Небојша Крстић: Подруми Шолакових медија

Новинар Н1, на конференцији за штампу, пита председника Вучића да коментарише налазе специјалиста судске медицине који су „утврдили“ да су демонстранти ударани и кад су се предали, док су лежали, па чак и у марици и у полицијској станици

Да не би било да измишљам, цитирам га дословце: „Дајте ми само времена да се позовем на изјаве појединих стручњака за судску медицину, дакле, то су људи који су прегледали лично 25 повређених људи прошле године са протеста у Ваљеву и закључили у својим извештајима да су ти људи ударани и након што су савладани, односно, након што су већ били на земљи, говори, дакле о бруталности полиције у том тренутку, да је према њима примењена сила и када су били превожени марицама у полицијске станице у Ваљеву и да је у самој полицијској станици у Ваљеву, такође, над њима примењивана сила…“

Председник Србије није лекар и не удубљује се у питање, већ даје политички одговор да свако ко је применио силу мимо закона треба да одговара.

Зато је добро да овде реагује неко ко је лекар и ко је положио судску медицину. Рецимо ја. Овде сам приморан на малу дигресију јер сам опхрван сентиментом. Наиме, судска медицина је последњи испит на студијама медицине. Тако је прописано. Кад то положите, онда сте лекар. Зато, претпостављам, сваки студент медицине иде на полагање судске са неким посебним осећајем у стомаку. Бар сам ја тако отишао. Извукао сам папирић са питањима. Једно је било утопљење, друго је аутосугилација и аутомутилација тј. самоповређивање и самокажњавање. Професор, старији човек с брадом, питао је да ли сам видео утопљеника. Одговорио сам одречно. „Па шта ви, колега, онда можете да ми кажете о утопљењу?“, подигао је обрве. Ствари се за мене нису одвијале добро. Схватио сам  да је у праву. Чак и да сам видео утопљеника и да сам радио обдукцију, шта бих могао ја њему да кажем, а да он то не зна? Не сећам се како сам се искорпцао из тог проблема. Кад сам кренуо на друго питање, професор ме прекине и пита: „Који књижевни јунак врши самокажњавање у Подрумима Ватикана? То је за мене био преломни моменат. Не, на испиту из судске медицине, већ на свим испитима на Медицинском факултету! Најзад сам се нашао на свом терену. Најзад сам био свој на своме. Андре Жид је био, а и данас је писац ког сам преферирао у односу на Гајтона или било ког другог аутора неког од уџбеника који су били обавезно штиво.

„Лафкадио!“, рекао сам победоносно.

Потом је професор судске поменуо Лао Цеа. И ту сам га дочекао спреман.

И да не дужим, добио сам 10. Не само због књижевног укуса сличног професоровом. Спремио сам се за испит и дан-данас се сећам многих ствари из тог предмета.

На пример, сећам се да судски лекар може после обдукције да закључи шта је узрок смрти. У случају повређивања може да утврди све о механизму повреде, да одреди тип и тежину повреде и може да одреди, рецимо, врсту оружја којим је повреда нанесена.

Дакле, стручњак за судску медицину може скоро све сем да одреди да ли је повређени на протесту задобио ударац пошто се предао или пошто је савладан. Такође, судски лекар ни случајно не може да утврди да ли је до евентуалног повређивања дошло у марици, у полицијској станици или на неком трећем месту.

Тог дана у Ваљеву хулигани су разбијали главе и палили полицајце који су их годину дана, широм Србије, штитили док су свакодневно и брутално кршили Устав и законе, што блокадама улица, мостова, школа и болница; што паљењем просторија странке на власти

Закључак моје експертске анализе гласи: новинар Н1 је председнику Србије у лице сасуо гомилу лажи. И то гомилу бестидних лажи које може лако да разоткрије и неко ко се медицином активно не бави више деценија.

