Много је заблуда о аутошовинизму, и међу онима који тај појам користе и, још више, међу онима који покушавају да га прокажу. Наш колумниста који га је сковао објашњава зашто је највећа од свих везана за, углавном непрепознати, темељ аутошовинистичког становишта – клеветнички однос према српској модерности, и зашто верује да је такав однос, коме нису склоне само левичарске елите, постао камен око врата Србије

Српски аутошовинизам има кратку историју, недавно је ушао у „тридесете“, али дугачку прошлост, дужу од два века. Катализатор који је омогућио да се појави половином деведесетих био је антиратни покрет. Али његов корен је много дубљи и другачији. Реч је о дистопијском, дехуманизујућем одговору дела отуђене левичарске елите у Србији на модернизацијске изазове у једном другачије европском друштву наслоњеном на Запад.

Данас није лако повезати српски аутошовинизам са централном идејом која му је кумовала. А то је закључак дела титоистичке интелектуалне елите, данас би рекли и случајно српске, да су овде модернизацијски процеси доживели историјски неуспех и да постоји нешто суштинско у Србима, Србији односно српству што се опире модерности.

Крунисан је књигом Радомира Константиновића Философија паланке, чији је аутор отишао још даље и то нешто – дубинско, српско а другачије европско, и оријентално и наше, што је назвао „дух паланке“ – уоквирио је као највеће замисливо, нацитворно зло.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

У најкраћем, Хитлер је, по Константиновићу, само завео Немце док смо сви ми Срби у Србији по себи нацисти – сем оних који су се не-културно деконтаминирали, пошто је то, по њему, немогуће, већ оних који имају вољу, и у стању су да живе деконтаминацију. Другим речима, Константиновић нам поручује да је немачка идеологија била националсоцијалистичка, а да је српско искуство било и остало нацистичко. И да ће такво бити док је света и века.

Намеће се питање колико је велики део српске елите негде у другој половини шездесетих и првој половини седамдесетих закључио да су Србија, српство односно Срби неспојиви са модерношћу. Другим речима, да овде није реч само о серијском неуспеху модернизацијских идеологија – па и оне, веровало се тада, „последње“, социјалистичке, која води у западнолики крај светске историје. Маркс је, многи то губе из вида, „старији брат“ Фукујаме. Разлог зашто су оне, наводно, доживеле неуспех је, закључили су, у нама, у нашој жилавој, неуништивој, дубинској патологији. У бићу. У ономе што нас чини Србима.

Потребно је истаћи да је централна премиса двоструко лажна. Прва, примарна лаж јесте да је овде модернизација доживела неуспех, да у Србији нема модерности, из које бива изведена друга, секундарна лаж да је узрок тог наводног неуспеха нека српска „патологија“. На ту другу лаж, на којој су утемељени аутошовинизам и сродни феномени, и меру у којој данас пролази међу елитама као квазирелигиозна „истина“, врхунски увид доступан само просвећеним „грађанима“, није могуће адекватно одговорити ако не уважимо прву лаж.

Штавише, свако ко игнорише примарну лаж – да Србија није модерна – не само да не може бити успешан у борби против српског аутошовинизма и сродних појава већ ће, у најмање лошем случају, бити саучесник у његовом успону и друштвеном злочињењу.

ОД ДВЕ НЕПРЕПОЗНАТЕ МНОЖИНЕ ДО НАШЕ НЕПРИЗНАТЕ РАЗЛИЧИТОСТИ

Мислим да је одговор на питање колико је велики део титоистичке елите пре пола века закључио да смо неспојиви са модерношћу мало битан. Разлози зашто је вероватно небитан препознају се и у брзини којом је у Србији, за само две деценије, аутошовинизам прерастао из маргиналне елитне појаве у друштвено распршену, средњокласну културу.

У темељу српског аутошовинизма, који је остао левичарски феномен, два од три облика српског самопорицања, самогађења и самопрезира, који су постали панидеолошки – налазе се две порекнуте множине. Наше елите, десне колико и леве, одбијају да прихвате да две важне одреднице српске стварности – модерност и европејство – постоје у множини.

У корену ових појава се налази чињеници да српске елите – број изузетака је ем мали ем су то, углавном, недовољно велики изузеци – не желе да уваже једноставну чињеницу да смо ми битно другачији Европљани и да ће зато и наша модерност бити битно другачија.

