањире“ и могућност да пошаљу децу у средњу школу и на факултет, биле су пумпе на дизел

ЗАШТО ТРЕБА ГЛЕДАТИ УСПУТНЕ ПРЕДСТАВЕ У ГЛОБАЛИЗОВАНОМ СВЕТУ

Има неке горке ироније у чињеници да су становници Јужне Азије и њихове, углавном велике али сиромашне, државе, које баштине плодове неке од најстаријих цивилизација, постале зависне од шачице западних марионета, заливских емира и краљева.

Они владају нафтом богатим инстант земљама без историје и дубљег смисла, које су им даривали британски колонијалисти када су пре једног века поставили темеље савременог, и даље америчког света. Он умире много спорије него што прижељкују стотине милиона људи које боле америчка моћ и њени, често тешко препознатљиви, одрази.

Горчина је неодвојива од чињенице да данас, када Америка, никада моћнија, ломи зубе у Ирану, највећу цену Трампове лудорије од рата поново плаћају људи у Јужној Азији и Источној Африци, који су раније били неке од највећих жртава западног колонијализма.

Нажалост, колико год да су се осамосталиле, стале на ноге и коначно покидале и последње западне окове, чак и развојно јако успешне земље Трећег света не могу да се ослободе стега које им намеће постојање света који је Запад уобличио у складу са својим интересима.

Не знам колико велика утеха може да буде да, на пример, Бангладеш и Кенију данас не кочи Велика Британија, чак ни Америка, већ вишедимензиона зависност од Уједињених Арапских Емирата, Кувајта и Катара, тачније од стања у овим непојмљиво богатим земљама. Нажалост, свет који је Запад обликовао вековима не може да нестане преко ноћи. У његову постојаност уграђени су и механизми који обезбеђују да служи Западу – и док он копни растресен Трамповим хибрисом, безумљем либерала и цивилизацијском самомржњом.

Разлози зашто нам је толико тешко да видимо где, и зашто, данас станује растуће безнађе, неодвојиви су од „Мекларгов закона“ – и хијерархије људских живота која чучи иза њега. Али ако га „прекршимо“, лакше ћемо се суочити и са нечим што је за нас јако важно.

Бројне „успутне представе“ у Трећем и Четвртом свету, које су медијима мало занимљиве или их посматрају као безначајне, одлично илуструју колико је свет (п)остао глобалан. Колико је тешко ићи својим путем чак и када вам Запад не дише за вратом.