Малколм Мухарем: Св. Рафаило Шишатовачки – запис написан животом и запечаћен мучеништвом

У Шишатовцу су се вековима сретали војник и монах, гуслар и књижевник, уметник и богослов, архимандрит и научник, историја и легенда

Не постоји ништа у нашој историји тако важно и величанствено као што су српски манастири. Један од најбољих примера је фрушкогорски манастир Шишатовац, који пуних пет векова памти историју и културу српског народа.

У Шишатовцу су се вековима сретали војник и монах, гуслар и књижевник, уметник и богослов, архимандрит и научник, историја и легенда.

У овом манастиру четири века су почивале мошти српског деспота Светог Стевана Штиљановића, све док их усташе нису оскрнавиле и опљачкале. Манастир памти и племените српске официре које је предводио Вук Исаковић, главни јунак романа Сеобе Милоша Црњанског.

Архимандрит Лукијан Мушицки је у манастиру окупљао књижевнике, научнике, уметнике и највиђеније људе свог доба. Организовао је и сусрет Вука Караџића и Филипа Вишњића. Том приликом су записане песме о Карађорђу и Првом српском устанку.

Човек који је читавог живота сликао лица светитеља, који је иконом сведочио о победи живота над смрћу, кренуо је истим путем страдања. И страдао је као и стотине хиљада његових сународника

Тесла и чудотворна манастирска вода

И Никола Тесла је био везан за Шишатовац. Када је у детињству оболео од колере, његов отац Милутин дошао је чак из Лике по манастирску воду, која је помогла његовом чудесном излечењу. Поред тога, у Шишатовцу је као игуман столовао и Теслин сестрић, Петроније Трбојевић.

Почетком Другог светског рата и оснивањем Независне Државе Хрватске почело је и мученичко страдање игумана Шишатовца Рафаила Момчиловића.

Голгота игумана Рафаила

Голгота игумана Рафаила почела је 25. августа 1941. године, када су га усташе, са још тројицом монаха, ухапсиле и одвеле у Славонску Пожегу. Мучили су га и злостављали на најсуровији начин.

Чупали су му браду и терали га да сам себи служи опело. Био је на челу колоне страдалног народа када су га оборили на земљу и приморали стотине заточеника да газе преко његовог измученог тела. Девет дана после хапшења, 3. септембра 1941. године, умро је од последица мучења. Место његовог гроба ни данас није познато.

Ипак, његово мучеништво није пало у заборав. Одлуком Сабора СПЦ 1999. године Рафаило је прибројан сабору светих, а свечани чин канонизације обављен је у мају 2000. године у Храму Светог Саве на Врачару, на Светој архијерејској литургији коју је служио блаженопочивши патријарх српски Павле. За његов литургијски спомен одређен је 3. септембар, дан његовог страдања, светог подвига и мученичког сведочанства.

Рафаило Момчиловић је рођен као Георгије Момчиловић 1875. године у бачком селу Дероње, у традиционалној српској породици. Одрастао је и васпитаван у манастиру Ковиљ. У њему су од почетка живела два позива – један га је водио ка монашкој тишини, а други према сликарству. Та два пута се никада нису раздвајала. Ђорђе се замонашио у двадесет и првој години у манастиру Манасија и добио монашко име Рафаило.

Бог у срцу, уметност у рукама

Животни пут монаха Рафаила истовремено је водио кроз српске манастире и европске уметничке школе. Похађао је Прву српску цртачку школу Кирила Кутлика у Београду, са генерацијом која ће обележити српску модерну: Костом Миличевићем, Миланом Миловановићем, Боривојем Миловановићем, Надеждом Петровић и другим уметницима.

Своје сликарско усавршавање потом наставља у Москви, у Строгановској цртачкој школи, где се сусреће са великом руском сликарском и иконописачком традицијом. Затим одлази у Италију, како би у Риму и Венецији наставио сликарско усавршавање.

Београд, Москва, Рим и Венеција у његовом животу само су се преплитали са Ковиљем, Манасијом, Буковом, Бођанима, Раковицом, Шишатовцем и осталим српским манастирима и богомољама.

Иако се његово сликарство развијало између Истока и Запада, између традиције и модерности, између иконе и пејзажа, Рафаило је увек остајао монах. За њега сликарство није било само уметност, већ и начин духовног служења.

Сликао је иконе, иконостасе, портрете црквених великодостојника, чланова краљевских породица, значајних личности тог времена и пријатеља, као и пејзаже. Први иконостас израдио је у Великој Крсни, потом у манастирима Раковица и Пачир, цркви у Горњем Ковиљу и другим храмовима. Осликао је укупно седам иконостаса. Његов последњи велики рад био је иконостас у београдској цркви Ружици.

Никола Тесла је био везан за Шишатовац. Када је у детињству оболео од колере, његов отац Милутин дошао је чак из Лике по манастирску воду, која је помогла његовом чудесном излечењу.

Важно је нагласити и да је сав приход од продаје својих слика прилагао у фонд за изградњу Храма Светог Саве на Врачару.

Рафаило је живео и стварао у епохи великих духовних и интелектуалних превирања, када је српски народ, носећи огроман историјски терет, улазио у модерно доба, стварао државу и развијао науку, уметност и просвету.

Припадао је духовном нараштају у којем су се сусрели монаштво, богословље, књижевност, уметност и национална одговорност.

Његови савременици и саборци били су владика Иринеј Ћирић, Николај Велимировић и Јустин Поповић. Сва четворица су постали светитељи Српске православне цркве.

Пут страдања

Почетак Другог светског рата Рафаило је дочекао као игуман Шишатовца. Тешко је замислити страшнију слику од чекања да усташки џелати силом провале манастирска врата и да монашку сабраћу поведу на пут без наде. И дошли су. Човек који је читавог живота сликао лица светитеља, који је иконом сведочио о победи живота над смрћу, кренуо је истим путем страдања. И страдао је као и стотине хиљада његових сународника.

И управо ту, на капији манастира Шишатовац, почиње оно што његову смрт претвара у мучеништво. А мучеништво у сведочење које се наставља у вечности.

Са њим су, симболично, страдали и манастир, и књига, и икона, и песма, и памћење. Страдали су, али нису били уништени.

Шишатовац је опстао. Иако тешко разорен, никада није био заборављен. Обновљен је. И даље се обнавља.

И Рафаило је остао. Нажалост, не у свом гробу, јер и данас не знамо где је његов гроб.

Али остао је у иконама и иконостасима. У пејзажима и портретима. У манастирима кроз које је прошао. У имену које данас изговарамо као име светитеља. Остао је у светињи која је вековима чувала српско памћење, да би својим мучеништвом и сам постао део тог истог памћења.

Данас је унутрашњост манастирске цркве потпуно бела – неосликана. И управо та белина је најснажнији сведок и запис страдања сликара-игумана. Зато је Свети Рафаило Шишатовачки један од најдубљих, најтиших и најпотреснијих записа овог манастира. Он је запис који није написан мастилом, већ животом и запечаћен мучеништвом.