Ми смо битно другачији Европљани и зато ће и наша модерност бити битно другачија

Српска непризната, непрепозната или недовољно уважена унутаревропска различитост јесте оно што производи слику наше модерности или као патологије или као илузије. Те две лажне слике затим, налик зачараном кругу, хране лажну слику српства као патологије.

Чињеница да је, по правилу, српским десничарима традиција, мало је битно колико је стварна а колико је „замишљена“ и „конструисана“, много важнија од модерности један је од важних разлога зашто су десничарски самопрезири много мање радикални и дубоки него левичарски – и зашто не постоји десни аутошовинизам.

Не треба губити из вида ни да десничари воле да верују у митове, а левичари у фантазије. Ни једна ни друга „љубав“ није по себи ни добра ни лоша. Проблем је у томе што логика модернизације привилегује фантазије, док њено насиље оживљава митове.

Десница је овде углавном „падала“ на схватању европејства у једнини. Мада, важан део удеса Србије неодвојив је од чињенице да су нас путовође и вође српског национализма уназађивале зато што су политичку модерност, тачније њене конститутивне норме, схватале у западноцентричној једнини. Што су раније живели треба им више опростити, али игнорисати заблуде њихових фатално колонизованих умова, и последице које су имале, учиниће да удес Србије постане још болнији и ружнији него што јесте.

Нисам сигуран да, сем изузетака као што је Вук Караџић, у Србији има много интелектуалаца који се нису огрешили о оно што јесмо, и који заслужују безусловно уважавање.

Један од њих, владика Николај, наравно не једини, није се огрешио о нас, али се, из жеље да се не огреши(мо) о Бога, огрешио о чињеницу да је модерност свеобухватна, истовремено стање и процес, неизбежан колико и незавршен, па је, верујем несвесно, олакшао посао онима који тврде да не можемо да будемо модерни, и отежао суочавање са чињеницом да можемо бити само овакви какви смо данас – другачије модерни, модерни на свој, српски начин. По много чему посебан, али ни по чему изузетан.

НЕЗАПАДНА СРСПКА ИСТОРИЈА И НЕЗАПАДНА СРПСКА МОДЕРНОСТ

Зашто је важно да када говоримо о аутошовинизму и малигном облику самопорицања говоримо о односу према српској модерности? Зашто је потребно препознати тај темељ на који су постављена овдашња антисрпска, србоскептична и случајно српска становишта?

Константиновић није експлицитно изрекао закључак да смо неспојиви са модерношћу. Штавише, реч „модерност“ се у Философији паланке помиње само једном, а повезани појмови „модерно“ и модернистички“, углавном као придеви, укупно 13 пута. При томе, искључиво у „Белешкама“, које садрже кључ главног, само привидно универзално релевантног, псеудохегелијанског дела књиге, и откривају читаоцу, ако је уопште сумњао, о чему Константиновић стварно говори када говори о „паланци“ и „духу паланке“.

Османлије нису кумовале само сарми, ћевапчићима и кајмаку већ и скоро свему ономе што српску модерност чини српском

Он је закључак да смо неспојиви са модерношћу изрекао имплицитно, али довољно јасно, на различитим местима у књизи, на пример када каже: „Рекли смо већ: верност племенској прошлости, која одликује паланачки дух, није и не може да буде верност историји. Напротив, то је покушај верности ван-историјском: прошлост је ‘коначна’ прошлост, не дакле само прошло време у односу на садашњост, већ прошлост у односу на време уопште, нешто што времену више не припада. Ако се уђе у прошлост, улази се у ван-временост, излази се из историје. Дух паланке хоће прошлост јер неће време и јер неће историју.“

Као и његови савременици, западни оријенталисти, Константиновић избацује незападну заједницу – у његовом случају своју – из историје и представља је као роба неке, наводно окамењене, предисторијске прошлости. При томе, Константиновићев аутооријентализам је јако радикалан, онечовечујући, и нисам сигуран да је могуће наћи поредиво малигни облик у другим незападним друштвима. Нисам успео да пронађем сличну, нема боље речи од оне коју је сковао Слободан Антонић, аутонацификацију ни у радовима руских западнофила.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Константиновић каже да српски национализам лако „одлази до нацизма“, а његови следбеници су још јасније изразили схватање да то није само лако већ и неизбежно.

