У бившој Југославији одлазак на море није био само годишњи одмор. Био је мали породични обред, нека врста ходочашћа

Постоје филмови које не памтимо по заплету. Постоје песме које не памтимо по рефрену. И постоје лета која не памтимо по години. Памтимо их по мирису борова, по врелом асфалту и по првом погледу на море.

Није случајно што су Гордан Михић и Горан Паскаљевић свој филм назвали Варљиво лето ’68. Лето је увек варљиво. Док траје, човек је уверен да ће тако бити заувек. Тек кад прође схвати да је младост, као и август, била само позајмљена.

У бившој Југославији одлазак на море није био само годишњи одмор. Био је мали породични обред, нека врста ходочашћа. Одлазило се према Јадрану као што се данас иде према светим местима – са стрпљењем, узбуђењем и вером да ће тих десетак дана поправити све оно што је година покварила.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Surfin’ et Bentbaša

Док су Американци маштали о Калифорнији, сарајевска раја је имала Бентбашу. У Surfin’ et Bentbaša глисери, сунцобрани, маске и пераје постају стварнији од стварности. То није била пародија на лето. Била је то мала алхемија Новог примитивизма: од ужареног сарајевског асфалта направити плажу, од Миљацке Пацифик, а од маште једино превозно средство до мора.

Чим би стигло пролеће, сарајевска омладина скупљала се на гелендерима испред зграда. На тим степеништима старији дрипци почну да продају оним млађим своје измаштане морске приче. Биле су то фантастичне, углавном измишљене, урбане бајке о мангуплуку и авантурама сарајевских јалијаша, које су хипнотисаним тинејџерима жељним узбуђења и авантура подизале адреналин и распиривале машту.

Пут до мора био је последња заједничка аутострада којом је Југославија путовала. На свакој бензинској пумпи исти сендвич с паризером. Иста кокта. Исти корнет сладоледи

Инспирисани оваквим неумереним хвалисањима, двојица сарајевских тинејџера, опеваних у песми Забрањеног пушења Балада о Пишоњи и Жуги, одлучују једне топле сарајевске вечери да крену у невероватну авантуру: краду аутобус локалног превозника и са пуним ентузијазмом крећу на море. Али море им остаје недостижан рај. Путовање се трагично прекида у судару са полицијом, негде тамо испред Брадине: И док су Пишоњу носили у хитну, он угледа мјесец изнад себе и рече: Боже, како неки могу горе а ја и Жуга ни на море. И овај духовити стих нам показује да за сарајевску рају море није било само туристичка дестинација. Било је обећана земља.

Превој на Иван-седлу

Одлазак на море био је тих година посебан ритуал сваке југословенске породице. Био је то пут који се планирао током целе године. Седам, десет или петнаест дана на мору били су најбољи извор неисцрпне зависти љубоморног комшилука.

Сам пут до мора био је некако и наважнији део летње авантуре. На море се ишло возом, аутобусом или властитим аутомобилом.

Временом је стандард код радних људи растао, па је било све више аутомобила на путу. Пут је био чиста катастрофа: узан и са много опасних кривина. Ко је успео да пређе превој на Иван-седлу, а да му ауто не прокува, могао је рачунати да је већ на мору. Пут је водио преко Борачког и Јабланичког језера, а посете прелепом извору реке Буне и старом граду у Почитељу биле су обавезне.

Постало је важно и шта возиш. Ако си имао фићу и девојку поред себе, био си фаца. Спачек су обожавали хипици и револуционари. Стојадин и шкода били су резервисани за радничке породице. Голф двојка, поготово бела, мирисала је на сарајевске докторе и архитекте. Мерцедесе и БМВ-е, претежно су возили гастарбајтери.

Пут до мора био је последња заједничка аутострада којом је Југославија путовала. На свакој бензинској пумпи исти сендвич с паризером. Иста кокта. Исти корнет сладоледи. У Јабланици се обавезно свраћало код Гојка на чувену јагњетину. Таблице из Београда, Скопља, Новог Сада, Ниша и Сарајева стајале су једна поред друге на паркингу као да их је неки сценограф пажљиво распоредио за снимање филма.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Оаза слободе

Свака туристичка дестинација има своју боју, причу и историју. Макарска ривијера је, међутим, имала своју социологију. Незабораван је био тренутак када негде после Метковића и на почетку Биокова настане тишина. Као да цео аутобус нешто чека. А онда неко од деце први викне: „Види море!“

Викали су одушевљено они најмлађи, али и они старији који су у животу свашта прошли али до тада никад у животу нису видели море. Тај тренутак среће и колективно узбуђење не дају се речима описати. И ту је свака идеологија губила битку.

Море не гласа ни за кога. Сунце не чита политичке програме. Галебови никада нису научили речи „дијалектички материјализам“.

Море је била највећа оаза слободе. Није било притиска, наредби и обавеза. Море је стрпљиво чекало да му сваког јула дођу милиони људи који су, бар на десет дана, желели да их нико не пита ништа. Ни где раде. Ни колика им је плата. Ни шта мисле о шефу, локалном лидеру или међународној ситуацији. Довољно је било да знају какво ће сунце бити данас и да ли је вода хладнија него јуче.

Постоје мириси који припадају времену. Мирис врелог асфалта на Јадранској магистрали, помешан са смолом из борова и првим ударом соли који уђе кроз полуотворен прозор аутобуса или аутомобила, није био само мирис мора. Био је и мирис распуста, годишњег одмора и краткотрајне амнестије од живота посвећеног радним победама.

Море не гласа ни за кога. Сунце не чита политичке програме. Галебови никада нису научили речи „дијалектички материјализам“.

Географија наде

Јадранска магистрала била је најдужа улица бивше Југославије.

Зато су Заострог, Башка Вода, Макарска, Тучепи или Подгора за просечног Југословена били много више од туристичких места. Они су били географија наде. Свако је тамо имао свог барбу, своју плажу, свој камен за скакање, своју риву и своју августовску љубав која је, по правилу, трајала краће од лета, али ударала снажније од многих каснијих великих љубави.

На море се није ишло само да би се човек окупао. На море се ишло да би се престало бити оно што си био читаве године. На плажи су сви лежали равноправни, на пешкирима испод малих сунцобрана, мазали се домаћим маслиновим уљем и окретали се према сунцу као сунцокрети према јединој извесности коју су имали.

Данас, када поново чујем стихове о југу 45, о кући пуној смеха и о одласцима на море, не помислим на Југославију. Помислим на детињство. На ауто који се прегревао на Иван-седлу. На корнет сладолед који се отапао пре него што га поједеш. На стари пешкир који мирише на со и после четрдесет година.

И можда баш зато не памтимо море по таласима. Памтимо га по томе ко смо били кад смо га први пут угледали.