Љубиша Деспотовић: Асасини и Темплари, „сарадња“ и „сличности“

Због своје тајновитости, закулисних „игара“ и политичких интрига, постали су значајна тема многих европских хроничара тог али и потоњег времена.

   Њихова стална политичка лавирања, сарадња, сукоби, интриге и убиства као чин коначне егзекуције биле су условљене и самим контекстом у коме су деловали, а који је доласком крсташа, формирањем римокатоличког краљевства у Светој земљи и нарастајућој моћи султана Саладина и његових савезника у региону стварао услове у којима су се асасини сналазили као „риба у води“.

   Тако сложени верско-политички контекст давао је широки маневарски простор за њихово деловање, поготово што они у том периоду нису били оптерећени верском припадношћу као битном компонентом сврставања, већ су као сурови „професионалци“ могли да се са „криминалном“ клијентелом погађају, договарају или пак тајно мењају стране и савезништва, а све у зависности од околности и платежних могућности потенцијалних партнера на реалном политичком терену моћи.

Аброзијева хроника из 12. века тврди да су управо они убили Конрада од Монферата краља Јерусалима. Према Џоинвиловој хроници пак, која датира из 13. века, Луј IX, како се у хроници тврди, избегао је много покушаја властите ликвидације од стране асасина.

   „Тако му 1250. године стижу три асасинска гласника који тврде да цар немачке, краљ Мађарске и султан Вавилона, плаћају данак њиховом Старцу (вођи и заповеднику асасина) јер како рекоше, сви они схватају да не могу дуже да живе но што одлучи њихов господар.“

   Реч „асасин“ је стога постала саставни део и синоним за убицу, како за европски свет, исто тако и за регион где су у основи деловали.

   „Цео арапски и европски свет мрзео је асасине и плашио их се, мада су они само систематизовали муслимански начин убијања.“

ФОТО: Матеј Париски

Њихов коначан крај као организације биће довршен у време монголских освајања када су њихове тврђаве као упоришта и заштита уништене, благо похарано, а већина чланова убијена. Но пре тих догађаја важно је барем у кратким цртама скицирати њихову везу са витезовима храмовницима, односно витезовима темпларима који су у склопу хришћанског краљевства у Светој земљи до његовог коначног пада деловали на простору Блиског истока и севера Африке.

   Норман Мекензи заступа став да је оснивач темплара и њихов први Велики мајстор Иг де Пајен 1118. године када је ред формално основан, устројен по унутрашњој организацији и хијерархији која је неодољиво подсећала управо на асасине и њихову унутрашњу организационо верску конфигурацију.

Градивши и своја утврђења све до севера Африке и диљем Медитерана, темплари су заиста једно време били незамењиви део безбедносне архитектуре римокатоличаства свога времена

   Иако је званични Правилник о организацији реда и његовим циљевима био формално устројен од оснивача монашког реда цистерцита Светог Бернара од Клервоа, унутрашње устројство реда у пракси неодољиво је подсећало на исту такву хијерархију код асасина.

Почев од врха на чијем челу је стајао Велики мајстор па све до саме најниже основе коју су чинили браћа штитоноше и браћа лаици, тврди Мекензи.

   Подражавање је ишло тако далеко да је чак и симболика у облику боја била преузета од њих, црвени крстови на белој подлози одговарали су асасинској црвеној боји њихових појасева и капа, а туника је била бела.

„Неки стручњаци тврде да су темплари преузели од асасина ‘боје – знамења невиности и крви, чисте девоције и убиства’“ и тиме правили не само симболичку разлику у односу на конкурентски ред јовановаца код којих је доминирала црна боја.

ФОТО: Thomas Andrew Archer, Charles Lethbridge Kingsford

   Највећа подударност по Мекензију била је у самој основној функцији реда, они су били организовани као независна војна сила са сопственим религијским (неки су то назвали секташким ставовима) погледима унутар ширег верског контекста западног хришћанства из ког су потицали. Као и у случају асасина, где постоји немали број сведочанстава да су управо у том пољу били не само верска секта, испрва унутар ширег шиитског корпуса, да би касније напустили све званичне конфесионалне одреднице шиитског ислама и деловали унутар својих верских погледа и постулата.