Вратићу се мало касније на модерност фашиз(а)ма, и холокауста, који доживљавамо као његову синегдоху, али прво желим да истакнем да је за разумевање појаве и успона српског аутошовинизма важна синергија две историјске чињенице, оснажена игнорисањем мере у којој је национализам важан за разумевање модернизацијских процеса и њихових позитивних развојних исхода у западним друштвима.

Штавише, национализам је у њима био значајан колико и капитализам, који се, од краха социјалистичке алтернативе, узима и као једно од „других имена“ модерности. (Као „синоними“ за модерност сугерисани су и појмови „Запад“, „Европа“, „богатство“…)

Прва чињеница, старија, могло би се рећи и локална односно регионална, јесте да су стаљинисти и њихови титоистички питомци, заклоњени иза једне класно обојене постисторијске фантазије, овде проскрибовали не толико српски национализам и „српску буржоазију“ колико српство као активни друштвени принцип и обележје личног поноса.

Друга, новија, која има глобалне импликације, јесте да је Запад, пошто га је искористио да се попне на развојни врх света, не само одбацио национализам, који му је послужио као „мердевине“ без којих не би могао да стигне толико високо, већ га је, у складу са својим интересима, историјским анимозитетима и цивилизацијским и другим афинитетима, јако селективно проскрибовао. Тако је он „забрањен“ нама, али не и Албанцима и Хрватима, што је инструментална бифуркација која је на Балкану интересна колико и емотивна.

ПАТОЛОГИЈЕ МОДЕРНОСТИ

Када говоримо о модерности, морамо да размишљамо и о њеним патологијама – али и о ономе што нису патологије модерности, али многи, не само у Србији, данас верују да јесу.

Најбољи пример те заблуде јесте (етно)национализам, који не само да не представља патологију модерности већ је реч о њеном (данас оклеветаном) темељу. Додуше, све што су на „прогресивном“, хипермодерном Западу успели да ураде јесте да га замене хомонационализмом – „(само) геј је (безусловно) ок“ ревизијом национализма, недавно апдејтованом (показало се антиженским) схватањем да је транс, ипак, још бољи.

Фашизам, у свим својим облицима, јесте патологија модерности. (Има оних који верују да је то био и „реално постојећи социјализам“, који данас преживљава, на апаратима, на Куби.) Нажалост, у Србији је потребно стално подсећати на то да је нацизам модерна идеологија и да, на пример, Холокауст није само злочин модерности већ израз њеног врхунца. Не толико наличје модерности колико ружан одраз обећања модерности.

Кључна патологија српске елите јесте чињеница да она одбија да пристане на српску модерност

Исто важи и за верски фундаментализам, који се јавља у САД почетком 20. века као модерни одговор на различите облике, мање или више транспарентних, често индиректних, облика насиља, који су важно обележје модернизацијских процеса. Фундаментализам наставља да цвета у различитим деловима света и корисно је посматрати га као „штаке“ на које су презрени на свету склони да се ослоне како би лакше издржали разорне, често понижавајуће и јако болне ударце и шокове ослобођене модерности.

Наравно, и за српски аутошовинизам, који је део одговора српске анационалне елите на чињеницу да српско друштво није живело западну историју, да је „каснило“, као и сва друга незападна друштва, као и на неке од последица „кашњења“ модернизацијских процеса препознатљивих у сфери политичке модерности.

Али оно што је важно истаћи, и сва три облика српског самопорицања представљају патологије модерности. Два су доситејевска, треће је светосавско, али и оно је модерно.

Првом, најстаријем и једнином малигном, кумовао је Константиновић. Аутошовинизам је његов најружнији мада не и најотровнији израстак. Друго, иако има још дужу прошлост, заокружио је тек Мило Ломпар у књизи Дух самопорицања, у којој је, уместо да се усредсредио на критику првог, тада јединог, покушао да идеал исправног Србина угура у лик (лажне) жртве који види у огледалу. Треће, најмлађе и најбенигније, једино које не исходи из доситејевштине, заокружио је Жарко Видовић. Треба истаћи и да је идеологија светосавља, претеча и важан чинилац обећања заветног самопорицања, модерна.

