Има неке овоземаљске правде у чињеници да је у Србији један „либерал“ добио надимак „Ђитлер“, а да је у Америци десетак година касније председник Бајден постао „Џеносајд Џо“. Када изаберете да будућност своје земље подредите ружној прошлости, мало је битно колико је стварно ружна, тешко ће ваша земља избећи ружну будућност – али још теже ћете избећи да успут и сами будете поружњени и огађени
Најважнији државни празник у многим земљама, углавном у онима које су биле колоније, јесте Дан независности. У младим подсахарским државама, најсиромашнијим на свету, то је одавно постао, за власти, најризичнији дан у години. Тада њихови становници подвуку црту и схвате колико лоше живе и колико је обећање независности изневерено; колико тога је у њиховим животима остало безнадежно, гладно, оскудно и пречесто понижавајуће.
Зато је Дан независности празник када у афричким земљама умеју да почну масовни протести које је тешко контролисати. Неретко заврше у пљачкању радњи и имовине, посебно либанских (на западу великог потконтинента) и индијских (на истоку) „господара“ економија ових држава. Нема у „Црној Африци“ много тога што се може опљачкати, и ствари се, често саме од себе, пар дана касније врате у поражавајућу нормалност.
И у најбогатијој земљи на свету, бившој колонији коју су присвојили белачки колонисти, као и друге у обе Америке, главни изузетак јесте Хаити, 4. јул, дан када је пре 250 година прогласила независност од Краљевине Велике Британије, био је повод да се подвуче црта. Слика одавно није била више песимистичка. Фрустрације и незадовољство су само током грађанског рата били већи, па не чуди да је много више катастрофичара него оптимиста.
Дејвид Игнатијус, колумниста Вашингтон поста, пише да је Америка данас „земља која истовремено сија и пропада“. Јохан Норберг се пита: „Да ли је судбина Америке да опада и пада“ и да ли истиче време за „амерички експеримент“, који је почео пре 250 година?
„Реквијем“ је реч која ми је упала у очи међу фаталистичким коментарима читалаца Њујорк тајмса, огледала „либералне“ Америке, испод текстова о јубиларној годишњици земље која је себе донедавно видела као „неопходну нацију“ – државу без које, наводно, не може да преживи не само „демократски“ Запад већ ни остатак света, али која данас, загубљена, као да не зна не само шта ће са својом огромном моћи већ ни шта ће са собом.
Карактеристичан коментар „либерала“, који верују да је Америци 4. јула требало опело, а не прослава Дана независности, каже: „Нажалост, чини ми се да је постало јасно да је наша ‘250. годишњица’ заправо реквијем за нашу изгубљену републику.“ Праћен је тумачењима типа: „Тренутно смо усред пада. Почео је 2016. године избором Доналда Ј. Трампа.“
ФОТО: REUTERSУМЕСТО „ПОНОВО ВЕЛИКЕ“, ДУБОКО ПОДЕЉЕНА И НИКАДА МАЊЕ ПОНОСНА АМЕРИКА
Све је снажнији утисак да гласачи Демократске и Републиканске странке живе не толико у две земље колико у два универзума. Поларизација је препознатљива по стално растућем броју питања. Америка је остала колико-толико јединствена у ставовима који се могу сместити у закључак колумнисте Њујорк тајмса: „Најбогатија и најмоћнија земља у историји данас је обузета сумњама и незадовољством.“
Све је мање Американаца који верују да су „благословени што су рођени у САД“; да је Америка „нација коју је вредело изабрати“; да је „амерички сан“ и даље достижан; да су Сједињене Државе остала „сјајни град на брду“ у који други гледају са завишћу…
Страх од бруке је, временом, на Западу, не само у САД, престао да буде значајна унутрашња снага, кочница која одвраћа људе од злочињења и тера их да се труде да буду добри
Ипак, постоје неке важне разлике, са којима смо ми у Србији одавно „на ти“. Књига Мајкла Харингтона Друга Америка: Сиромаштво у Сједињеним Државама објављена је три деценије пре него што су Аљоша Мимица и Иван Чоловић овде објавили зборник по коме је названа „Друга Србија“. Подела о којој је писао Харингтон је данас много дубља. Игнатијус Америку види као „нацију са застрашујућим јазом између богатих и сиромашних“, али разорне унутрашње поделе нису остале оличене само у класној провалији.
