Има нека не толико тајна колико оклеветана веза између демократије у Србији и српског турбо-фолка. Та поружњена слика настаје као последица чињенице да су припадници наше елите били склони да игноришу силнице које су обликовале и та два огледна израза српске модерности, њене политичке односно поп-културне сфере. Нажалост, леп поглед са Калемегдана према Западу и Северу, одвраћао је наше елите од погледа ка Југу и Истоку, који је данас преко потребан Србији поседнутој самопорицањем и родомржњом
Самопорицање, родомржња, аутошовинизам, могли бисмо га назвати и инверзни шовинизам, шовинизам окренут према одбаченим и презреним својима – неке су од друштвено деструктивних појава присутних у световима „учених“ српских елита.
Њихова заједничка потка је неодвојива од чињенице да су балкански светови – и животи – битно сиромашнији од западних. Углавном смо свесни да постоји нека разлика, јако тешко ухватљива али јасна, и да ми Срби, и други Балканци, нисмо исти као Западњаци. Многи, посебно међу елитама, умеју да заврше у закључку да је то нешто што је лоше.
Ова склоност да себе одредимо негативно има и бројне доброћудне, свакодневне изразе. Један од карактеристичних каже: „Такви смо ми Срби“. Иза њега се неретко помаља схватање да ништа не можемо да урадимо у вези с тим, и жал што је тако.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
У позадини наших злоћудних и бенигних (само)негативности стоји и неколико повезаних, ретко преиспитиваних, привидно здраворазумских општих места. Два карактеристична кажу: „Нећемо ваљда да се поредимо с горима“ и „Треба да се угледамо само на боље од себе“. Главни, имам утисак и једини релевантан смисао тог „бољи“ је – богатији, мада он уме да буде камуфлиран атрибутима као што су лепши, чистији, уређенији, боље организовани, тачнији… „Гори“ се, по правилу, своди на сиромашнији и незападни.
Ова два општа места, нарочито када је реч о елитама, обично бивају растегнута у схватање које каже да ћемо, ако се угледамо на те „боље“, и ми постати „бољи“. Друштвени проблем – оличен у речима са префиксима „само“ или „ауто“ које сам поменуо на почетку – јавља се онда када ми не постанемо „бољи“, тачније не постанемо онолико бољи колико наше елите очекују, и када виде да се овде није појавило оно чега има, или верују да га има, на Западу.
Клеветнички ментални рефлекс елита долази до изражаја у односу према српској модерности. Нарочито када је реч о политичкој сфери, ваљаности и квалитету државних институција и демократских процедура кроз које смо склони да је посматрамо, и поп-културној, у оним њеним рукавцима где је оријентална природа наше различитости најупадљивија, као што је турбо-фолк.
Оно што ове две сфере модерности чини посебно битним за разумевање како живо српство бива клеветано, и зашто бива одбачено у редовима српских елита, јесте чињеница да се у њима пита народ, презрени у Србији. Он бира своје представнике и бира шта ће слушати.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаСРБИЈА НА ОРИЈЕНТУ И ОРИЈЕНТ У ЕВРОПИ
Два имена оличавају оно у српској модерности на шта командне српске елите, и националне и а(нти)националне, не пристају. Једно је Цеца. Друго је Александар Вучић.
Оно што је кључно, а што бива замагљено различитим (страшним) судовима – углавном естетским, заклоњеним иза (класно условљеног) „доброг укуса“, и моралистичким, помешаним са политичким – јесте да, ако не пристају на њих двоје као легитимне одразе онога шта јесмо, наравно филтриране помоћу дугих прстију капитализма и неоколонијализма колико и њихових личних талената и слабости, карактера и аспирација, то значи да не пристају на нас какви јесмо. У свему па и у нашој модерности.