ФОТО: Анри Леман

   Неки темпларски хроничари бележе да су и они као и њихов колективни узор у своје редове поред најбољих људи свога времена, пуних врлина и аскетизма, у исто време спремних на сваковрсна одрицања и завете (сиромаштво, целибат, послушност, лојалност, оданост и сл.) примали и витезове отпаднике, али и обичне лопове, пљачкаше, прељубнике, оне који су се одавали јереси и сл. Да су попут некакве прастаре „легије странаца“ унутар реда добијали шансу за покајање и очишћење, и да је чак и свети Бернар од Клервоа подржавао такву праксу сматрајући је исправном методологијом „спасавања изгубљених душа“ слањем у Свету земљу и излагању искушењима које је такав „избор“ подразумевао.

   То је потврђено и 1128. године када је сабору у Троју ред добио признање своје легалности постојања и деловања од папе, а уз то и привилегију независности у односу на друге институције, како верских тако и световних власти. Једино коме су били потчињени и коме су могли да одговарају био је, дакле, сам папа, односно папска власт, која је у то време подразумевала апсолутну доминацију поред верске и над световним властима.

ФОТО: אסף.צ

   Потврда њихове независности и аутономности претворила их је у ред „светих грешника“, у ефикасно и убојито оружје које је максимално користило своје привилегије и статус за подизање витешког реда у свим доменима његовог деловања, од наглог богаћења до вођења ратних акција – „армија спаса са двосеклим мачем у рукама“ – како су их звали савременици. Деловали су на местима и у мери коју су они сматрали важном јер је заиста велики део њихових активности у Светој земљи и региону био посвећен одбрани ходочасника на путу до Свете земље па све до самих ратова против разних „неверника“, углавном из исламског и арапског света. Ове исламске државне и верске формације упорно су настојале да поврате власт над Светом земљом и светињама које су све три велике монотеистичке религије имале на том простору.

   Градивши и своја утврђења све до севера Африке и диљем Медитерана, темплари су заиста једно време били незамењиви део безбедносне архитектуре римокатоличаства свога времена.

Према Џоинвиловој хроници пак, која датира из 13. века, Луј IX, је, како се у хроници тврди, избегао много покушаја властите ликвидације од стране Асасина

   Њихова улога у Другом крсташком рату (1146–1150) била је одиста одлучујућа у спасавању од потпуне пропасти хршћанског опстанка на том простору.

   Секретар Луја VII записао је и тиме посведочио не само о њиховој храбрости и дисциплини већ и о одлучујућој улози у том процесу.

   „Нисмо могли ни замислити колико би наш живот мало потрајао у овој земљи без њихове помоћи и заштите.“

   Монах Гијо д’Прован такође је сведочио о њиховој храбрости на бојном пољу и важној улози заштитника хришћанских ходочасника на путу за Свету земљу. Хвалио их је и стављао изнад свих тадашњих других редова, попут јовановаца или тевтонаца, на пример.

   Искрено им се дивио „свестан своје недостојности да им се придружи“. И тако, као и са многим историјским актерима, ни темплари нису могли да имају другу и другачију, у великој мери противуречну историјску слику, како код својих савременика, тако и код потоњих хроничара. Од дивљења и поштовања до оптужби за незаконито богаћење, скрнављење завета до најстрашнијих оптужби за јеретичке ритуале и веровања.

   А све то послужиће њиховим све бројнијим непријатељима и оспораватељима као повод за тешке оптужбе које су имале базични смисао да легитимишу обрачун са темпларима у покушају да им преотму примат, богатство и привилегије које су током неколико векова званичног постојања стекли колико легалним, толико и нелегалним средствима.