Као и друга два, доситејевска, и бег од мусаве стварности српства (и српске модерности) у Завет представља егземпларно модерни гест. Важна разлика је у томе да је прво, константиновићевско самопорицање ружно, друго, ломпаровско, јадно, а треће, видовићевско, тужно. Нажалост, ниједно није друштвено и политички бенигно.

НАУЧНОМ ФАНТАСТИКОМ ПРОТИВ СРПСКЕ МОДЕРНОСТИ

Тек су Латинка Перовић и њене следбенице сасвим експлицитно изразиле, и затим „сајантификовале“, тврдњу да су Срби, Србија односно српство неспојиви са модерношћу. Да смо ми и модерност уље и вода. Да смо осуђени на „модернизацију без модерности“.

Ова формулација је стигла у Србију захваљују професору Јовици Тркуљи, важном, мада интелектуално најтањем и зато највише потцењеном идеологу аутошовинизма, који је „ископао“ у опусу једног немачког аутора. Синтагму је затим преузела Олга Поповић Обрадовић, а од ње Латинка Перовић, која је учинила општим местом случајносрпског саморазумевања и сублимацијом псеудонаучне потке српског аутошовинизма.

Схаватање о „модернизацији без модерности“ је идеја од које полази. Утемељење српског аутошовинизма у нечему што има ауру универзалног, а што је нама, као друштву односно заједници, наводно недостижно, олакшало је стварање лажног утиска да није реч о екстремно дехуманизујућем облику (ауто)расистичке негативне есенцијализације већ о, наводно, самокритичком односу заснованом на дијагнози озбиљних, уважених научница.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Она се не ослања толико на схватање српске прошлости као „стаклене кугле“ из које се може ишчитати српска будућност колико на схватање да Србија нема будућност, да овде постоји само нека окамењена, вечна садашњост, нацифилно тапкање у месту – „модернизација без модерности“, оличена у „српским“ злочинима у Сребреници.

Улога Латинке Перовић је важна зато што она није била само „политички комесар“ прегнућа које је кумовало српском аутошовинизму, већ и зато што је успела да преко Константиновићег злоћудног филозофирања намакне привидно научну, објективистичку копрену. У томе су јој помогли и Запад и чињеница да је титоистичко југословенство било налик Петријевој посуди у којој су бујале отровне, антинародне идеје српске учене елите.

А она је, од Доситеја, била склона да своје сопство поистовети са Западом а свој сиромашни народ са заосталошћу, која га је, наводно, оставила ако не баш испод нивоа човечности онда у канализацији историје. „Пучина је стока једна грдна“; „Будућности затровасмо све изворе“… Мало је битно шта су Његош и Дис желели да кажу, важно је шта су српске елите желеле да чују.

Било како било, Латинкина научна фантастика стекла је ореол највише научне истине о српској модерности. Та ружна чињеница је неодвојива од њених способности, воље каква може да изникне само непатворене мржње и огромног, у суштини антимисионарског жара.

Постоје неке важне сличности, али Антонићу је, када је увео појам „мисионарска интелигенција“, промакла кључна разлика између унутрашње „мисије“ српске грађанске елите у Србији, европској али не-западној земљи, и западних мисионара, аутсајдера који су одлазили на далеке не-западне просторе како би „цивилизовали“ и (пре)васпитали „затуцане“ домороце, и тако их припремили за модерност.

Латинкина „мисија“ је била поносно антимисионарска – да докаже да је нас немогуће „припремити“ за модерност, и привести истинској цивилизованости, човечности и „свету“. Она је додала „научну“ снагу чак и најнељудскијој Константиновићевој идеји – да Срби, Србија односно српство нису само пелцовани од модерности већ и да само оличење највећег и најдубље укорењеног антимодерног, антицивилизацијског и антисветског зла.

Кад смо већ код српског зла, не верујем да овде може да се појави веће зло од синергије Латинкине (левичарске) научне фантастике и Константиновићевог (левичарског) филозофирања. Не треба да чуди да је та реч добила пејоративне конотације.

ЛЕВИЦА БЕЗ ДОБРОГ РАДНИКА, ДЕЦНИЦА БЕЗ ДОБРОГ СРБИНА

Нажалост, елитни српски десничари нису невини у тужној причи о ружењу српства.