Нажалост, небитно је какво му је саморазумевање, идеологија и укус, неко ко је непријатељ српске модерности не може бити пријатељ Срба, Србије и српства. Постало је јасно да растројеност Вучићем одаје растројеност живим српством на начин на који је растројеност турбо-фолком одавно одаје растројеност нашом унутаревропском различитошћу.
Не знам, мада мислим да могу да наслутим, шта Вучић (данас) мисли о Цеци(ној музици) и шта Цеца (данас) мисли о Вучићу (и његовој политици). Али, свиђало им се то или не, њих двоје заједно чине „огледало“ у коме се препознаје начин како српски елитисти одбацују свој народ, своју земљу и оклеветано српство – и мера у којој су му окренули леђа.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Много онога чега нема у Србији, или што овде не постоји у облику који је „исправан“ по западним критеријумима, не може – или ни да настане или да постане „исправно“. Иза веровања да мора и да може, које је, из (не само) историјских разлога у које овде немам простора да улазим, у Србији посебно отровно, налазе се две подмукле илузије.
Једна је веровање да када нечега чега има на Западу а нема у неком незападном друштву, мало је битно да ли је српско или авганистанско, на пример (либералне) демократије или „владавине закона“ – тога може да буде. Друга, се тиче веровања да када овде има нечега чега нема у западној модерности, на пример турбо-фолка, то би морало или да нестане или, а то је још отровније схватање, да то не би могло ни да се појави – да ваљамо.
Српска политичка модерност је данас централни вектор клеветања и негирања српске модерности, и последичне патологизације српства
„Проблем“ је, дакле, и оно чега нема, или елите мисле да га нема у „исправном“ облику, и оно чега има у српској модерности. Из тога су наше елите склоне да извуку закључак да у Србији или нема модерности или да је она патолошка, што их затим наводи на разоран закључак да смо ми Срби постали, или одувек били, патолошка, тешко болесна заједница.
Другим речима, „проблем“ стаје у чињеницу да је Србија у Европи, а да је Оријент у Србији.
СРПСКА МОДЕРНОСТ КОЈА ПУЦА ОД ЗДРАВЉА
Бег командних српских елита од српства, и модерности какву оно чини могућом, поплочан је идолопоклоничким односом према западним интелектуалним ауторитетима и важним атрибутима Запада – што је склоност коју демонстрира чак и значајан део оне српске елите коју доживљавамо као антизападну. Зашто?
Глобализована, ослобођена модерност одавно постоји у множини и то западним ауторитетима није било лако да виде, иако има оних који су препознали да је глобално распростирање модерности било праћено њеним умножавањем.
При томе, наше елите су биле и остале склоне не само да гледају у „боље“, читај богатије и западноевропске, и не толико омаловажавају колико игноришу „горе“, што значи сиромашније, неевропске светове јужно од нас. Нажалост, није лако разумети Србију и нашу модерност, и уважити различитост која је диктира, ако гледамо само ка „бољима“. Тако постајемо заслепљени Западом и, што је још горе, фрустрирани оним што јесмо.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЦитираћу део текста „О алтернативним модерностима“ Дипеша Парамвешвара Гаонкара, једног од аутора који су ми помогли да се суочим не само са српском модерношћу, здрављем од кога пуца и њеном нормалношћу, већ и са нама какви јесмо – другачије европски, незападни бели људи; европски а оријентални – и неким од последица чињенице да модерност „непрестано претражује прошлост тражећи реквизите, маске и костиме“:
„Размишљати у смислу ‘алтернативних модерности’ значи признати да је модерност неизбежна и уздржати се од спекулација о крају модерности. Рођена на Западу и од Запада пре неколико векова под релативно специфичним друштвено-историјским условима, модерност је данас свуда. Није стигла изненада, већ полако, мало по мало, током дугог периода — пробуђена контактима; транспортована трговином; администрирана од стране царстава, носећи у себи жигове колонијалног; покретана национализмом… Она наставља да ‘стиже и појављује се’, као и увек у опортунистичким фрагментима, праћена утопијском реториком, али више не само са Запада.“
Схаватање о постојању различитих модерности, нема их мало, једна од њих је српска, друга је индијска, почива на закључку да ће исход модернизацијских процеса у сваком друштву у коме су започети са закашњењем у односу на западана бити другачији – у многим важним сферама. На оно што настаје утиче контекст у сваком специфичном незападном друштву, историјски процеси који су га обликовали, околности у којима је започета модернизација и однос Запада према том друштву, држави и носећој, односно већинској заједници у њој.