Најдеструктивнија подела у САД, и начин како је схваћена, неодољиво подсећа на ону коју ми познајемо од деведесетих. Тешко је рећи да ли је више идентитетска или идеолошка. Све је мање и мање гласача Демократске странке који су поносни што су Американци. Налик Србији, Америка се поцепала на поносну, углавном неелитну, и згађену, елитистичку.
И Америком су, као и данашњом Србијом, највише незадовољни класно и статусно привилеговани припадници високообразоване средње класе, које жуљају сиромашнији сталежи и чињеница да се они нешто питају. Тамошњи „постисторијски“, просвећени, либерални „надљуди“ гласају за Демократску странку, овдашњи планирају да гласају за студенте, које су обожили, па су се затим „мамина сунца“ сама себе надобожила. „Либерална“ Америка по том питању заостаје за „грађанистичком“ Србијом.
У серији депримирајућих истраживања јавног мњења, објављених у протеклих шест месеци поводом великог јубилеја, највећи шок је изазвало „Галупово“, чији су резултати објављени крајем јуна. Очекивано, међу присталицама Републиканске странке само 1% анкетираних рекло је да је мало или нимало поносно што су Американци, а 93% њих је екстремно или јако поносно. Али међу гласачима Демократске странке јако поносних је само 27%. По први пут има више оних који су мало или нимало поносни што су Американци – чак 36%.
Пре четврт века, 86% присталица Демократске странке било је јако или екстремно поносно што су Американци, а број оних који су мало или нимало поносни био је само 2%. Ретко у истраживањима јавног мњења бива забележена толико велика промена, чак 93% – од позитивне разлике од 84 %, понос демократа Америком је спао на негативни скор од 7%.
Такође, само 7 % присталица Демократске странке 2001. није веровало да је Америка једна од највећих земаља света – данас их је 31%. Број републиканаца који не сматрају да су САД „једна од највећих земаља света“, опао је у истом периоду са 4 на 2%.
Трамп ни 2016. ни 2024. године у изборним кампањама није морао много да убеђује гласаче да је Америка престала да буде „велика“. Данас је његов главни проблем чињеница да 18 месеци пошто је започео други мандат забрињавајуће велики број гласача, укључујући и значајан број лутајућих, „независних“, верује да никада није била „мања“.
У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ СЈАЈЕМ „ГРАДА НА БРДУ“
Мало је идеја у којима се тако добро огледа невероватни успон САД, али и странпутица којом данас граби, као синтагма „Град на брду“ (City upon a Hill). Описана је као „једна од најважнијих метафора и филозофских концепата у америчкој историји“, а временом је постала и оличење идеје о „америчкој изузетности“ – веровања да су Сједињене Државе „предодређене да буду узор, светионик наде и морални компас за остатак света“.
Преузета је из Библије, и 1630. године је употребио енглески адвокат, пуританац Џон Винтроп, који је постао први гувернер Масачусетса, у проповеди која је постала позната под називом „Модел хришћанске љубави“. Одржао је на броду „Арбела“.
Трамп ни 2016. ни 2024. године у изборним кампањама није морао много да убеђује гласаче да је Америка престала да буде „велика“
Верски жар је био један од темеља Америке, колико и убиствена беда у многим деловима Европе, ако не и више, и Винтроп је позвао пуританце који су пловили ка „Новом свету“ да се не обрукају и да „изграде савршену, праведну хришћанску заједницу у Масачусетсу. Упозорио их је да ће, уколико не успеју, бити изложени погледима целог света и срамоти.“
Страх од бруке је временом на Западу, не само у САД, престао да буде значајна унутрашња снага, кочница која одвраћа људе од злочињења и тера их да се труде да буду добри, али моћни слоган је преформулисан тек 1980. године, и добио је битно другачији смисао.
Роналд Реган је додао епитет „сјајни“ и почео је да говори о „сјајном граду на брду“. Уместо одвраћања од греха, што је Винтроп везао за чињеницу да је Америка изложена погледу других, Реган је врлину Америке везао за „сјај“ слободе, богатства и моћи. За разлику од Винтропа, који је био сумњичав, Реганов поглед на Америку је био тријумфалистички – видео је као остварени идеал, савршену земљу и светионик за друге.
