Халуцинације о колонији Србији и аутоколонијални суверенизам

Политички речник српског национализма је постао јако сиромашан. То, можда, не би био проблем да неке од кључних речи, као што је „колонијализам“, на његовим интелектуалним и идејним врховима нису добиле више смешна него произвољна значења

Политички речник српског национализма је постао јако сиромашан. То, можда, не би био проблем да неке од кључних речи, као што је „колонијализам“, на његовим интелектуалним и идејним врховима нису добиле више смешна него произвољна значења. Неке друге, на пример „суверенизам“, постале су пуке националистичке лозинке. Јефтин начин да буде јавно оглашена поносно српска врлина. Суверенизам је данас најјефтинија српска реч

Ако погледамо о чему путовође српског национализма, и идеолози политички невидљиве поносно српске опозиције, стварно говоре када кажу „суверенизам“ видећемо да је то, у ствари, аутоколонијализам окренут ка Москви – што је постхладноратовска „метропола“ која је послужила као инспирација Карен Давиши да 1998. године, посматрајући државе настале на простору упокојеног Совјетског Савеза, скује реч „аутоколонијализам“. 

Вратићу се на суштину мало касније, неоколонијализам је појам који је смислен само у западноцентричној једнини, док аутоколонијализама има више. У Србији их је два. Један, доминантни, део суверенитета нуди Бриселу; тачније Вашингтону, пошто је, политички, Брисел (и даље) само једно од европских предграђа Вашингтона. 

Други, окренут ка Москви, од почетка руске „специјалне операције“ у Украјини је на апаратима. Баш као и његов привезак, опозициони суверенизам. Зато не чуди да су оде суверенизму, и ламенти над посткумановском стварношћу суверенитета, омиљена тема колумниста три руска државна медија која се из Београда обраћају публици на Балкану. 

Неоколонијализам је појам који је смислен само у западноцентричној једнини, док аутоколонијализама има више. У Србији их је два. Један, доминантни, део суверенитета нуди Бриселу, други Москви

НАЦИОНАЛИСТИЧКЕ МУКЕ

„Губитак воље за суверенитетом Србију претвара у колонију у којој ће право опстанка имати само ‘Београд на води’ (замак из кога се управља територијом), многобројни рудници (из којих се профитира) и ауто-путеви (за транспорт руда) као и аеродром (за трансфер профита & биомасе са територије). Све остало у њој може и да нестане“, пише Слободан Владушић у водећем од та три руско-српска, суверенистички-аутоколонијална медија.

Не чуди да у провокативној колумни коју цитирам, објављеној под насловом, „Свакодневни суверенизам“, Владушић не може да се одлучи да ли се Србија претвара у колонију или је већ претворена у колонију, па пар пасуса раније каже да већ постоји „колонијална управа“. Не чуди ме ни да је одавно као алтернативу „Београду на води“ почео да нам сугерише „Београд на небу“, што је заветнистичка идеолошка халуцинација која је постала неодвојива од суверенистичке идеолошке фантазије о „колонијалној управи“ у Србији. 

Можда је то подсвесно, али многи српски десничарски јавни интелектуалци, велики антикомунисти али и Срби који су ментално обликовани у ери титоистичког тоталитаризма, нису успели да се ослободе гадљивости према речи „национализам“. Она је оснажена, као и гадљивост према народу који су склони да зову „раја“, карактеристичним обликом елитизма, најотровнијим плодом доситејевштине, која је покорила елитне српске умове. 

У сенци десуверенизујућег Кумановског споразума, најважнијег од свих али јединог о коме поносно српске елите не говоре, суверенизам се у Србији укоренио као одговор на фобију од речи национализам. Штавише, најмоћнији међу њима је елитиста који је донедавно исмевао свакога ко каже да је националиста – и тврдио је да је „национални либерал“.

ФОТО: Компас/Илустрација

Скоро све поносно српске путовође су временом постале склоне да када говоре о национализму кажу суверенизам, и зато је тај појам овде добио бизарни, делом самопротивречан, смисао. Ако пажљивије погледамо сувереност која се сместила у тај истовремено натегнути и растегнути суверенизам видећемо да је она аутоколонијална. 