Оно што отежава суочавање са плурализацијом модерности, и нормалношћу њеног српског варијетета, јесте да, с једне стране, овакав приступ ставља нагласак на улогу локалног, националног и партикуларног док, с друге, сугерише закључак да западно није исто што и универзално већ да је само другачије партикуларно и провинцијално. Речима једног западног аутора, универзално, по правилу, није нешто што је унапред дато, што само треба препознати, већ је производ онога „ко има моћ да дефинише шта је универзално“. А то је одавно, иако је та његова моћ све мања, само Запад.
„На локалу“, на сваком незападном простору, два процеса су имала посебну важну улогу у локалној – много више продукцији него репродукцији – ослобођене модерности. У политичкој сфери то је култур(ал)но превођење, у поп-културној хибридизација. Пошто се турбо-фолк не маже на ‘леба, иако савршено пријања на српску душу, кренућу од политичке сфере. Уосталом, овде је политика одавно постала (и остала) судбина. Не само српска.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
СА ПЛАТОНОМ (И МИХАИЛОМ ЂУРИЋЕМ) ПРОТИВ СРПСКЕ МОДЕРНОСТИ
Модерност је могуће дефинисати на различите начине. Ту важно место има опис који каже да модерност представља „и скуп посебних социокултурних норми, ставова и пракси које су настале након ренесансе — у Добу разума у 17. веку и просветитељске мисли 18. века“.
За нас у Србији, која је наследница Кнежевине Србије, настале на пепелу Османског царства, јако је важно оно што се не каже експлицитно. Да су те норме и праксе, а за разумевање српског самопорицања и родомржње кључне су модерне политичке норме и праксе, настајале на Западу у време када је матица српства била у европској крајини Оријента.
Другим речима, оне нису кројене по нашим мерама, али касније су српске елите, поседнуте различитим изданцима доситејевштине, покушавале, углавном слепачки, да нас силом угурају у те мустре. Када нисмо могли да уђемо у њих, углавном су кривиле свој народ.
Чињеница да су антички филозофи јако заводљиво и оригинално писали о „држави“ и „демократији“ допринела је лакоћи са којом су чак и поносно српске елите игнорисале колико је данас мало значајна веза између тих античких идеја и идеала и јако сложених, западноликих политичких норми као што су (модерна) држава и (либерална) демократија.
Ако изузмемо „Коштуничин“ Устав Србије, мада неки тврде да је „Самарџићев“, а неки у САНУ кажу да га је углавном писао Томас Флајнер, најжалоснији пример природе те разорне интелектуалне и политичке фатаморгане нашао сам у приступној беседи Михаила Ђурића, када је 2001. године постао редовни члан САНУ.
ИЗГУБЉЕНИ У КУЛТУРНОМ ПРЕВОЂЕЊУ
За разумевање српске политичке модерности корисно је да читате књиге, нема их у западном канону али неке од бољих су написали западни аутори, које тумаче улогу и учинак култур(ал)ног превођења – главне „силе“ која у свим незападним друштвима производи битно различите варијетете конститутивних норми политичке модерности.