Касније су Барак Обама, Џо Бајден и Камала Харис прилагодили ову нову слику у складу са својим приоритетима и искуствима. Њих троје су на различите начине модификовали смисао који је старој синтагми дао Реган, и променили су њен идеолошки предзнак.
ФОТО: USA TODAY Network via Reuters ConnectОбама је амерички „сјај“ и „изузетност“ везао за „прогресивност“ и „инклузивност“ и, упоредо с тим, истицао је велике историјске грешке, „мрак“ који се сакрио иза тог „сјаја“, на првом месту робовласништво и истребљење староседеоца. Али важно је нагласити да Обама није сматрао да тај мркли историјски мрак умањује „америчку изузетност“. „Затамњујући“ искорак је касније направила Камала Харис.
За Обаму, „оно што Америку чини ‘светлим градом на брду’ није њена савршеност, већ њена способност да се мења и напредује. У својим говорима је поручивао да је Америка изузетна земља зато што генерацијама постојано ради на томе да своје идеале преточи у стварност“.
Џо Бајден је променио смисао метафоре о „граду на брду“ још радикалније од Обаме. Свој (неславни) председнички мандат је започео тако што је, вођен сликама насиља на протестима 6. јануара 2021. године, Америку уоквирио као „запаљени град на брду“ – коме ће вратити оно што су му одузели Трамп и његове присталице. На различите начине је сугерисао да је Трамп унео мрак у „град на брду“, и да је његова мисија да му врати сјај.
Камала Харис је пак направила одмак од Обамине колективистичке визије америчке „светлости“ – оличене у слогану „Да, ми можемо“. Фокусирана на своју личну историју, искуство детета имиграната из Индије и Јамајке, њена порука је била – ти можеш, као што сам ја, Камала, могла. За разлику од Обаме, који је, ипак, имао свест о друштвености људских светова (и свог успеха), она је „сјај“ везала за слику мултикултуралног друштва преломљену кроз личну, индивидуалистичку призму и фокусирану на мањине.
Тек је Трамп, ослањајући се на један други, мање познат Реганов слоган, „Учинимо Америку поново великом“, направио заокрет и поново радикално променио перспективу. Он је гласачима поручио да није битно како и зашто Америка „сија“ у очима других, чак ни да ли уопште сија у њиховим очима, већ да је важно само да ли, и колико, Америка „сија“ у очима Американаца. Како га виде, и како се у њему осећају, они који живе у „граду на брду“.
И слоган „Америка на првом месту“ у себи садржи одраз схватања о „сјајном граду на брду“ – само аспирација којом је прожет није глобална већ национална. Иако је, као и у скоро свему другом, недоследан и нарцисоидан, Трампова идеја је да „сјај“ треба да обасјава Америку, а остатак света само онолико колико је то у интересу САД (или њега самог).
ДВА ЛОША ИЗБОРА
Јохан Норберг узроке америчког опадања види у „губитку самопоуздања“ и „промени менталитета и интелектуалне атмосфере“. Он каже: „Велике цивилизације, показује историја, не доживљавају крај зато што им је то судбина или зато што су старе. Оне се завршавају због избора које праве.“
Мени су у очи упала два повезана избора која су направиле доминантне, „либералне“ елите – мада у тој америчкој причи која ће, чини се, добити тужан крај, нису невине ни „конзервативне“, посебно предтрамповски мејнстрим републиканаца.
Први – искључили су „котао за претапање“ (melting pot). Други – убрзо затим су дозволили да у такву, идентитетски и менталитетски „разоружану“ Америку уђе веома велики број – битно већи од критичног, који није могуће прецизно дефинисати – припадника нелибералних мањина које нису „растворљиве“ у америчком друштву. Њих би било јако тешко „претопити“ и да је амерички „котао за претапање“ наставио да функционише.
Реч је о самодовољним, зачауреним – али ем стално растућим, ем способним да по Америци сеју своје ново „семење“ – младим и динамичним илибералним заједницама, првенствено муслиманским, које постојано, систематски „растварају“ америчко друштво и политичку једначину на коју је постављено. Америка данас „конзумира“ саму себе, и зато су њени спољни непријатељи постали мало значајни. Њена фатална слабост се угнездила у мирне, провинцијске градове, који су били оличења и живи споменици „американе“.
