Чедомир Антић: Полицентричност

Од распада Југославије до данашњих прилика у Србији, Црној Гори и Републици Српској, једно питање упорно остаје отворено: може ли народ који живи у више држава да очува политичко јединство без јасног националног средишта

Једнога дана, давног пролећа 1991. године, Милан Парошки, посланик опозиције у Народној скупштини Републике Србије, ужурбано је изашао за говорницу. Тих дана чинило се да ће југословенска криза завршити током неколико седмица, уз посредовање Европске економске заједнице и пријатељски приступ француског председника Франсоа Митерана. Други општи утисак био је да се Србија налази пред краткотрајним, али судбоносним грађанским ратом. Велики део опозиционе јавности веровао је да је тај сукоб наслеђен из прошлости, да је то нова 1945. или можда 1946. – после које ће један „Хрват коначно бити сахрањен у својој домовини“ (ако му је тамо уопште место рођења), а један Србин пак неће бити „луд да га у невреме тамо, против свог најбољег интереса тамо и замени“. Требало је времена да та српска опчињеност, суочена са врелином реалности, коначно ископни. У то време, улице Београда одзвањале су од поклича: „Тито – Чаушеску! Слоба – Илијеску!“, а после сукоба од 9. марта и „Слобо – Садаме! Слобо – Стаљине!“. Само годину дана раније, невино-наивна српска јавност уздала се у „Американце“, омладина је на утакмицама певала Хрватима: „Ми имамо Мекдоналдс, где је ваш!?“, а чак су и припадници Српског четничког покрета нудили амбасади САД добровољце за Ирак. Није чудно да је у та блесава времена Милошевић 9. марта после целодневне туче у центру града молио Председништво СФРЈ, а посебно омражене представнике Словеније и Хрватске, да дозволе излазак ЈНА на улице Београда ради умиривања демонстрација. Тако су тенкови ЈНА уз консензус Председништва СФРЈ деловали само једном и то против демократске опозиције у престоници Југославије.

Парошки се узбуђеним гласом обратио посланицима, нагласивши да не говори као опозиционар. Препричао је разговор са једним холандским функционером неке од међународних организација. Холанђанин је из неких разлога, зловољно искрен, изнео будућу стратегију Запада према СФР Југославији. Ствараће кризе и под притиском признавати републике, а војску и администрацију ће гурати у границе политички изоловане и привредно санкционисане Србије. После неког времена српска држава ће пропасти под теретом необјављеног спољног рата, економског слома и народног незадовољства. Парошки је предлагао распуштање ЈНА, помоћ стварању српских држава у БиХ и Хрватској, те поделу ЈНА организовањем разних српских војски.

Тако је уместо „Српска земља“ – како је српски народ звао своју државу од њеног настанка до 19. века, за националисте постала „Српске земље“. Већ у комунизму већини Срба сам придев „српски“ постао је неприхватљив. Српство је остало мило само угроженима – Србима у Српској, Крајишницима

Није деловало да су тадашње социјалистичке власти прихватиле посланикове савете. Ипак, њихова стратегија се брзо – пред јединственим фронтом сепаратистичких република и агресијом Запада, којој ће се после августа 1991. прикључити и Руска Федерација – из основе променила. До априла 1992. Србија је одустала од раније политике, прихватила је опстанак савезне државе само тамо где тада нимало није био споран (Србија и Црна Гора), а криза је пренесена на републике у којима је српском народу оспорена конститутивност – БиХ и Хрватску. САД и ЕУ нису то прихватили и права Срба стављена су далеко испод права осталих. Ипак, српски народ је своја најзначајнија права, на више од половине својих историјских територија западно од Дрине, на крају и одбранио. Цена за то били су НАТО агресија, санкције и статус „геноцидног народа“.

Тако је уместо „Српска земља“ – како је српски народ звао своју државу од њеног настанка до 19. века, за националисте постала „Српске земље“. Већ у комунизму већини Срба сам придев „српски“ постао је неприхватљив. Српство је остало мило само угроженима – Србима у Српској, Крајишницима. У Србији све „припада“ „Србији“, у Хрватској је све од „хрватског народа“. Од свог назива који је наметала Аустрија (1718. – јужно, 1849. – северно од Саве и Дунава), а одомаћио се тек тридесетих година 19. века, „Србија“ је изгубила алтернативу нечега што је шире од државе из времена краља Милана. Југословенство, комунизам, кроатофашизам, али и наше несналажење после 1990. године, учинили су да имамо део грађана Црне Горе који се диче својим „српством“, али им је „Србија“ управо одвратна.

Уверење да би било која српска држава, а камоли Црна Гора - у којој Срба има мање него на београдској општини Палилула, а за српске странке тамо гласа чак три пута мање од тог броја – могла да се развија самостално, а да притом Србија није матична држава целокупног српског народа, представља бесмислицу

У условима у којима нисмо у прилици, а можда ни способни, да створимо уједињену српску државу, наравно да смо већ деценијама гајили српску полицентричност подстичући поред Београда, Подгорицу и Бањалуку. Ипак, догађаји у Подгорици, али и Новом Саду, показују да је опасно рачунати на полицентричан развој у овако тешким околности и под оволиким страним притисцима. Нема модерне европске државе која се развила полицентрично. Југословенству нису недостајале само јединствена нација и култура. Да су оне и постојале, сукоб средишта (пре свега Београда и Загреба) урушио би заједницу. Не заборавимо на токсични утицај сила које су некада покушавала да освоје Балкан. Кипертове историјске карте још у 19. веку шаљу једну сасвим ненаучну поруку немачке државе. Практично све средњовековне државе настале су из удеоних кнежевина, али су кајзерови картографи само и искључиво српске земље приказали увек раздвојене и лишене српског имена.

У 19. веку у Кнежевини Србији живела је свега четвртина српског народа. Данас у Србији живи 5,5 од 8,5 милиона Срба. Поред свих фантазмагорија широм света трајно не живи више од милион и по оних који знају за своје српске корене и говоре наш језик. Остатак настањује српске земље изван Србије. Реч је о око 17,7% свих Срба. Уверење да би било која српска држава, а камоли Црна Гора – у којој Срба има мање него на београдској општини Палилула, а за српске странке тамо гласа чак три пута мање од тог броја – могла да се развија самостално, а да притом Србија није матична држава целокупног српског народа, представља бесмислицу. Тврдња да би Црна Гора, у којој Срби нису доминантна политичка снага, требало да буде матица српског народа и да руководи нечим у Српству, представља безобразлук охолих људи који потцењују интелигенцију свих оних са којима нису сродници или земљаци.

Србија, међутим, није ту да води рачуна о онима који нису део једне и недељиве српске нације. Помагаћемо Србе који су део нашег народа и најважније ће нам увек бити питање њихових права и равноправности.