Непознати римски дани Црњанског

Лична писма из Рима откривају нам оно што до сада нисмо знали. Ко је тајанствена дама која је све време његовог боравка у Берлину, Риму и Лондону била стална веза са отаџбином? Који су то бројеви срећака у које се Црњански уздао да ће добити премију? Ко је Фефа, неопходна особа у Милошевом животу, коју спомиње у више писама? И још понешто из његовог личног живота

Милош Црњански је два пута боравио у Берлину. Први пут 1928. и 1929. године, при Посланству Краљевине СХС, био је аташе за штампу. Други пут као дописник Централног прес-бироа, од јануара 1936. до марта 1938. године. У Риму је, по истом задатку, био присутан од априла 1938. до априла 1941. године.

НЕЗГОДНИ ЦРЊАНСКИ

Писма, до сада непозната широј јавности, су послата из Рима. Прво је датирано 3. јуна 1938, а последње 17. фебруара 1941. године. Овај архивски материјал, у мом поседу, откриће нам једног другог Црњанског који се не спомиње у бројним књигама о његовом животу и раду. Обичан Црњански, ван књижевности и политике!

Историчари и критичари српске књижевности били су неправедни према Милошу Црњанском када је реч о његовом личном животу и они између два светска рата, а посебно они после Другог светског рата. Навешћу само један пример, а има их више. Реч је о Радивоју Цветићанину у предговору за књигу Нова Европа, издату у Београду 1991. године.

„Осетљива природа, пркосник и инаџија. Лако је улазио у спорове, најпре су то били књижевни, а затим, све више и политички сукоби и битке. Има и „дугачак језик“ и свађалачки дар. Крај двадесетих година полемика са Марком Царем, јер му је СКЗ одбила да штампа путописе. На почетку тридесетих година окршај са Миланом Богдановићем и великом скупином српских и југословенских интелектуалаца. Заступањем тезе да „постајемо колонија стране књиге“, при том оптужујући „Нолит“ и њене сараднике као левичаре, марксисте и комунисте. У књижевној публицистици ова тема, позната као тзв. београдска књижевна афера, доста је експлоатисана. …Тзв. београдском књижевном афером завршава се и Црњансково суделовање у јавним полемикама и сукобима који имају првенствено књижевни и културни карактер.“

ФОТО: Архива аутора

Предговор Цветићанина написан је пре три и по деценије и његови тадашњи закључци о Милошу Црњанском, после протока времена, по мени не стоје у већем делу написаног. Можда би се аутор овог предговора неких речи данас и одрекао. Као што је то учинио после неколико деценија и академик Предраг Палавестра. Слажем се са Цветићанином који је написао следеће: „Црњански је осетио – по сопственом признању – неодољиву потребу да се некуда удаљи. Нити је књижевна средина подносила њега, нити он њу.“ Какав је резултат таквог неправедног односа културне средине, обе бивше Југославије, према једној српској књижевној величини? Резултат је да Милош Црњански није написао ниједну нову књигу пар деценија.

ДОПИСНИК ЦЕНТРАЛНОГ ПРЕС-БИРОА

Милош Црњански је стигао у Италију, у Рим, као дописник Централног прес-бироа 2. маја 1938. године. Пре Рима био је у Београду и, како пише у својим Ембахадама:

„Најзад на дан поласка, па, док воз прелази преко моста Земуна, узимам у руку књигу мојих, италијанских, путописа Љубав у Тоскани, које нисам читао осам година. Читам је, за себе, и никог другог.“

Историчари и критичари српске књижевности били су неправедни према Милошу Црњанском када је реч о његовом личном животу и они између два светска рата, а посебно они после Другог светског рата

Премештај у Рим Црњански је добио 15. марта 1938. године из Берлина, по својој молби. Посланство Краљевине Југославије имало је у Риму неколико зграда. Главно здање била је Палата Боргезе. У тој палати је краљевски посланик Бошко Христић држао први спрат, са раскошним собама Паулине Боргезе, сестре Наполеона Бонапарте. Чиновници, па и Црњански, имали су канцеларије у приземним, пространим просторијама. Статус дописника Централног прес-бироа био је другачији у односу на намештенике самог Посланства. Централни прес-биро основан је 18. априла 1929. године при Председништву Министарског савета, односно Владе Краљевине Југославије, као „општа државна обавештајна служба“.

