Да су живи, верујем да би Радомир Константиновић, „отац“ српског аутошовинизма, и Латинка Перовић, главна „бабица“ на његовом порођају и „дадиља“ која му је помогла да порасте и ојача, били јако задовољни стањем српског национализма

Спао је на спој једне самоидеологије и заветне идеологије, која је племенита колико и самопоражавајућа.

Неки од утицајних српских националиста, „путовођа“, као да су побркали небо и земљу. Срби живе на земљи, има нас и на небу, не мало, али све политичке борбе се воде на земљи. Ако уздигнете Завет са унутрашњег мотива и ослонца саморазумевања, нечега што вам даје снагу, на ниво идеологије, само је питање колико ћете изгубити.

Заветна идеологија политику уоквирава као борбу за судњи дан, и зато су њене вође и гласници, и они који их следе, истовремено укључени у политику и одсутни из ње – сем понекад, онда када нема не само личног већ ни колективног искупљење. У свим другим ситуацијама, а то су скоро све ситуације, они су или статисти или служе мањем злу.

Није мало ствари којима је незадовољан сваки поносни Србин. Али, кључ за хватање у коштац с њима, пошто решења често нема на временском хоризонту, само је у земљи Србији. Завет може бити инспирација, али не може да замени фрустрирајућу борбу.

У Србији, прихватајући заветну идеологију, српски националисти раде против својих овоземаљских интереса. Завет претворен у идеологију постаје, политички, не толико, пацификујући колико умртвљујући и дефетистички – завет неуспеху. Он може да буде користан у политици, али само ако се не пређе граница, која је у Србији пређена.

Пошто се у политици у Србији, сем у заградама наше историје, све се врти око личности, не чуди да је у националистичком дуополу заветна идеологија „друга виолина“

Чињеница да претварање Завета у идеологију нема исте последице у Црној Гори и Републици Српској, оно тамо може да буде јако корисно и повећа политичку и покретачку снагу српског национализма, омета суочавање са последицама „заветнизма“ у Србији. Препрека да буде уважена ова „бифуркација“ је неодвојива од одбијања поносно српских елита да пристану на смисао полицентричности српства и њене кључне последице.

ДВЕ МАНСАРДЕ И ЗАБОРАВЉЕНИ СУТЕРЕНИ

Као опозициона политичка снага, српски национализам се изгубио у вртлогу једне новокомпоноване, моралистичке самоидеологије и омами друге, успављујуће, хиперморалистичке заветне идеологије. Ван та два, донекле испреплетана огранка, постоји мало шта што је вредно помена. У културном рату ствари стоје још горе. На поносно српској страни, све се свело на рачуницу јако виталне, панидеолошке власти.

Пошто се у политици у Србији, сем у заградама наше историје, све се врти око личности, не чуди да је у националистичком дуополу заветна идеологија „друга виолина“. Пошто, посматран у политичкој сфери, њен главни завет није ни светосавски ни косовски већ завет нечињењу, она је савезник власти колико и свих својих непријатеља и лажних пријатеља.

Поврх свега, пасивизујућа заветна идеологија је потиснула улогу Завета као унутрашње покретачке силе. Иако није антинародна, равнодушна је према народу и овоземаљским пословима. Гледана кроз призму њеног политичког учинка, она није конструктивна национална снага, колико год да је Завет уписан у саму срж српског бића. Зато верујем да је њена критика на добробит српског национализма, колико и критика „ломпаризма“.

Жарко Видовић и Мило Ломпар, главни идеолози, ослањају на исту интелектуалну традицију, али њихова полазишта, средства и циљеви су суштински различити. Први креће са мистичних и метафизичких позиција, други од секуларних, мада умотаних у просветитељску реинтерпретацију светосавља. Обе идеологије су прожета његошосављем, где Ломпар себе види као „правог“ Његошевог наследника, иако не уме да „пјева“.

Видовић верује у највише, Ломпар у елитну, високу културу, која је највиша када је његова. Видовић се узда у спасење, Ломпар у институције, које остају западне чак и онда када поверујемо да су постале српске. Видовић нуди верску обнову, Ломпар интелектуални отпор – али искључиво онај који сам предводи. Видовић не мари за српски културни образац, Ломпар га фалсификује, што је, колико год да је первертиран, активан приступ.