Одраз самодеструктивне логике лоших избора америчких „либерала“ пронашао сам у стиховима песме „Лош момак“, које је за Николију написао Петар Лугоња, Нишлија познатији по надимку Ролекс. „Либерална“ Америка, која је победила у „културном рату“, личи ми на заљубљену тинејџерку. Само она – за разлику од девојчурка са дредовима из слатко-горке животне приче коју је оживела Николија – не само да не тражи „сестру“ да је „држи“, да јој „не да“, већ је убеђена да су њени лоши избори најбољи. Трамп је пробао да буде та „сестра“, али није лако спасавати људе од њих самих. Ту, обично, нема спаса.
ФОТО: Bonnie Cash/POOL via CNP/INSTARi via Reuters ConnectФАШИЗАЦИЈА ЛИБЕРАЛИЗМА
За разлику од (правог) фашизма, који је склон да потоне у рапидну деструкцију, данашњи (лажни) либерализам – који је и у САД и у Србији постао тоталитаран, по много чему више фашистички од реално постојећих фашизама, плус набујао и јако моћан – разара полако, као нека бистра, пригушена али неумитна друштвена вода.
При томе (данашњи) либерали, за разлику од (некадашњих) фашиста, не воле да прљају руке. Њихова друштвена злочињења су у Америци посредована, па се зато стиче (лажни) утисак да Америку, и остатак Запада, не разарају они. Да су неки други, незападни људи „лоши момци“, а не алатке „либералног“ безумља; да су то нелибералне заједнице, која од „либералног“ политичког лудила имају огромну колатералну корист.
Ни муслимански „лоши момци“ (и девојке), Трампове присталице их виде као најгоре од свих, нису, наравно, лоши по себи. Али „скројени“ по мери радикално друкчијих оријенталних друштава из којих долазе, и велике религије која се у све меша, они су јако лоши по Америку. По њену демократију, слободе (и „слободе“) којима се толико поноси и друштвени консензус који је одвео у тешко појмљиво богатство и донео јој неслућену моћ.
Конструктивна потка свих америчких успеха, а у историји није било већих, јесте њено карактеристично, партикуларно друштвено биће, и сопства која оно привилегује, које је само у њој произвео „котао за претапање“. У њему ништа битно није универзално, мада свестан сам да многе збуњује чињеница, и мене је дуго збуњивала, да је један од главних прерогатива америчке моћи способност да своје, партикуларно, прогласи за „универзално“ – иако није, и да многи људи широм света поверују у ту лаж.
У суштини, оно што већ деценијама растреса Америку, прво сасвим полако, последњих година све брже и бруталније, стаје и у чињеницу да су америчке „либералне“ елите поверовале у свој спин. Лагале су друге, када су, на пример, ракетама и оркестрираним обојеним револуцијама шириле (западнолику) „демократију“, и сродне (западне) занимације, да би на крају слагале саме себе.
Једноставно, када у САД населите, на пример, довољно велики број Хаићана и Сомалијаца, и оставите их да живе прво мимо а затим и изнад америчке стварности, онда ће, пре или касније, много тога у САД почети да личи на то како је на Хаитију и у Сомалији. Мало шта од онога што функционише у Америци, функционише независно од америчког културног обрасца – који је, раније, у придошлице уписиван уз помоћ „котла за претапање“.
ОТКУД САМОМРЖЊА, ТРИ ОИКОФОБИЈЕ И ОБРИСИ АУТОШОВИНИЗМА У АМЕРИЦИ
Ни два избора која сам поменуо, чини ми се фатална, ни њихов учинак, није могуће разумети ако не узмемо у обзир колико је било успешно вишедеценијско суочавање са ружном америчком прошлошћу, које није остало само деколонијално и антиколонијално већ је, по својим друштвеним последицама, постало антиамеричко. Оно је, успешније и темељније од свега другог, убијало понос (не само) „либерала“ Америком.
Важни корени „случајне Србије“ и Америке која више није поносна слични су, а логика која их води је идентична. Али, оно што треба истаћи, историјски след – прво овде, у маленој Србији, па тамо, у великој Америци – наводи на погрешан закључак да је реч о нечему што креће из Србије. Ми смо били само прва прилика. Зицер коме је било тешко одолети.