ФОТО: Архива аутора

Дакле, Црњански није био дипломата, јер Централни прес-биро није припадао Министарству иностраних дела. Припадао је Влади и њој је директно дописник слао извештаје. Извештаји су слати на меморандуму: Legation Royale de Yugoslavie en Italie, а од 1939. године са додатком – Bureau de Presse (Биро за штампу). Сва непозната писма Црњанског, у мом поседу, писана су са препознатљивом интерпункцијом, у маниру – зарез Црњанског. О овом феномену српског писца написао је професор Новица Милић текст под називом „Зарез Црњанског“, штампан 1996. године, у коме, између осталог, тврди:

„Лако је приметити да је употреба интерпункције, посебно зареза, код Црњанског „необична“ са становишта уобичајених синтаксичких правила (прим. аут. – језичка дисциплина). Њих налазимо на местима где их не очекујемо. Понекад је уочљиво да зарези имају мелодијску функцију, тиме што прозу, на пример, чине ближом прозодији – па би се могло, са разлогом, рећи да овде Црњански прозаиста користи технику лиричара.“

ТИТОВО РЕШЕЊЕ О ПЕНЗИЈИ

Сва писма Црњанског насловљена су на Милену Мину Ружић, његову свастику. Мало је познато, а то ова писма и потврђују, да је Црњанском Мина била све време особа од поверења. Обраћао јој се приликом свог вољног боравка у Берлину и Риму, а и приликом невољног живота у Лондону. Све до повратка у Југославију и Београд.

Ко је била Милена Мина Ружић? Милена Мина Ружић је рођена сестра Видосаве Виде Црњански, рођене Ружић. Њихов отац је из познате београдске породице, Добросав Добра Ружић (1854–1918). Као истакнути радикал, за време Обреновића је тамновао, а под Карађорђевићима био дворски библиотекар, државни саветник, министар просвете, интимус и блиски пријатељ краља Петра Првог Карађорђевића.

Имао је више деце, из два брака, међу којима су биле Видосава Вида Црњански и Милена Мина Ружић. Мина Ружић је рођена 1903. године у Београду, а умрла је 1973. године. Завршила је женску гимназију и радила као банкарски чиновник у Француско-српској банци у Београду. Никада се није удавала, а око њеног живота постоји једна невероватна ствар. Никада за сличан случај нисам сазнао, а везан је и за Јосипа Броза Тита.

ФОТО: Архива аутора

Наиме, имам решење о пензији Милене Мине Ружић у коме, између осталог, пише:

„Милени, неудатој кћери покојног Добросава Ружића, бившег државног саветника, припада на име породичне пензије и исплаћује јој се на терет савезног буџета, почев од 1. августа 1946. године.“

Рећи ћете: уобичајено решење за пензију. Али није! Ово решење је потписао нико други до Јосип Броз Тито као председник Владе ФНРЈ и министар Народне одбране, маршал Југославије, 18. децембра 1946. године у Београду.

ГОСТОВАЊЕ ФУДБАЛЕРА У РИМУ?

У првом писму од 3. јуна 1938. године Црњански пише Мини да је његова супруга Вида стигла у Рим „са својих шест кофера, добре воље“. Потом често помиње особу са именом Фефа. Испоставило се да је реч о кућној помоћници, пореклом из једног малог села у Словенији. Очигледно прекопотребна Милошу, а и Види. Милош је детаљно испланирао Фефин долазак у Рим.

„Пошто сам ја решио да опет позовемо Фефу у Рим, молим те, јави јој одмах да треба да путује у Рим. Купи јој карту са попустом 50%, који добијају странци. Улазна станица граница код Постумије, излазна станица Напуљ. Исплати јој ову карту, треће класе, на мој рачун и снабди је храном. Нека путује директним возом за Рим из Београда у 14 часова поподне и има вагон директан до Рима. Ако Фефа жели да посети своје родитеље, онда удеси тако да оде кући, у своје село, на дан-два, али не дуже и, у том случају, купи јој карту до њеног села или питај да ли може да прекине пут. У том случају, дабогме, компликује се путовање, а улазна станица морала би бити Ријека, тј. Сушак. Да ли ће онда Фефа умети да догура до Рима, не знам.“

ФОТО: Архива аутора

У другом писму од 8. јуна 1938. године моли Мину да га претплати на Политику и Ошишани јеж и да је његова адреса:

Miloš Crnjanski, Adetto stampa, Legazione du Jugoslavia, Palazzo Borgheze, Piazza Borgheze, Roma.