Ушанчени на две српске „мансарде“, тешко је рећи која се више „подигла“ од Србије, заборавили су на „сутерене“ – који се, поред харизме вође и Запада, једини нешто питају.

При томе, свесно или не, обојица идеолога подилазе кукајућој димензији српског културног обрасца, нашој склоности да моралишемо и судимо, и постанемо опседнути неправдама и великом темама. У такав приступ није лако уткати српску стварност и свакодневицу.

Политичко обећање српског национализма зато данас стаје у реченицу Михаила Ђурића, написану 2009. године: „Ништа није коначно изгубљено све док смо уистину будно свесни свог дичног српског корена, древног грчког завичаја и општечовечанског европског опредељења, то јест све док у нама гори племенити пламен умне воље за непрекидним самопотврђивањем тог световног тројства.“

Идеје које данас воде српски национализам, и обликују танушну меру оптимизма и наде коју нуди бирачима, истовремено су превише велике и превише мале. Тешко је уз помоћ њих постићи нешто што се не своди на уздизање сопства или српства изнад стварности.

илустрација поломљених мердевина које воде у облаке

ЗАВЕТНИ АНТИ-КОНСТАНТИНОВИЋ

Важни елементи заветне идеологију су постали препознатљиви у 19. веку, затим је она дуже од једног века имала динамичну прошлост, и неретко конструктивну улогу. Њена кристализација се интензивирала деведесетих година прошлог века, да би у Србији постала важна политичка чињеница ослоњен на, углавном недоречене и грагментарне, често лапидарно изнесене и самопротивречне, али заводљиве Видовићеве идеје.

Моћ и потка заветне идеологије су неодвојиве од његове биографије и страдалништва којим је обележена. У Србији, само поштовање према патријарху Павлу, надилази уважавање Видовића. У равни са њима је данас једино митрополит Амфилохије.

Оно што може да збуни јесте чињеница да Видовић није имао ни друштвени положај ни личне амбиције које су могле да помогну да његове име постане урезано у свести људи. Зато је, чини ми се, и даље много већи број оних који нису чули за њега, него оних који јесу.

Цитираћу сајт Епархије зворничко-тузланске: „Жарко Видовић спада у ред оних тако малобројних филозофа који његују хришћански поглед на свијет и сва друштвена питања. Дубоко је утицао на читаву генерацију православних мислилаца која је кренула његовим трагом у сагледавању оне филозофије и историје српског народа која се у најкраћем сажима у двије ријечи: Српски завјет. Он је заиста прави свједок свога времена, чији значај и допринос још увијек нисмо довољно схватили и прихватили.“

Видовићева мисао је све више прихваћен, али – у великој због култа који су Константиновић и Ломпар сами градили, као и чињенице да је Ломпар своју најважнију књигу написао делом као одговор на Константиновићев „магнум опус“ а делом као његову поносно српску имитацију – редовно се, погрешно, узима да је антипод Радомира Констатиновића Мило Ломпар, његов самоуздигнути „брат“ по доситејевштини.

У стварности, на супротном полу од Константиновића се налази Видовић. Милош Ковић је његова „Латинка“. Колико је то добро за српски национализам није једноставно питање, али оно је, бојим се, постало академско. Ковић воли да подсети на Видовићев одличан закључак да Србима не прети „етнофилетизам, него анационалност, безавичајност“. Нажалост, његов „небофилетизам“ доприноси да у Србији та претња постаје све већа.

Видовић нам је „преписао“ духовни лек, и није га занимало када ће почети да делује. Константиновић је сугерисао закључке да је српство, као „пацијент“, или неизлечиво или да одбија да узима терапију. Ломпар, пак, верује у лековити учинак једне нове, унутрашње цивилизаторске мисије, васпитавање плус окађена, „лајт“ деконтаминација на дуге стазе.

Видовићеве речи су постале двосекли мач. Као и обраћања „самообоженог“ Ломпара, чије су кључне идеје истовремено супротност Видовићевих и комплементарне њима. Синергију та два антиполитичка становишта илуструје чињеница да је Видовић тражио да чекамо да настане нова елита, а Ломпар нови народ. Видовић је гледао ка небу, Ломпар с неба, па, пошто ни један ни други на земљи нису добили свог „Вучића“, не треба да чуди да су успут загубили Србију. А она би – да није „путинофилије“, Жексове „Задруге“, Александра Вулина и још неколико ситница – можда добила прелазну оцену чак и од Константиновића.