Жижна тачка политичког обећања реално постојећег српског суверенизма није у Београду већ у Москви. Зато он у поносно српској, „стелт“ опозицији функционише као камуфлажна идеологија. Маскира безидејност, кукавичлук и опортунизам командних ешалона српског национализма. Посебно интелектуалних врхова који као да уживају што је на дну.

ИЗМИШЉАЊЕ КОЛОНИЈАЛИЗМА

Владушић је један од најоригиналнијих поносно српских мислилаца. Нажалост, као и тројка водећих десничарских интелектуалаца, Мило Ломпар, Слободан Антонић и Милош Ковић, он не кубури само са суверенизмом већ и са колонијализмом. Њега је, негде од шездесетих година прошлог века, погрешно посматрати онако како то чине лумени поносно српског становишта – као супротност суверенизма и извор порицања суверенитета.

Наиме, колонијализма је у целом свету јако мало већ више од пола века, а у Србији га никада није ни било – сем на начине на које националистички горостаси не мисле када кажу колонијализам. Вратићу се на њих. У Босни је ситуација мало сложенија, пошто је она два пута у својој историји била у, могло би се рећи, полуколонијалном односно псеудоколонијалном положају – у односу на западне центре моћи, који се, не без разлога, једини узимају као подразумевани актери колонизације и колонијализма. 

„Уместо колонијализма као главног инструмента империјализма, данас имамо неоколонијализам. Суштина неоколонијализма је да је држава која му је подложна, у теорији, независна и има све спољашње атрибуте међународног суверенитета. У стварности, њен економски систем, а самим тим и њен политички правац, усмерен је од споља“, написао је Кваме Нкрума 1965. године у књизи Неоколонијализам, последњи стадијум империјализма, али, можда, Ломпар, Антонић, Ковић и Владушић знају боље.

Нкрума је истакао и оно што највише жуља поносно српске идеотворце, па од стварности стално беже у слатку илузију о „колонији Србији“: „Неоколонијализам је такође најгори облик империјализма. За оне који га практикују, то значи моћ без одговорности, а за оне који пате од њега, то значи експлоатацију без надокнаде. У данима старомодног колонијализма, империјална сила је морала бар код куће да објашњава и правда акције које је предузимала у иностранству. У колонији, они који су служили владајућој империјалној сили могли су бар да се ослоне на њену заштиту од било каквог насилног потеза својих противника. Са неоколонијализмом није ни то случај.“

Скоро све поносне српске путовође су временом постале склоне да када говоре о национализму кажу суверенизам, и зато је тај појам овде добио бизарни, делом самопротивречан, смисао

Проблем, не једини, чак ни највећи, по српски национализам преименован у суверенизам, и његове политичке изгледе, јесте у томе што се сви који познају колонијализам, неоколонијализам и антиколонијализам слажу са закључцима афричког великана.

Нажалост, Ломпар, Антонић, Ковић и Владушић, и бројне интелектуалне карикатуре које их прате или опонашају, премало су читали ауторе из некадашњих колонија, као што је Нкрума, а превише западне ауторе који су ретко помињали колонијализам. А онда када су говорили о њему, углавном су писали из углова који данас за нас нису много корисни.

Ова збрка је последица чињенице да поносно српским елитама почне да се привиђа колонијализам када гледају у нешто што им се овде не свиђа, зато што их (западне) колоније никада нису занимале. Штавише, навикли су да се подсмевају свакоме ко би сугерисао да су искуства (неевропских) колонија релевантна за разумевање (европске) Србије и њених проблема, што постаје још већи проблем када почнете да тврдите да је Србија „колонија“.

ЕГО ТРИПОВИ И СЛАТКИ СНОВИ

Међу ауторима који су највише утицали на идеотворце и путовође српског национализма истичу се западни мислиоци који су пророковали „пропаст Запада“ – апокалипсу ускоро. То је допринело да се српски национализам, преименован у суверенизам, сведе на идеологију чекања пропасти која само што није – сутра или, у најгорем случају, догодине.

Добили смо тако два испреплетана националистичка, поносно српска догодине. Једно је онтолошко, само на први поглед есхатолошко, надахњујуће – догодине у Призрену. Друго је антиполитичко, омамљујуће – догодине у суверенитету.

У Србији нема колонијализма, али ни борбе против неоколонијализма који је оковао Србију, и његових случајно српских и „фотељашких“ трансмисија, које су је премрежиле и поселе. На командним врховима наше деснице постоји мало шта сем халуцинација, его трипова и слатких снова моћних, али мање или више јалових и уплашених српских умова. Чини се да су њихови власници по правилу много више забринути за своје него за српско сутра. 

