Жалимо се на референдум из 2006. године, али да је Ђукановић тада поражен данас не бисмо имали ни оволико српску Црну Гору
У српској јавности често можемо чути тезе о „изгубљеном“ 20. веку, њима следе вајкања о промашеним поколењима, путевима без циља и коначно „погрешној страни“ историје.
Да ли је српски народ заиста изгубио 20. век? И да будем прецизнији: да ли га је уопште „губио“ својом вољом?
Деведесетих година прошлог столећа било је размерно лако одговорити на ово питање. Од комунизма Србима су остали комунисти и нерентабилне фабрике. Нови поредак у свету одвео их је у јаву једне ноћне море – нову годину која је комбинација 1941. и 1914-те. Србија је поново окружена, од тада са малим националним државама насталим у Југославији на идеализацији неоимперијализма Хабзбурга и Османлија. Велике силе биле су као један против српског народа, спремне да следе крвнички и непријтељски немачки наратив. Држава је била под санкцијама и само је било питање да ли ће за коју годину дочекати грађански рат и коначан повратак на границе из времена 1974, 1941. или 1915. године. Санкције и НАТО агресија довели су земљу чинило се на руб амбиса, а њена обнова замишљана је као практично немогућа, обзиром на геополитичку ситуацију, стране амбиције и домаће слабости.
Стварање југословенске државе јесте био велики српски циљ, али он није био аутентично српска заблуда
Ствари су се, међутим, током протекле три деценије значајно промениле. Пре свега, стварање југословенске државе јесте био велики српски циљ, али он није био аутентично српска заблуда. Зар се нису тако, деценијама раније, ујединиле италијанске државице и зар тако није створена Немачка? Хајде да се запитамо шта је до данас остало од Велике Британије из 1918. године, шта од Француске и шта тачно од њихових царстава? Неко би рекао да је Србија 1991. изгубила тековине својих борби. У извесној мери, јесте, али да ли је изгубила баш све? Србија је успела да задржи области Срема, Баната и Бачке, главни град Београд се више не налази на граници државе. Ослободила је део Рашке области и Јужне Србије. Задржала је, упркос најмоћнијим државама света и највећем војном савезу у историји људског рода, суверенитет над Косовом и Метохијом, потврду некаквих државних и што је још важније националних права на ове области. Српски народ је морао да ратује са НАТО-ом и да би одбранио сувереност српског народа над Босном и Херцеговином. Тамо је створена српска држава са делимичном самосталношћу, која се упркос свему – оромним притисцима САД, ЕУ, исламског света… – ипак одржала. Југословенска држава окупљала је српски народ (који се у 15., 16. и 17. веку расуо широм Балкана) око дунавско-савско-моравске осовине. Тешко је било очекивати да Србија окупи све већински српске крајеве југословенске државе, посебно тамо (у Хрватској, Црној Гори и Македонији) где практично нема градова са српском националном већином. Крајину су Срби ослободили, али под ударом НАТО-а тешко да би било који народ те своје тековине дугорочније сачувао. Данас када видимо како су прошли Јермени, хришћани у Либану или Руси у Украјини, видимо колико заиста није било до нас, колико је без обзира на унутрашње поделе наш народ ипак издржао, и колико су наше власти, колико год биле партијске, ускогруде, корумпиране и нестручне, заиста биле успешне.
Србија је имала два велика проблема. Они су се тешко одразили на исход ове гигантске борбе која још увек траје. Прва је била природа њене власти из 1990. године. Иако се окренула националном питању – истина без промене политичког и економског система и не мого шире од визија Југосавије по Уставу из 1963. и фактичке власти Београда над Приштином – ова власт је мислила да може да води политику без унутрашњег помирења, демократизације и националног јединства. Добро је што таква власт и, сасвим нерегулисано развијана опозиција, нису у тим тешким годинама Србију увеле у грађански рат. Други проблем је био питање унутрашњих узора. Једини су у југословенском федерализму, који је Србе тако скупо коштао, видели модел реформе и Југославије и Србији. Други су у моделима ЕУ, прављеним у складу са интересима Векиких сила, препознавали универзална решења. Занемарили су чињеницу да ове силе нису браниле једино Југославију и Србију.
Неспособност Београда да за све ове деценије формулише трајну и јасну политику према национално већински српској АП Војводини и, у културном и верском погледу већински српској, Црној Гори, наш су удео у поразима из 1990-их и слабост која ће нас поражавати и у будућности. Да ли и данас већина политичких актера у Србији разуме да су наши једини савезници у Црној Гори странке српског народа, какве год оне биле, а не разни реформисти, двоидентитеташи и друге варалице? Жалимо се на референдум из 2006. године, али да је Ђукановић тада поражен данас не бисмо имали ни оволико српску Црну Гору.
Наша слобода је била и биће прескупа. Наша демократија је слаба и рањива - али не би била таква да нема сталног и малигног утицаја са стране
Протеклих двадесет година показале су да чак и не у потпуности лишена санкција и других притисака, Србија има бржи развој од својих суседа. Упркос ратовима, санкцијама и политици ЕУ, Србија је имала већи раст од суседа. Она је по много чему испред Бугарске, која је посебно крајем деведесетих година и сама много пропатила а радила је све како јој је речено. Слично је и са Хрватском. Данас, по први пут од настака социјалистичке Југославије, Србија има већи БДП од ове државе, а ако би се трендови наставили током наредних десет година, имаће и већу нето зараду по становнику. Притом 25% целокупоне хрватске привреде зависи од туризма, а она је и чланица ЕУ. Хрватски нво сектор и део страних медија за све то време нису радили против њене државности.
Из свих наведених разлога српски народ не треба да верује да је током протеклих више од столећа изгубио много више него други. Наша слобода је била и биће прескупа. Наша демократија је слаба и рањива – али не би била таква да нема сталног и малигног утицаја са стране. Природа наше борбе налаже крени-стани тактику, заумност и сложену дипломатију. Ми у томе, упркос свему, имамо извесног успеха. Само постоји опасност, и она је често била приустна на свим странама наше политике, да неко презре свог сународника и брата, а пронађе заменуу неком Хабзбургу, Османлији, Брозу, лажном кнезу Долгоруком из Конга, Пицули…