КРАТКА ИСТОРИЈА И ДУГА ПРОШЛОСТ

За разумевање предисторије заветне идеологије корисно је посматрати њене пропламсаје у 19. веку и покушај њене (неорганске) инструментализације у Краљевини Југославији. Тада је Косовски завет „превођен“ у „идеолошки лепак интегралног југословенства“, ослонац државног пројекта који је требало да премости дубоке верске и етничке поделе.

Српска православна црква и део српских интелектуалаца су сматрали да „утапање Завета у југословенство“ представља профанацију светиње. Тврдили су да Завет лишен православне суштине постаје „празна љуштура“ и „пагански култ расе“. Али, тада нису дошли до изражаја проблеми који су инхерентни претварању Завета у идеологију, делом зато што је идеологизација била наметнута „одозго“ и ослањала се скоро искључиво на елите.

Косовски завет је велику историјску трауму ставио у раван најтежег моралног избора, на коме је утемељено саморазумевање заједнице са посебном „духовном мисијом у историји спасења“. Као и „пољски месијанизам“, који је обележен схватањем Пољске као „Исуса Христа међу нацијама“, мислим да су сличности много значајније од немалих разлика, и не тичу се само схватања да су и Србија и Пољска „одбрамбени бедеми“ Европе, чврста основа за њихову успешну политизацију постављена је у 19. веку, у делима два књижевна великана. Адам Мицкијевич је био пољски „Његош“.

У Србији, само поштовање према патријарху Павлу, надилази уважавање Видовића. У равни са њима је данас једино митрополит Амфилохије

Један од носећих стубова заветне идеологије је Његошев Горски вијенац, „постављен“ ван Србије. „Видовић је успео да Србима открије једног затрављеног Његоша: Владику Петра Петровића који не само да пева о Косовском завету већ пева из Завета, и то категоријама које су фундиране у црквено-литургијском доживљају света“, пише Богдан Лубардић у предговору Видовићеве Библио-био-графије: 1948-2015.

И Ломпар је развој свог, новодоситејевског аватара српског национализма утемељио на „модерни“ коју је открио у Његошевом Лажном цару Шћепану Малом, да би га касније наставио не у славу традиције већ као „похвалу несавремености“.

Његош је тако постао основа коју деле обе релевантне гране српског национализма. То би, можда, било неспорно добро до сви Срби живе у Црног Гори. Али, стварност српског света је много сложенија. Он је поличентричан, по више основа. При томе, његошевско утемељење српског национализма ни у Црној Гори, која је постала чланица НАТО пакта, није дало очекиване политичке резултате. У савременој Србији, оно је још слабија подлога.

ЛИТУРГИЈА И ЈАСЕНОВАЦ

Видовићево заветно становиште је, изнад свега, литургијско и логорашко. То су и две главне овоземаљске димензије заветне идеологије, једна мистична друга историјска, и представљају полазну тачку са које није могуће развити делотворну политичку позицију, колико год да се труди Ковић, водећи живи путовођа заветнизма.

Стварност, када није гора од најгоре, логорска, ружно ратна, брутално окупирана или стварност српске енклаве на Косову, некада чак ни тада, није савезник идеологизације Завета. Незаинтересован за стварност, уроњен у веру и Завет, Видовић је завршио у једној антиметафизичкој метафизици, која и код Ковића функционише као равнодушност према обичном Србину – сем као према особи каја има потенцијал да се жртвује; да „погине“.

