Када се Атбаш шифра примени на текстове пронађене у Кумранским пећинама тек тада почиње да нам се открива смисао значења појединих духовних принципа, моралних кодова и магијских симбола
Правећи кратак преглед древне историје масонства, неизбежно смо дошли и до контроверзне теме, везе између Кумранске заједнице, тзв. Есена или Синова светлости како су себе још називали и сличности њиховог обредно-духовног живота са масонским „тајним знањима“, ритуалима, симболима и сл. Иако недовољно егзактно поткрепљена, ова веза је као и веза са Витезовима темпларима у многим сегментима до те мере интензивна и истоветна да се напросто не можемо избећи у нашем сажетом серијалу њихове „историје“. Главни „доказни материјал“ назначене везе пронађен је случајно као што то често бива у историји (један номадски млади чобанин у потрази за изгубљеном козом тик након краја Другог светског рата у некој од пећина на Кумранској висоравни) а везан је за тзв. Кумранске рукописе или свитке чије главно истраживање је водио Палестински Археолошки музеј из Јордана у пет наврата од 1951. до 1956. године. Научници су пронашли нешто више од 800 свитака од којих је подробно проучено и објављено мање од половине, да би одлуком израелских власти 1991. године била уклоњена и последња препрека увиду у њихов свеукупни садржај. Из оног дела овог драгоценог материјала који је научно-критички обрађен и који је учињен доступним широј културној и академској јавности, дају се видети многе изненађујуће чињенице а често и „јеретички“ садржајне поруке, које су потресле дотадашњу слику историје старог света сагледну и устоличену не само кроз догмате римокатоличанства већ и свеукупног хришћанства. То су била „сазнања“ која ће пољуљати многа мишљења, или догмате који су владали у прихваћеним оквирима хришћанских цркава и њених конфесија све до њиховог откривања, али унети и нова тумачења у само схватање дела историје јеврејског народа тога времена. Она ће, иако од стране хришћанске цркве бити проглашена спорним, одбаченим и тзв. апокрифним списима, ипак отворити многа „непријатна питања“ која су могла да иду ка оспоравању папског црквеног монопола али и неких темељних хришћанских догмата и веровања.“
„Стари свети списи, ма колико нетачни, заживе сопственим животом, јер у религији се неради о историјској истини, већ о вери. Дати првенство догми над истином свакако није начин да се Богу покаже поштовање“, написали су неки истраживачи. Но у овом кратком осврту наша главна пажња ипак ће бити умерена на излагање неких од могућих аргумената (чињеница) који нас враћају на нашу главну тему овог списа.
Есени, не тако бројна али компактна и утицајна верска заједница (поготово у периоду Христовог интензивног проповедања) унутар јеврејског миленијумског универзума веровања били су бар, како нам списи казују, подељени у „израиљску“, „левитску“ и „аронитску“ скупину. Прву су чинили припадници ове заједнице, другу нижи свештеници и трећу највиши односно најсветији свештеници. Баш онако како тврде Кристофер Најт и Робет Ломас и код самих масона у прва три основна степена њихове унутрашње конституције, прво масони ученици, затим масони помоћници и на трећем степену масони мајстори. То нас опет враћа и на сличност са главним масонским „јунаком“ Хирамом Абифом, „најузвишенијем градитељем“ међу људима, који је у свом слободнозидарском еснафу такође имао та три основна степена знања и организовања. Ту је такође битан и корпус темељних вредности који се готово подудара како код Кумранаца тако и код масона. Истина, искреност, љубазност, праведност, скромност, правда и надасве братска љубав, верност и солидарност. Без њиховог базичног прихватања и поштовања не може се конституисати ниједна људска заједница а поготово она која претендује на поседовање духовних тајни, одржавање дисциплине, чистоте својих веровања и спремности на саможртвовање ради њиховог очувања и заштите од осталог профаног и „нечистог“ света ван саме тако устројене заједнице.
Све указује на директну везу, утицај и веровање да су Кумранци или Есени били директни наследници и поштоваоци јудејских учења везаних за догађај зидања Соломоновог храма и његовог главног градитеља Хирама Абифа
Др Хју Шонфилд познат је у уском академском кругу истраживача древних списа као научник који је открио Атбаш шифру или Атбаш код, којим је могуће декодирати, односно правилно откључати углавном сложене шифроване поруке старих списа који су писани на арамејском, хебрејском и грчком писму а касније превођени и на латински. Ови списи обилују њиховом мешавином, разним другим симболима и цифрама које често имају своје езотеријско, окултно и магијско значење и без доброг познавања историјског контекста њиховог настанка, самог језика на којима су писани и оваквих дешифрантских кодова, њихово правилно разумевање је немогућа мисија. Када се поменута Атбаш шифра примени на текстове пронађене у Кумранским пећинама, тек тада почиње да нам се открива смисао значења појединих духовних принципа, моралних кодова и магијских симбола. У јудејској традицији нам се појављују три битна верска концепта и технике: названих „мидраш“, „пешер“ и „парабола“ које нам помажу да боље разумемо ту традицију која је уткана у све што се касније повезује са њом а она сама пак са неизбежном религијском везом са вавилонском и египатском баштином. Под концептом „мидраш“ се подразумевала способност тумачења старих списа с циљем откривања њихових теолошких значења. „Пешер“ је пак техника тумачења стихова из старих списа, а „парабола“, тако присутна и у хришћанству као облик приповедања где се кроз једоставније приче покушава указати на њихова дубља духовна значења. Баш тако је и са применом поменуте Атбаш шифре, тек са њеном применом могли смо на правилан начин разумети да масонски појам „тахо“ у ствари значи име Асаф човека који је био важан фактор и помоћник Хираму Абифу код градње првог храма у Јерусалиму.
Затим појам Бафомета за које су темплари „оптуживани као јеретици“ јер су се у својим ритуалима клањали Бафомету као нехришћанском ентитету а његовим правим преводом тај појам је означавао „Софију“, грчку реч за мудрост. Па онда разумемо да су се они у ствари клањали и одавали пошту женском божанском принципу још из грчке митологије као симболу мудрости. То јесте био искорак изван званично признатих догмата хришћанске цркве, али након њихових тајних ископавања испод рушевина храма тзв. светиње над светињама по јеврејском веровању и учењу указује да су пронашли одређене списе који су их као и кумрански свици усмеравали у правцу поштовања већ назначеног женског принципа мудрости.
Све до сада наведено барем по тумачењима једног броја истраживача старина масонске провенијенције, указује на директну везу, утицај и веровање да су Кумранци или Есени били директни наследници и поштоваоци јудејских учења везаних за догађај зидања Соломоновог храма и његовог главног градитеља Хирама Абифа. Што нас опет логично доводи у везу са масонском традицијом и оснивачким митом о Хираму Абифу као главном градитељу тог храма и његовим страдањем да би сачувао тако драгоцене тајне слободнозидарског еснафа. Везаност једног броја масона за овај „историјски“ догађај је тако јака да су она по њима неупитна те да је читава њихова каснија конституција, знања, веровања, ритуали и симболи били директно усклађени са њима. Сваким накнадним оспоравањем ове темељне традиције читава њихова организација изгубила би смисао и разлоге постојања. Контроверзе које проистичу из периода модерне историје масонерије, које се везују углавном за енглески начин схватања и доживљаја масонства, без обзира на различитости и оспоравања, не могу по нашем скромном мишљењу довести у питање његове „темеље“ везане за традицију градње првог Соломоновог храма и свега другог што је на њој после тога настајало.