Латинкин научнофантастични и политички успех неодвојив је од мере у којој су њени националистички непријатељи одбијали да се суоче са последицама сложености цивилизацијске, историјске много више него географске, локације српства и учинком силница које су га – посебно током не толико ружне и бруталне колико, из угла оба елитна наратива о нама, неупотребљиве вишевековне историје османске окупације – преобликовале и тако условиле шта у Србији може да настане и какво (не)може да буде.

Османлије, наиме, нису кумовале само сарми, ћевапчићима и кајмаку већ и скоро свему ономе што српску модерност чини српском – а што су наше елите склоне да виде или као патологију модерности или као оличење наводно дубинске српске „антимодерности“.

У Србији османска владавина није била само деструктивна, злочиначка, већ и, знам како ће звучати конструктивна, „градивна“. Османлије су нас оријенатализовале, мада можда је у српском бићу већ било нечег што је чинило да јој будемо подложни. Упада у очи да су Руси европски „Азијци“ али да нису постали европски оријенталци. У руској модерности не постоји хибрид налик турбо-фолку. Нема ни руске „Житорађе“ ни руске „Цеце“.

Кључна патологија српске елите јесте чињеница да она одбија да пристане на српску модерност. Ломпар, српска не-Латинка, која, нажалост, данас оличава супротстављање поносно српске елите Латинки и ономе најгорем, Константиновићу у Латинкином погледу на српство, слаже се са Латинкином централном премисом – да не ваљамо.

И Ломпар различитост коју „емитују“ модерни Срби види као болест, деформацију, патологију… И њему се живи Срби у Србији гаде, као и Латинки. Дошли смо у ситуацију да је за елитне српске „левичаре“ добар радник само мртав радник, а да је за елитне српске „националисте“ само мртав Србин добар Србин. Први би да нас „деконтаминирају“, други би да нас „деосманизују“, што су две немогуће мисије – да би нас живе заволели.

Они који су овде непријатељи српске модерности не могу бити пријатељи Србије, српства и српског народа

Главна разлика између Ломпаровог и Латинкиног самопорицања тиче се њихових схватања разлога зашто не ваљамо и шта нас је покварило, а та разлика је мало важна.

При томе, она замагљује оно што мислим да је кључно. И Латинка и Ломпар свој бег од српства какво јесте започињу бегом од српске модерности, чијим изданцима и лукавствима су прожети сви аспекти српске савремености. А она је, Ломпар то није у стању да прихвати, конзумирала српску несавременост, за којом жуди тај врли врачарски монтањар, зачаурен у слици Његоша у себи, црногорски супремациста који презире Србију и њене Србе.

ВЕЛИКИ КОРАК ОД УМЕСТО МАЛОГ КОРАКА КА

Модерност је „тотализујући“ процес – ништа у друштву не оставља по страни, а одавно у свету не постоји друштво које је оставила по страни. Централни парадокс глобализације модерности, која креће са Запада и од западног, оличен у чињеници да је модерност истовремено једна и вишеструка, неодвојив је од три ствари које је лако сметнути с ума.

Прва, модерност је постала глобална, али људи немају кутак свести у које могу да сместе глобално, и дају му смисао који неће бити везан за неку специфичну локацију. Друга, не постоји ништа што је постало глобално а што прво негде није било локално. И трећа, смисао модерних норми, појава и стања не путује „глобално“ заједно са њиховим називима.

То су неке од централних одлика глобализације модерности, чији исход у српском контексту избезумљује српске елите и гура их ка самогађењу и самопрезиру. Ипак, све наше највеће невоље са клеветањем српске модерности, и клеветањем српства које се њоме напаја, јесу локалне, српске. Запад може да их охрабрује, да их инструментализује и да их изнова окреће против нас – али дом нашег аутошовинизма и (три) самопорицања је српски.

Они који су овде непријатељи српске модерности не могу бити пријатељи Србије, српства и српског народа. Могу бити само наши већи, по правилу левичарски, или мањи, углавном десничарски, елитни непријатељи. Предуслов да нам постану савезници и пријатељи јесте да некако поверују да је српска модерност исправна, здрава и нормална.

Она не може бити иста као западне модерности зато што ми нисмо западни људи. Уважавање ове важне дубоко култур(ал)не чињенице био би мали корак ка самоспознаји, али делом и зато што нисмо западњаци, ти су нам кораци најтежи. Много нам је лакше да направимо велики корак од самоспознаје и завршимо у српском аутошовинизму или негде непријатно близу њега. Штета што је тако.