У трећем по реду писму наводи адресу где станује:

Via Stefano Parcari 11/I, Roma.

Црњански није био дипломата, јер Централни пресбиро није припадао Министарству иностраних дела. Припадао је Влади и њој је директно дописник слао извештаје

Саопштава јој и да „што се тиче Рима, у њему можеш много штошта да купиш, а главно је да се не преоптерећујеш стварима из Београда“.

Потом наводи да је изгледало да ће за изборе у Југославији бити у Београду, али да је извесно да ће доћи тек после православног Божића. Пише још да каже брату Јовану – Јови Ружићу, познатом београдском фудбалеру, да спрема гостовање фудбалског тима „Југославија“ у Риму.

БРИГА ЗА МАЈКУ МАРИЈУ

Замера се Милошу Црњанском да није водио бригу о мајци, па чак и да није био на њеној сахрани. Истина је да није био на сахрани, али није истина да је неодговоран син. У писму од 11. фебруара 1939. године пише Мини: „Са страхом очекујем, после Твога писма, вести о болести моје маме. Не треба да ми пишеш писмо о томе, јер се страшно узбуђујем због глупости њених пријатељица, а не могу да помогнем. Јави ми само телеграмом има ли што ново, па Рамер (прим. аут. Виктор Рамер, прокуриста Француско-српске банке у Београду), може и телефонирати на мој број Рома 67-0-79 у канцелариско време. Разуме се да трошак иде на мој рачун.“ Затим додаје да је оболео од ангине и од ишијаса и да је тек сада устао из кревета. Пије лекове, а због промене владе у Југославији није сигуран да може доћи у Београд, чак и у случају да му мајка умре.

ФОТО: Архива аутора

„Као што је Вида писала“, наставља Црњански писмо, „ја од маминих ствари, за успомену, желим да задржим ово: њен мали црни, женски сточић, стари, разбијени, зидни сат, славску икону Светог Јована, слике које се односе на моје школовање, детињство итд. Ако ти сматраш да то има смисла, одвоји и нешто од веша за сто и посуђа, више ради успомене, за Виду. Сем тога моја мама жели да узмем њен накит, о којем ми је говорила. Све остало ја желим да поклоним мом брату и у том погледу нема шта да бринеш. Као што знаш, он је из првог брака мог оца, те према томе нема никаква права ни на шта, него је то моја воља да му дам сав намештај и остало. Он треба да брине о свему око маме. Ми смо ти јавили његову адресу – Јован Црњански, Нови Сад, Змај Јовина 16 или Соколски дом. У случају да мами буде боље, треба да остане у Панчеву, у свом стану. Идућег месеца ја ћу решити шта ћу и како ћу даље са њом.“ Само три дана после овог писма Марија Црњански, рођена Вујић, у Панчеву умире.

У необјављеном писму од 27. фебруара 1939. године Црњански пише Мини: „Ја сам прегледао поново преписку, поводом смрти моје матере, и видим да си ти све узела што сам желео, па чак и више. Чини ми се да је и сума новца тачна. Једино изгледа да су украли веш, јер тачно знам да је мама имала много и то доброг веша, за стол /простирачи итд./ и да је то чувала у орманима.“ Затим у писму моли да му Виктор Рамер купи 10 колекција монополских цигарета и да их пошаље у Посланство у Рим. Пакет са цигаретама је „законит и дозвољен“.

СРЕЋКЕ ЗА СРЕЋУ

Исте године, 22. марта, сматра да пре лета неће долазити у Југославију због политичких догађаја у земљи и Европи, јер има много посла и брига. Пише да су Вида и он везани за Рим, узрок је његова служба у Централном прес-бироу. Неће провести ни Ускрс у Београду. Недолазак у отаџбину неће га спречити да покуша да игра срећке.

