У бившој Југославији одлазак на море није био само годишњи одмор. Био је мали породични обред, нека врста ходочашћа
Постоје филмови које не памтимо по заплету. Постоје песме које не памтимо по рефрену. И постоје лета која не памтимо по години. Памтимо их по мирису борова, по врелом асфалту и по првом погледу на море.
Није случајно што су Гордан Михић и Горан Паскаљевић свој филм назвали Варљиво лето ’68. Лето је увек варљиво. Док траје, човек је уверен да ће тако бити заувек. Тек кад прође схвати да је младост, као и август, била само позајмљена.
У бившој Југославији одлазак на море није био само годишњи одмор. Био је мали породични обред, нека врста ходочашћа. Одлазило се према Јадрану као што се данас иде према светим местима – са стрпљењем, узбуђењем и вером да ће тих десетак дана поправити све оно што је година покварила.
Surfin’ et Bentbaša
Док су Американци маштали о Калифорнији, сарајевска раја је имала Бентбашу. У Surfin’ et Bentbaša глисери, сунцобрани, маске и пераје постају стварнији од стварности. То није била пародија на лето. Била је то мала алхемија Новог примитивизма: од ужареног сарајевског асфалта направити плажу, од Миљацке Пацифик, а од маште једино превозно средство до мора.
Чим би стигло пролеће, сарајевска омладина скупљала се на гелендерима испред зграда. На тим степеништима старији дрипци почну да продају оним млађим своје измаштане морске приче. Биле су то фантастичне, углавном измишљене, урбане бајке о мангуплуку и авантурама сарајевских јалијаша, које су хипнотисаним тинејџерима жељним узбуђења и авантура подизале адреналин и распиривале машту.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које је на киосцима од четвртка 23. јула, можете да прочитате цео текст "Види море, или последња оаза слободе"