Ипак, националистичка „стелт“ опозиција и њене килаве путовође имају две олакшавајуће околности. Прва, тешко је рећи да ли је Александар Вучић, ретко талентовани и интелигентни колико и потцењени српски вођа, већи виртуоз када одговара на неоколонијализам, и игра на његовог главног „саборца“ у Србији, аутоколонијализам окренут ка Бриселу, или онда када се дохвати аутоколонијализма окренутог ка Москви. 

Однос доминантне руске елите према српству и модерности Србије не разликује се од односа мајке "Друге Србије" и политичке комесарке српског аутошовинизма

Друга, владавина чија је важна полуга спољна политика, какву данас збуњујуће ефикасно и успешно спроводи Вучић, а какву су некада спроводили Јосип Броз и Хефез ел-Асад, захтева балансирање између сукобљених центара светске и регионалне моћи. То, између осталог, значи да она редовно мора да се „поклања“ неоколонијализму како би избегла неоколонијално покоравање. Другим речима, то је владавина која даје дозирано да не би изгубила не само власт већ ни меру суверенитета која је могућа у посткумановској Србији. 

Претпоставка његовог одржавања је равнотежа између подилажења неколонијализму и поклоњења његовим руским и кинеским непријатељима. Ако би се Србија одрекла оваквог балансирања, она више не би била суверена ни у мери у којој данас јесте суверена. Штавише, толико су снажне унутрашње и спољне наддетерминације да не верујем да Србија, у догледној будућности, може да буде више суверена него што је под Вучићем. При томе, у позадини свих највећих трагедија у 21. веку се налази илузија да не може горе.

Схаватање и вредновање суверенитета Србије треба да полази од уважавања мере у којој је он овде могућ у дубокој сенци Кумановског споразума – кратког документа који је, у суштини, и „Устав“ несрећног Коштуничиног, односно Флајнеровог, Устава Србије и јако ружна политичка чињеница која се надвија над картом Србије. Другим речима, Србија може да буде суверена само у контексту кровне несуверности, успостављене Милошевићевим (не)потписивањем Кумановског споразума и армиране његовим одредбама.

ФОТО: Компас/Илустрација

ЛИЧНО ИЗНАД НАЧЕЛНОГ

Све што је у Србији начелно представља копрену личног. Такав нам је културни образац. Нажалост, све главне поносно српске идеотворне путовође нас усмеравају на путеве који воде од живог српства у Србији. Оно се стално мења – али јако споро. Подвргнуто је дубоко културалној „гравитацији“ која му не дозвољава да оде далеко од онога што јесте.

Од ружне стварности српског суверенитета, колико и живог српства које му се гади, Ломпар бежи у слику у огледалу, најбљутавију и најдеструктивнију поносно српску дестинацију. Антонић је, пак, склон да бежи ка Москви, стално намигујући западним „вредностима“ и Завету. Ковић јуначки граби ка Завету, тачније небу, где нема живих Срба, стално машући Москви и носећи у себи западност – мало је битно колико је имагинарна. Владушић је српство угурао у један замишљени Запад, какав је, можда, некада постојао, али биће да му неки унутрашњи, предхабзбуршки српски глас, можда и ружни историјат западног односа према нама, говори да ту нешто није у реду, па покушава да га разреди Заветом и Москвом.  

ФОТО: Компас/Илустрација

Све су то странпутице и слепе улице, па не треба да чуди да српски национализам данас у Србији није „у чабру“ само политички, иако га подржава значајна већина Срба. „Аца“ је, такав какав је, овде највећи Србин међу поносно српским политичким вођама и интелектуалним путовођама, што говори много више о другима него о њему. 

Да би разумели дубину понора у коме је завршио српски национализам, као политичка и друштвена снага, кључно је имати у виду да скоро све поносно српске елите, чак и заветно самопорекнути Жарко Видовић, главни кандидат за следећег српског светитеља, где год да беже од живог српства – од „мајке“ Цеце и нас, њене „деце“ – беже преко Запада. Само, за разлику од случајно српских елита, оне углавном не беже у илузије о данашњем Западу већ у један, подједнако фиктивни, Запад, какав верују да је постојао пре више од сто година.