ФОТО: ZUMA Press Wire via Reuters ConnectЗаљубљеним до ушију у заводљиву али превазиђену, у међувремену до ногу потучену идеју Самјуела Хантингтона о „сукобу цивилизација“ – коју елитни српски десничари (и даље) доживљавају фукујамски, као „крај историје“ света – поносно српским елитама је промакла важна промена у САД. Оно што је Слободан Антонић, кратковидо и солипсистички, назвао „колонијално образовање“ одраз је деколонијалног образовања, које је завладало не само на (скоро) свим значајним америчким универзитетима већ и у школама. Чак и у вртићима.
Ми смо, већ преумљеним, западним „либералним“ ауторитетима деведесетих деловали као реликт колонијалног, злочиначког импулса који су препознали у својим прецима – да би их временом презрели. Србе су, у немалој мери, огадили и оцрнили јер су у нас учитали живу слику своје прошлости; балканско огледало историје Запада који је одбацио не само своју прошлост већ и своје претке, а посебно многе од највећих историјских личности.
Америка, тачније њена „либерална“ елита у међувремену је урадила оно што је од Срба и Србије тражила деведесетих – суочила се са сопственом ружном прошлошћу. Тренд који је на елитним америчким универзитетима стидљиво кренуо још крајем шездесетих, да би његови „алумнисти“ почетком деведесетих пошли пут Сарајева, Кигалија и Приштине, водио је ка постојаном расту америчке самомржње и њеном све дубљем укорењивању.
Они су та своја младалачка, спасилачка „путовања“ деведесетих – у места, углавном на „српском“ Балкану, која су видели не толико као нова колико као права „срца таме“ – посматрали као повратак у сопствену, јако ружну прошлост. Сребреница је, тек недавно ми је то постало јасно, била једна од „станица“ на путу „учених“ западних либерала у самогађење, самомржњу и самопрезир. Нема овде простора да улазим у разлоге зашто у Америци и остатку Запада ове емоције нису биле праћене самопорицањем, као у Србији.
Америка је временом добила десетине хиљада својих „Соња Бисерко“, „Наташа Кандић“ и „Софија Мандић“, а новембра 2003. године су се појавили и јасни знаци америчког аутошовинизма – оживотворног у (белим) америчким студенткињама, „тиктокеркама“ које су закључиле да је Осама бин Ладен био „у праву“ и да им је „отворио очи“.
Тешко је правити поређења између далеких светова и њихових историја, али може се рећи да је Осама бин Ладен у америчкој свести оно што је Анте Павелић у српској. Чињеница да су се у Америци појавили бели англосаксонски либерали који су „против дома спремни“ илуструје да данас важи да оно што сејете далеко од куће – то ћете да жањете (и) код куће.
У САД смо сведоци метастазе самогађења и бујања три (повезана) облика оикофобије. Поновићу, пошто то сматрам важним. Србија није „авангарда“ овог тренда – који је захватио велики део Запада, Белгију и Велику Британију колико и Немачку и Шпанију – већ место где су његови принципи, после 5. октобра, могли да буду имплементирани много јефтиније, брже и темељније него у САД , где су успостављени и затим разрађивани.
Има неке јако слатке правде у чињеници да је у Србији један „либерал“ добио надимак „Ђитлер“, а да је у Америци десетак година касније председник Бајден постао „Џеносајд Џо“. Када изаберете да будућност своје земље подредите ружној прошлости, мало је битно колико је ружна, тешко ће ваша земља избећи ружну будућност – али још теже ћете избећи да успут и сами будете поружњени и огађени.
ДОМЕ, НАШ РУЖНИ, ОДВРАТНИ АМЕРИЧКИ ДОМЕ
Антисрпство је деведесетих на Западу било један од изданака „либералног“ западног самогађења, које је на крају стигло „кући“, да би метастазу доживело 2020, после смрти Џорџа Флојда током хапшена у Минеаполису. Његов најупадљивији плод је оикофобија, мржња према дому – различита од мржње према роду, из које израста аутошовинизам.