Оно што ове две сфере модерности чини посебно битним за разумевање како живо српство бива клеветано јесте чињеница да се у њима пита народ, презрени у Србији. Он бира своје представнике и бира шта ће слушати
Појам културно превођење нам помаже да разумемо да је све оно што је глобализацијом политичке модерности, која креће са Запада, стигло у Србију пре него у Сирију, а у Сирију пре него у Буркину Фасо, мада има и онога што није стигло ни до Србије, а камоли до Сирије и Буркине Фасо, задржава исти назив, на пример „држава“ или „демократија“, али да суштина, смисао и садржај тих норми, не остаје исти, нити су импликације њиховог постојања (односно „постојања“) исте. И сама реч „модерност“ бива културно преведена, њен смисао преобликован и самерен са сваким специфичним контекстом у који се уселила.
Да би се демократија овде „примила“, било „добро“ или „лоше“, што смо склони да меримо западним, дакле неуниверзалним аршинима, потребно је да прво буде усклађена са нама, нашим српским световима и искуствима која су их обликовала (и која их данас мењају).
Другим речима, демократија може да се препише, слепачки ископира одакле год са Запада и унесе у српске законе, али да би постала какав-такав део српске стварности, она прво мора да прође кроз трансформативни процес апропријације, самеравања с оним што смо и шта је у нама, у коме кључну, мада не и једину битну улогу има културно превођење.
Овде поредиво велику улогу има неоколонијално мешетарење, па случајно поносни елитни Срби, као што су Слободан Рељић, Слободан Самарџић и Мило Ломпар, не осећају потребу да растегну менталну матрицу. Ионако о културном превођењу нема ни речи не само код Ситон Вотсона већ ни код Карла Шмита и Хегела. Мада, корисних путоказа има код Хантингтона. Нажалост, српске елите су остајале фокусиране на „сукоб“, а не на природу и бројне импликације различитости које чуче у позадини сукобљавања.
ОД АДИС АБЕБЕ ДО БЛОКА 45, ПРЕКО ХАНИЈЕ И ЛАТАКИЈЕ
Да бисмо разумели српску модерност, не само политичку, корисно је да гледамо ка Југу и Истоку, ка (данашњој) Грчкој, Сирији и Либану, али и Индији, Бангладешу, Малезији и Филипинима, наравно и Буркини Фасо, оба Конга и Гани. Корисно би било да су путовође и вође поносних Срба користиле своје класне привилегије да посете нека од тих места, уместо што су ишли стопама Доситејевих путешествија по Западу и дивиле се српству у Трсту.
Нажалост, „поглед са Калемегдана“ је прелепи поглед на Запад и Север, а нама је данас преко потребно да наше елите почну да гледају ка Истоку и Југу. За наше добро.
Мени је помогло да боље разумем Србију то што сам био и (не само) на гробовима Елефтериоса Венизелоса изнад Ханије, Хафеза ел Асада недалеко од Латакије и Томаса Санкаре у Уагадугуу; у соби у којој је убијен Шеик Муџибур Рахман и на згаришту куће у којој је рођен Велупилај Прабакаран; на двору Хајла Селасија и у сламовима пар стотина метара од њега… (Одрастао сам у Блоку 45, Јурија Гагарина 197, па нисам морао да се суочавам са обликотворним силницама хабитуса вође који оличава српску политичку модерност.)
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНа тим местима, ако ваша чула преживе шок беде, нажалост знам многа која нису, лакше се види оно што се, гледано са Запада, овде не види, а што је јако тешко, мада не и немогуће видети ако Србију гледате само са неког од огољених, деконтекстуализованих српских становишта – мало је битно да ли су поносно или случајно српска. Не само зато што је, превише смо близу за наше добро, сјај Запада овде заслепљујући – при томе Хегел одатле сија јаче од евра, за којим жуде српске аспирације. Већ и зато што смо сви ми, и када читамо Хегела и када згрћемо евре, вођени нашим незападним културним обрасцем.