Закључите сами: ако новинаре Н1 није срамота да лажи спакују у питања председнику државе, колико им је само лако да свакодневно обмањују своје лаичке гледаоце и читаоце измишљотинама, неистинама, будалаштинама и конфабулацијама.

У том контексту, они и годину дана после насилних протеста у Ваљеву, када је тешко повређена десетина полицајаца (док су једној девојци, полицајки, ударцем цигле у главу поломљене кости лица) они, дакле, и даље, упорно и махнито понављају флоскулу „полицијска бруталност“ иако НИЈЕДАН демонстрант тог дана није тешко повређен.

Истина, неки су добили пендрек по леђима. Заслужено. Медији који подржавају деловање „крваве шаке“ свесно прећуткују и крију шта је довело до тога да полиција примени силу у складу са законом. Уз напомену да је и тада наша полиција применила драматично мању силу него што би у истој ситуацији учинила немачка, француска, холандска или нека друга европска полиција. Америчку нећу ни да помињем.

Притом, тог дана у Ваљеву хулигани су разбијали главе и палили полицајце који су их годину дана, широм Србије, штитили док су свакодневно и брутално кршили Устав и законе, што блокадама улица, мостова, школа и болница; што паљењем просторија странке на власти.

С тим у вези, ове недеље су сви Шолакови медији имали исти прилог. Наслов је: „Невероватно је да у 21. веку имамо студенте у егзилу“. Односи се на Милу Пајић и још неколико одбеглих чланова ПСГ који су припремали државни удар.

Егзил је дуготрајно присилно или добровољно одсуство особе из њене домовине, родног места или заједнице. Значи, може бити присилни и добровољни. Мила и њени сарадници, у 21. веку, изабрали су добровољни. Не разумем зашто. Да су остали овде, Шолакови програмски директори одавно би их прогласили за народне хероје, а блокадерски тужоци и судије утркивали би се ко ће да их ослободи. Међутим, они су изабрали мукотрпан живот у егзилу. Како изгледа тај агзил, описао је колумниста Данаса,  маскирани „пријатељ студената“, у свом последњем тексту од 15. августа:

„Мила Пајић, која је већ скоро две године изложена линчу режимских медија, данас је силом прилика програмска директорица исте Иницијативе у Хрватској. Бранислав Бане Ђорђевић, који је први објавио блокаду Филозофског факултета у Новом Саду и којег, као и Милу Пајић, многи Новосађани памте са мегафоном у руци са протеста, уписао је Факултет политичких знаности у Загребу. О Доротеји Антић је Андреја Каргачин направила преставу „Дора или ко ће да прошива прслуке?“ у извођењу Битеф театра. Доротеја је успела да дипломира и запосли се у Хрватској и дала је већ више интервјуа у хрватским медијима. Далеко од својих породица, у Загребу су се запослили и Ања Питулић и Јован Дражиц.

Дејан Багарић је једини имао ту срећу да му породица живи и ради у Немачкој па му живот тамо у изгнанству није толико тежак као осталим саборцима.“

Да човеку срце препукне од туге. „Студенти у егзилу“ пате јер им је хрватска држава по хитном поступку обезбедила уносна запослења, докторате и што о тим јунацима прави позоришне представе и интервјуише их. „Пријатеља студената“, због чијег језика и обавештености закључујем да се јавља директно из загребачког стожера „Крваве шаке“, питао бих, да могу, следеће: студенткиња Динка Грухоњића са колегама побегла је у Хрватску у марту 2025, значи, пре 17 месеци. Грађанин Србије може на територији ЕУ да борави 90 дана, па се питам које су тајне силе и службе помогле овог групи да превазиђе административне препреке? И зашто?

Такође ме занима и зашто Мила Пајић није на „студентској листи“.

То што је у (добровољном) егзилу није разлог. Кад пожели, може да се (добровољно) врати и заштити себе тврдњом да је политички прогоњена. Хрватска кухарица смештена у подрумима Шолакових медија свесрдно би јој помогла у томе. Нешто се ту друго куха.