Користећи интерпункцију да истакне своје фиксације и згроженост стварношћу, Видовић пише да је његов опус „покушај да се – после концлогорско-ратног периода европске и неизбежно личне историје – одговара искључиво на питања каква се – данас! – у човеку постављају као његова свест историјска – ако је заиста имамо! тј. ако се и кад се она – данас! у овој духовној кризи! – у људском бићу заиста јавља! (То је у нас момент историјске свести на коју нас – неки то говоре, а неки и верују – позива завет, у Срба завет најчешће називан Светосавски, Видовдански, Косовски, а данас и Логорашки, Јасеновачки!).“

Оног тренутка када је унето у политичку сферу, то постаје губитничко полазиште у Србији растресеној аутошовинизмом и окованој НАТО пактом. Иако је Видовић инсистирао да није, Завет је метафизичка тема, коју су, уз геополитичке и инсистирање на неправдама и повредама нанетим српству, Ковић и Дарко Ђого, не сами, развили у пуританску идеологију, заклоњену иза аспирације чије се обећање може „материјализовати“ само на небу.

Иако згрожени постмодернистичким нихилизмом и релативизмом, Ковић и други заветнисти су завршили у једном обоженом постмоденистичком гесту, у „привилеговању речи над чином, дискурса над материјалним“. Не чуди да су у политици остали сами са својим идеалима, без употребљивих идеја, са вером која лебди над верницима. Заветна идеологија у српској политици функционише као „симулација“, разапета између уверљивог изговора за нечињење и стубића на који власт може да се ослони када затреба.

ЗАВЕТ КАО БРЕНД

Идеологизовани Завет је толико лош савезник опозиционе политичке борбе да није лако наћи горег. При томе, опозиционе странке, водећи поносно српски јавни интелектуалци и њихова гласила користе Завет као „бренд“, како би остварили личну, политичку или материјалну корист – питање је колико их је, и да ли их је, могуће раздвајати.

Много више него Милица Ђурђевић Стаменковски, познатија као „Милица Заветница“, Ковић функционише као „човек завет“. Мада, можда би било боље посматрати овог професора историје као „живу рекламу“ – „сендвич мена“ заветне идеологије.

Његови јавни наступи су најжалоснији када покушава да призове активну, херојску жртву. Када се, као неки нови владика Данило, у покушају, упиње да изговори нешто што ће се римовати са „Удри за крст, за образ јуначки!”, па каже: „Човече, слободан си, узми слободу, живи, радуј се и не дај се, и погини. Погини!… Погини за своју децу, за своју породицу, за своју земљу, за свог брата. Погини за љубав. Погини за слободу, погини, човече, јел’ то најстрашније? Па шта је овај живот? И онда изађи пред лице својих предака.“

Ковић се суочава са чињеницом на коју је указао његов колега Предраг Марковић. Црногорци, за разлику од Шапчана, и свих других у Србији и Републици Српској – „умеју да пјевају“. „Србијански“ Његош је немогућ, колико и „србијански“ митрополит Амфилохије.

Овдашњи заветни националисти су склони да сметну с ума да се, како истиче Владан Станковић, „православни активизам одиграва… искључиво на нивоу свести; у друштвеном смислу ради се о крајње пасивном стању. Сви вољни напори овде су упрегнути ка нутрини човека – формалног верника, верујућег и на крају и аскету. Напор иде према дивинизацији где се залази у непосредну заједницу са Богом. Ово је једна чиста вансветовна активност“.

Јако сличан Ковићевом, мада, чини се, више лукративан него (само)промотерски и маркетиншки однос према Завету има издавачка кућа која функционише као мултимедијска „огласна табла“ путовођа српског национализма, тачније политичког јада на који је спао у опозицији. Комерцијални успех њеног власника, Бранимира Нешића, највећег српског полуинтелектуалца, неодвојив је од чињенице да јој пасује име „Заветни забавник“.

Не треба да чуди да је велики део народа – а народ је овде, за разлику од „грађана“, поносно српски – постао сумњичав и циничан према свима који се на политичкој и интелектуалној сцени позивају на Завет. Иако оличење највишег, Завет се углавном свео на покриће за најниже, за ситне интересе и велике личне амбиције, или, претворен у идеологију, на добар алиби. Начин да буде прикривена пасивност, немоћ, неспособност и страх од одговорности.

Све то чини заветну идеологију савезником постојећег стања и, пошто, по правилу, изражавање политичке воље везује за нечињење, антиполитичком снагом.

У Србији постоје владине и невладине странке и организације, али мислим да у Србији не може да постоји невладина Црква

ХАРИЗМА, СИМФОНИЈА И СВЕТИЊЕ

Заветна редукција српског национализам не може бити основа за отпор власти, чак ни, по себи, помена вредна политичка снага. Она не може да се ослони ни на народ, пошто не покушава да уважи културни образац којим је натопљен, ни на Српску православну цркву.