Оно што је јако лоше за све нас у Србији који се поносимо српством, оне су, истовремено, још више и упорније бежале од Оријента, незападног света који је преобликован колонијализмом, да би затим – а то је кључна сличност неевропског не-Запада са европском али незападном Србијом – младе државе биле угураване у модерне политичке норме.

Схаватање и вредновање суверенитета Србије треба да полази од уважавања мере у којој је он овде могућ у дубокој сенци Кумановског споразума

Оно што је важно – узећу на тренутак Лику као „синегдоху“, отелотворење свеколиког српства – у реченици „Нога личка, а ципела бечка“, проблем није у српској нози, што, иначе, овде не верују само случајно српске елите, већ у бечкој ципели – и односу према српству и Србији западних ауторитета који су „скројили“ ту ципелу према својим мерама.

Поражавајуће елитистичке и згађене реално постојећим Србима, поносно српске елите су склоне да, не само подсвесно, побркају Европу са Западом, и заврше у презиру према цивилизацијској локацији српства и народу у који се урезала. Наравно, не мислим на „цивилизацију“ у, из угла српскости и добра Србије, фатално осиромашеном Хантингтоном смислу речи.

НАЧИТАНИ, АЛИ КРИВО КЊИГЕ ЧИТАЛИ

Нажалост, путовође поносних Срба су јако мало, неки нимало, читале о колонијализму, што је јако лоше по изгледе нашег презреног незападног народа. Те књиге можда не садрже противотров, али би за нас биле лековите. Да су пиле тај не-европски мелем верујем да не би халуцинирали о „колонијализму“ и „колонији Србији“, а њихов „суверенизам“ не би био толико шупаљ и аутоколонијални. Само „орални“, кад смо већ код медицинских метафора.

Важно је истаћи да је, иако оксиморон, појам „аутоколонијални суверенизам“ не само смислен у српском контексту већ и поражавајуће примерен жалосној политичкој стварности српског национализма, док је флоскула „колонија Србија“, иако звучи смислено, смешна.

Део проблема је у томе да поносно српски лумени нису освестили чињеницу да су им умови колонизовани јединим живим, западним каноном – пошто, нажалост, деколонизација незападних умова, свих па и српских, није могућа. Наиме, безмало, свака релевантна критика западног канона и његових политичких и других плодова полази од појмова и идеја које су се родиле у самом том канону, углавном на његовим врховима.

Ту до изражаја долази чињеница да, када говоримо о „колонијализму“ у Србији, не говоримо само о онима који су са префиксима „нео“, „ауто“ или „хомо“. Тим редом су се јављали после смрти (западног) колонијализма – без префикса, ограда и квалификација. 

Србија је данас мета, објект односно жртва сва три – неоколонијализма, аутоколонијализма и хомоколонијализма, који су, за разлику од колонијализма, неомеђени, глобални. Зато „колонијализми“ са префиксима функционишу без колонија али са метрополама.

СЛУЧАЈНО СРПСКИ КАУБОЈИ

„Колонијализам ума“, што је појам који је, у контексту промишљања стања у независној, постколонијалној Кенији, увео Нгуги ва-Тионго, велики афрички писац који није желео да настави да пише на енглеском језику, овде има неке важне специфичности. Умове српских елита нису „колонијализовали“ Британци већ доситејевштина. 

Становници српских мансарди пуних колонизованих умова не пишу на енглеском. То им је једина помена вредна сличност са ва-Тионгом. Али, и када пишу ћирилицом, оне, у суштини, мисле на хрватском – језику Србима најближег, и највише антисрпског, Запада.

И као таква, у суштини унутарсрпска, прекодунавска а не прекоморска, „колонијализација умова“ је имала важну физичку димензију. Она је везана за долазак елитних „хабзбуршких“ Срба у „османску“ Кнежевину Србију у 19. веку и, што је кључно, њихов карактеристичан однос према „Србијанцима“. А он је био непријатно сличан односу француских колониста у Алжиру, и британских у Кенији, према „домороцима“, чија је кожа имала другачију боју. 

Шачицу ових белаца, углавном Енглеза, који су остали да живе у Карену, најелитнијим делу Најробија, зову „кенијски каубоји“, што је, донекле пејоративни, назив изведен из енглеске скраћенице „кеј-сис“ – за Kenya citizens. Могли би, по аналогији, да кажемо да овде многи случајни Срби себе доживљавају као, у суштини, само држављане Србије. Они су данас, у сваком смислу те речи која је постала „огледало“ америчке моћи, српски каубоји.