„Молио бих те да ми редовно“, пише Мини, „купујеш једну срећку наше државне лутрије на моје име код фирме Д. Д. Колаковић, Београд, Краља Милутина 33. Молим те, отиди и уложи 100 – на срећку, једна половина 66226. Пошто овде римски народ воли да игра лото, то смо се и ми сви поиграли, па се веселимо суботом кад нам бројеви не изађу. Овај београдски продавац послао ми је позив и бројеве чак у Рим, па сам се насмејао и решио да играм половину срећке на овај горњи број који сам изабрао са много хокуса-покуса. Ако овог броја више нема, други немој да ми купујеш. Уреди, дакле, молим те, да играм свих пет класа и да добијем главну премију. У свету и у животу видим толико мизерије да сам почао да терам шегу и са самим собом и са срећом.“

Остало је непознато, за сада, да ли је Црњански икада добио главну премију. Сигурно је да је наставио да купује и даље срећке, јер је у следећем писму променио „срећни“ број. Сада је 26193!

ФОТО: Архива аутора

КНЕЗ ПАВЛЕ У РИМУ

Кнез Павле Карађорђевић са супругом Олгом стигао је 10. маја на железничку станицу у Риму. Краљевског намесника дочекали су краљ Италије и Мусолини. О том догађају Црњански детаљно пише у Ембахадама.

„Одмах затим, на перону, краљ му је представио Мусолинија. Краљ је стајао, ситан, неугледан, усамљен, а Мусолини је дочекао кнеза са двојицом својих пратилаца: својим зетом, министром спољних послова, грофом Ћаном, и генералним секретаром фашистичке партије, који се звао Старче. Ма шта се о њима мислило, и Мусолини, и Ћано, и Старче знали су да носе униформу. Мусолини, син ковача, био је прсат, јаких ногу, у чизмама, па је, иако није био много виши од краља, изгледао импозантно. Ћано је био италијански лепотан. Старче, чувени гимнастичар. Мусолини је поздравио кнеза ‘срдачно’. Ћано са фашистичким поздравом, врло уображено. Старче је меркао књегињу Олгу.“

У писму Мини од 15. маја, поводом овог догађаја, Црњански пише да је кнез био врло љубазан приликом њиховог сусрета, а књегиња Олга је чак позвала Виду Црњански да, кад дође у Београд, посети и види малу принцезу Јелисавету. Вида је била и на вечери у италијанском двору, док је Милош касније отишао у Напуљ, где је присуствовао бојевом гађању италијанске морнарице.

У Политици моли Мину 30. јануара 1940. године да да оглас следеће садржине:

„Својој матери госпођи Марији Црњански, рођеној Вујић, која је сахрањена у породичној гробници у Иланчи, даваће годишњи помен у понедељак, 5. фебруара, у православној цркви у Риму. Ожалошћени син Милош Црњански.“

ПЛАЦ НА АВАЛИ

У другој половини 1940. године јавља се и пише да ће његов брат, по оцу, можда да се обрати Мини Ружић или Виктору Рамеру око продаје заједничке земље у Иланџи. Моли их да, ако он то учини, да га известе. У следећем писму, 27. марта, шаље потписани уговор са молбом да се новац од продаје земље прикључи суми коју има у Југославији. Па пише:

„Оно што буде остало по одбитку ове суме желим да хитно употребиш за куповину једног плаца испод Авале, где су виле. Плац треба да буде у близини аутобуске станице. Ако не будем тамо желео да дигнем кућу, ипак сматрам да је то најбоље решење за пласирање новца у данашњим приликама.“

Замера се Милошу Црњанском да није водио бригу о мајци, па чак и да није био на њеној сахрани. Истина је да није био на сахрани, али није истина да је неодговоран сину

У претпоследњем писму, које имам, од 23. децембра 1940. године жали се на живот у Риму због рата. Па пише:

„Изгледа да ћемо ми овде провести Божић, и добро би нам било да се у кући у којој станујемо није покварило централно грејање, те живимо као у Сибиру. Вида је промукла, ја сам се два дана превијао од ишијаса, а Фефи се смрзле ноге и прсти. Сада мислимо на скијање и замислите, Вида је већ стигла до скијашких панталона, за скакаче, права линија, и до других додатака тоалете за скијаше. Свакако ће седети пред хотелом и гледати снег.“

У најкраћем и последњем јављању Милоша Црњанског Милени Мини Ружић, у овом архивском материјалу је 17. фебруар 1941. године. Пише да је на скијању повредио колено. Тражи да му се новац који има претвори у лире и пошаље куриром у Рим. То правда да му је новац хитно потребан за лекара и каже:

„Ствар је потпуно исправна јер се ради о потреби, али не треба причати о овим стварима.“

Предосећа надолазећу катастрофу – Други светски рат и изгнанство!