У Србији постоје владине и невладине странке и организације, али мислим да у Србији не може да постоји невладина Црква. Зато је овде, не само у метафоричком смислу, једини ослонац заветне идеологије на небу; у безваздушном политичком простору. Србе који су јој се приклонили је корисно посматрати као не-грађанисте – као поносне Србе који су данас, не само у политичком смислу, изгубљени за Србију. Срећом, има наде да ће јој се вратити.

Када сиђе на земљу Србију, идеологизовани и багателисани Завет се данас обично „оглашава“ из уста прекодринског Ђога и Ковића, иако они имају све јачу конкуренцију. Први кубури са Србијом и полицентричношћу српства, други са мањком талената који би могли да испрате амбицију. Али, колико год да су бледуњави и немоћни као „путовође“ српског национализма, они имају олакшавајућу околност – политичке потенцијале Завета.

Иако је много обећавала, у поређењу са Ковићем је суви политички геније, Ђурђевић Стаменковски је највише допринела смањивању „политичке тежине“ Завета. Ипак, главни проблем није ни у њој, ни у Ковићевим и Ђоговим надахнутим бедастоћама, већ у чињеници да је политичка тежина Завета – онда када није стварно страшно – јако мала.

Да би политичка тежина Завета постала велика, није довољно да околности постану истински, српскоисторијски ванредне, судбински судбинске – оне морају бити такве да је у њима улог сам Завет. Постоји само један начин да се оне појаве у Србији, али тога је свестан и једини човек који би могао да учини да се појаве. Зато не верујем да ће се појавити.

Део проблема са идеологизацијом Завета, и његовим потенцијалима као опозиционе или независне политичке снаге, везан је за однос државе и цркве у православљу. Професор Драган Симеуновић истиче чињеницу да не толико појмови „хармонија“ или „синергија колико реч „симфонија“, у свом изворном старогрчком значењу које упућује на „склад“ и „сазвучје“, „представља идеалан тип односа између цркве и државе у православном хришћанском свету, што отежава одвајање цркве од државе“.

Речима професора Марка Вековића, „један од главних интереса православних хришћанских цркава (је) етатаизација Цркве… Стога је главни фокус Цркве одржавање блиских веза са влашћу како би заштитила и сачувала своје интересе, спремно жртвујући своју уставно загарантовану аутономију.“

Не треба да чуди да је велики део народа – а народ је овде, за разлику од „грађана“, поносно српски – постао сумњичав и циничан према свима који се на политичкој и интелектуалној сцени позивају на Завет

ЧЕКАЈУЋИ СРБИЈАНСКЕ ЛИТИЈЕ

Симеуновић истиче да је симфонија постала „основни принцип функционисања не само вере, већ и државе, односно свеукупне српске заједнице“, мада то данас у Србији важи само за њен већински али подређени, поносно српски део. Случајни Срби, што је, иако мањинско, постало доминантно саморазумевање међу елитама, супротстављени су не само Цркви као једном од њених темеља већ, неретко, и валидности Србије као државе.

Дубока оданост Цркве „национално-државним идеалима“, о којој пише Симеуновић, омета свако иоле смислено деловање против власти са „заветног становишта“, сем када, као у Црној Гори у предвечерје Литија, сама Црква постане егзистенцијално угрожена.

У Србији се често губи из вида да су Литије постала моћна политичка снага јер се стекло неколико услова. Први, примарни, није било „симфоније“ између државе и Цркве, и други, секундарни, чињеница да је Милова држава, хибрис је главни савезник великих промена, прешла последњу границу и ударила на светиње – уз помоћ такозваног „Закона о слободи вероисповести“, чије је стварни циљ био да окује и тако уништи једну вероисповест. Трећи најважнији чинилац је била харизма митрополита Амфилохија, већа и од његов ауторитета.

Ниједан од потребних услова за политичку „активацију“ заветне идеологије у Србији није задовољен. Зато она овде тешко може да постане нешто више од помоћног ослонца власти. И „сигурне куће“ за онај део српске елите који је побркао небо и земљу – и ужива у томе.