Важно је истаћи да је, иако оксиморон, појам „аутоколонијални суверенизам“ не само смислен у српском контексту већ и поражавајуће примерен жалосној политичкој стварности српског национализма, док је флоскула „колонија Србија“, иако звучи смислено, смешна

Доситејевштина, главна полуга унутарсрпског „колонијализма“, обликовала је ружан, не само елитистички већ и супремацистички, однос умних београдских „бегова“ према сутеренима. Према „раји“ коју су презреле, данас смештеној у иним „Овчама, Борчама и Крњачама“ српског ауторасизма. Нажалост, то није (п)остала само ружна левичарска појава. 

Српски ауторасизам има два моћна извора. Први, доминантни, „либерални“ српски елитизам је антинародни и антисрпски, самим тим и антиљудски. Други, подређени, националистички српски елитизам је антинародни, самим тим и антисрпски. Аутошовинизам је корисно посматрати као његов аутогеноцидни екстрем, који постоји само на левици. На десници, наиме, нема и не може бити српског аутошовинизма.

У случају Србије, могли би ту унутрашњу колонизацију да назовемо „самоколонијализам“ или „аутоколонијализам“ да Давиша појам аутоколонијализам – с разлогом, пошто је разумела суштину колонијализма – није везала за мање или више добровољно, свесно одрицање од суверенитета, тачније неких од његових носећих атрибута, зарад очекиване користи од одабране метрополе. Обично је то или Вашингтон односно Брисел, његова „Борче, Овче и Крњаче“, или Москва. На Филипинима смо недавно били сведоци обрачуна два аутоколонијализма, окренута ка Вашингтону односно Пекингу. И тамо је, као у Србији, истински суверенизам, онај који није аутоколонијални, постао мисаона именица.   

Поред тог унутрашњег, српско-српског „колонијализма“ овде је само османска владавина била налик колонијалној. Штавише, она је била још више налик колонијалној. Само,  уместо да колонизује српске умове, она је колонизовала, самим тим и оријентализовала, српски културни образац. Не само његов варијетет који је пустио корен у Србији, матици српства.

ПУТИН КАО ПОНОСНО СРПСКИ ГОДО

Уз тројку (неполитичких) путовођа у (не само политички) понор у коме је завршио српски национализам, Владушић је постао и четврти најважнији интелектуални „ударник“ халуцинирања о „колонији Србији“ и политички импотентног, аутоколонијалног суверенизма, који чека Путина као двојица Бекетових јунака Годоа.

Пошто данас на Западу нема ничега за њега, ни живих Срба, ни реално постојећег Запада да га пригрли, Владушић је завршио у стилској вежби која је јако елегантна и надахнута, често оригинална и јако инспиративна, али звечи. Нажалост, од српства су у тај неки, ваљда примордијални, „невини“ Запад – који је, кажу, постојао пре колонијализма и надолазеће „пропасти“ коју је огласио Шпенглер, мада она, иако је наводно близу, иза ћошка, никако да дође – побегли и многи други српски интелектуалци, а, посебно, мегаинтелектуалци.

Ипак, најсмешнији су њихови прилепци, интелектуално осиромашене „карикатуре“ путовођа поносних Срба, као што су Стеван Гајић и Зоран Чворовић. Очекивано, од поносно српских имитација западности жалосније су имитације тих националистичких имитација. Нажалост, ни оне нису бенигне и зато је важно именовати их.

Много су западних отрова попиле поносно српске елите, скоро колико и случајно српске, али, гледано из данашње перспективе, чини ми се да ту није било много отровнијих од Шпенглерових и Хантингтонових. Наравно, проблем не може бити у њиховим моћним и заводљивим идејама већ само у томе како су их поносно српске елите читале – тачније из каквог саморазумевања; како и колико самоозападњаченог, па, самим тим, и расрбљеног. 

Политички резултат је чињеница да овде главно „демократско питање“ није како ће се звати грађански „не-Динко“, који једини има шансе да једног дана замени Александра Вучића, већ да ли ће му, да би то, можда, постигао, требати национални „фикус“ који се зове Мило.

ФОТО: Компас/Илустрација