Посебно млади, виско образовани бели „либерали“, али и велики број црних људи, иако је тај процес старији и лакше га је разумети, пошто се они, углавном, нису својом вољом нашли у САД, и стално растући број придошлица из исламских земаља – презрели су своју земљу. Добили смо белачку самомржњу и три повезана, испреплетена облика оикофобије, аверзије према (америчкој) домовини која данас редовно укључује нескривено гађење.
Треба истаћи да, у немалој мери јединствена, генеза америчке нације, као вишерасне, вишеетничке и вишекултуралне, чини САД јако непогодним тлом како за етнички национализам тако и за аутошовинистички екстрем супротности
Најстарија је црначка, заснована на раси. Битно млађа је белачка, идеолошка и класна, (високо) образована и статусна, мада делује заклоњена иза подршке Израелу, слика ружне историје и интервенционистичких авантура. Њена кристализација полако креће још током Вијетнамског рата, мада је појам оикофобија у савременом смислу први употребио Роџер Скрутон 2004. године. Размахала се када и црначка, после смрти Џорџа Флојда. Најмлађа је муслиманска, заснована на вери неспојивој са (ранијим) америчким вредностима и идеалима, од којих су „либерали“ неке не толико релативизовали колико сатанизовали.
На опасности од упоредног одустајања од „претапања“ имиграната и њиховог масовног „убацивања“ у америчко друштво први је, од мејнстрим ауторитета, упозоравао Самјуел Хантингтон, мада фокусиран на придошлице из Латинске Америке, који су наставили да живе у одвојеним друштвеним световима, што је назвао „хиспано изазовом“. Колико год да је велики, „исламски изазов“ има потенцијал да постане много већи.
Може се рећи да је данас теза о опасностима које по САД носи „изостанак асимилације“, коју је Хантингтон изнео у књизи Ко смо ми: Изазови америчком националном идентитету, корисна и илуминативна у истој оној мери у којој је његова теза о „сукобу цивилизација“ била драгоцена у последњој деценији 20. и првој деценији 21. века.
Треба истаћи да, у немалој мери јединствена, генеза америчке нације, као вишерасне, вишеетничке и вишекултуралне, чини САД изузетно непогодним тлом како за етнички национализам тако и за аутошовинистички екстрем супротности.
Ипак белачка самомржња, обележена комплексом кривице, индукованим током деценија систематског преумљивања у образовним институцијама над којима су „либерали“ одавно успоставили хегемонију, стигла је до жудње за (само)уништењем „одбачених“ својих. А то је оно по чему се аутошовинизам разликује од мање екстремних, јако ружних али не и крвожедних појава као што је ауторасизам – који је нормализован међу високообразованим, „либералним“ Американцима. Оличавају га Хилари Клинтон и Џо Бајден.
ФОТО: Michael Kuenne/PRESSCOV/Sipa USA via Reuters ConnectВЕЋА СОМАЛИЈА И МАЊА АМЕРИКА
Педесетшесторица белаца, углавном хришћана, мада неки од њих су били необични, „климави“, многима сумњиви хришћани, који су 1776. године потписали Декларацију о независности, били би уљези у значајним деловима земље коју су успоставили.
Ипак, верујем да би их мало шта шокирало као чињеница да су у два америчка града – у Буфалу, у савезној држави Њујорк, и Колумбусу, у Охају, у коме живи друга највећа сомалијска заједница у САД – власти одлучиле да овог јула подигну (и) заставу Сомалије, етнички и верски хомогене муслиманске земље, једне од најсиромашнијих у најсиромашнијем делу света. Сомалија представља оличење „неуспешне државе“ – и супротност САД по бројним основама, од којих није најзначајнија разлика у богатству.
У Буфалу је, наиме, 1. јула сомалијска застава подигнута на јарболу поред америчке, на централном Тргу Нијагара, али је исте ноћи неко уклонио. У Колумбусу је подизање заставе отказано у последњем тренутку на захтев конзервативних политичара.
Чињеница да су дани независности две бивше колоније веома близу, 1. односно 4. јула, само је истакла величину промена које су у последњих двадесетак година растресле друштвено лице САД, и обесмислиле демократску рачуницу у растућем броју савезних држава.
Конструктивна потка свих америчких успеха, а у историји није било већих, јесу њено карактеристично, партикуларно друштвено биће, и сопства која оно привилегује, које је само у њој произвело „котао за претапање“
Све је више оних у којима непринципијелна коалиција „постисторијских“, илибералних „либерала“ и илибералних мањина, склоних да гласају „колективно“, породично или клановски, којима су демократе широм отвориле врата, прети да се претвори у неуништиву политичку хегемонију. Републиканци у неким деловима Америке, у којима је већ замењено становништво, више немају никакве шансе да победе на изборима.
„Котао за претапање“, који је више од два века стварао једну јако необичну али, ипак, релативно хомогену, одрживу нацију, све и када би био поново „укључен“, не би могао да се носи са бројем новопридошлих припадника нелибералних етничких и верских заједница и, посебно, њиховом расподелом унутар САД. Трамп покушава да смањи њихов број, и тако поништи неке од последица антидемократског друштвеног и политичког инжењеринга, али, као и скоро у свему другом што ради, он је највећи непријатељ својих успеха.
ОРИЈЕНТ ИСПОД КОЖЕ
Процењује се да ће 2044. године белци престати да буду већина у САД и постати „већинска мањина“. Али суштина промене није у боји коже већ у дубоко скривеним разликама „испод коже“ – у ономе што је раније бивало „топљено“ и американизовано.
Разорна веровања да је диверзитет по себи добар, да у вези с њим не постоји ништа лоше, да он не може добити ружно, деструктивно наручје, да јесу величина и природа разлика неважне за разумевање последица диверзитета – постала су у САД широко прихваћена у великој мери зато што свака критика диверзитета бива представљена или као расизам или као исламофобија. Расна и верска разлика су постале „црвена марама“ која наводи Американце на то да се окрену не само против своје богате земље већ и против себе.
Зато, следећи Хантингтона, не волим да говорим о „исламском изазову“ – већ о оријенталном изазову одрживости Америке, пошто суштина проблема није у масовном „уласку“ онога што се види, другачије расе и религије, већ онога што се не види. У културним обрасцима, менталитетима, дубоким културама, софтверима ума, назовите то како желите, који представљају антитезу америчког, и стају у „скраћеницу“ Оријент.
Данашње америчке „мале“ Сомалије и Хаитији нису светови одвојени постојаним различитостима, као некада „мале Италије“ или „Чајнатауни“, већ је оно што их одређује чињеница да су прожети анимозитетом – било према Америци, у случају Сомалијаца, било према ономе што Америку чини Америком, у случају Хаићана.
Таквих светова, у којима царује зачаурена различитост, склона да генерише лични и колективни анимозитет, у САД је све више. Само захваљујући снимцима процесије поводом Ашура, дана када шиити обележавају мучеништво имама Хусеина, који је погинуо у бици код Карбале, Американци су постали свесни да у Хјустону у Тексасу живи више од 200.000 муслимана – од којих су њих 40.000 исмаилити, припадници мањинске шиитске заједнице.
ГЛОБАЛНИ ОРИЈЕНТ НА ГЛОБАЛНОМ СЕВЕРУ
Већина новопридошлих су постали амерички држављани, а све је више оних који су рођени као амерички држављани. Међу њима нема мало оних који су поносни Американци и који искрено воле своју америчку домовину, али они отежавају препознавање величине и природе оријенталног изазова са којим се Америка суочава, и бројних последица новоуспостављене, „непретопљене“ реалности. Тај изазов није постојао 2004. године, када је Хантингтон објавио књигу о „хиспано изазову“ Сједињеним Државама.
Србија је у Оријент силом угуравана скоро четири века, па не чуди је завршила оријентализована. Дарко Танасковић је недавно приредио одличан зборник на ту тему, од које српске елите воле да окрећу главу. САД су пак у 21. веку саме себе уписале у Оријент.
Прослава 250. годишњице независности је оголила чињеницу да Америка данас није само оличење Глобалног севера, његов центар, већ и држава у којој је заокружено формирање једног новог, истински глобалног незападног света. Корисно је посматрати га као Глобални оријент. Сједињене Америчке Државе су постала његова периферија.
То је био избор америчких „либерала“. Они су се прво окренули против Америке каква јесте, да би затим окренули Америку против себе. Са оикофобијом, самопрезиром, самогађењем, пропламсајима аутошовинизма… – Сједињене Државе ми изгледају као нека „велика Србија“. Ова данашња, разједена злом које је сејано од 5. октобра, и које се примило.