Незападне стварности, и аутори који су писали о њима, није мало оних који су били западни, помажу нам да разумемо да су незападне модерности, и скоро све њихове димензије, посебно политичке – другачије. Описиване су као вишеструке, вернакуларне, алтернативне… Оне су другачије зато што смо сви ми, више или мање, различити од Запада, што значи и да нисмо живели обликотворну историју модерности, чија глобализација креће касније, када су кључне модерне политичке норме на Западу већ биле заокружене.
Српска политичка модерност је данас централни вектор клеветања и негирања српске модерности, и последичне патологизације српства. Његовог уоквиравања углавном или као неизлечиве култур(ал)не и цивилизацијске болести или као болести која се не може излечити зато што (колективни) српски пацијент одбија да узме терапију коју му преписује крем грађанске антимисионарске интелигенције – која, у суштини, тврди да не можемо да будемо довољно човечни људи, и да зато треба да будемо робови Запада.
Нажалост, бојим се да ту постоји само један лек. А то је да самопорекнуте српске елите схвате да је проблем у њима; да су се оне изгубиле у културном превођењу, а не српска модерност. Она је таква каква једино може да буде. Прилагођена нама и зато наша.
ОНО ЧЕГА ОВДЕ ИМА, ИАКО ГА НЕМА
Три главна чиниоца глобализованог феномена политичке модерности су (модерна) држава, чија је „бабица“ био (етно)национализам, који су командне западне елите презреле тек пошто су њихове државе постале стабилне, јаке и (перверзно) богате, западнолика (што значи нама туђа) демократија и западнолико грађанско друштво, чија је овдашња имитација нешто што је истински наказно у српској модерности; зло од кога не видим веће.
Уосталом, наше елите Вучићеву владавину данас редовно узимају као важан разлог или оправдање да презру реално постојеће Србе и одбаце живо српство
За разумевање односа српских елита према нама и нашој модерности кључна је либерална демократија, јако сложена западна норма, унета и у српске законе. Мада, треба истаћи да је једини незаобилазни чинилац политичке модерности модерна држава, што је политичка норма, рођена на Западу као и све друге, којој више нисмо у стању ни да промишљамо алтернативу – ону која се не своди на растезање граница те западнолике модерне државе на светски или „европски“ ниво. Штавише, и када не постоји, кажемо да је то „неуспешна држава“ и говоримо о „јуристичкој државности“ те државе недржаве.
Западнолика модерна држава мора да постоји и када је нема, док многи незападни владари модерних држава имају интерес, који не мора да буде опипљив, материјални, да се претварају да западнолика либерална демократија постоји у њиховим државама и онда када је нема, или када је релативизована и обесмишљена, некада до непрепознатљивости.
Невесело стање (либералне) демократије у Србији оличава судбину свега онога што не успева да заживи у очекиваном облику у српској политичкој модерности – од „независних регулаторних тела“ до „медијског јавног сервиса“. То су, рекао бих, фатаморгана политичке модерности, љуштуре онога што овде не може да постоји, али чега мора да буде.
У Србији, наиме, тешко може да опстане нешто иоле значајно што је „независно“ – из бар два разлога. Први, српско сопство је (међу)зависно, склоно да постане јако анксиозно када треба да делује независно – и решење нађе у томе што ће „убити“ независност. Други, антисрпском Западу, који управља неоколонијалном машином која надзире српску модерност, не одговара да овде постоји било шта што је истински независно и демократско.
ФОТО: Компас/Илустрација„Јавни сервис“, разлога је још више, у Србији може да постоји само као државна телевизија, која, пошто морамо да се лажемо, не сме да се зове државна телевизија. Чија је овде власт, његов ће бити и „јавни сервис“. А власт је овде инокосна – има, ако је по нашој мери, (једно) име и (једно) презиме, које може имати мало мекшу или мало чвршћу руку. То налаже и жилави српски културни образац, чији је један од изданака српска политичка култура.
Уосталом, наше елите – које одбијају да пристану на нашу суштинску различитост у односу на Запад, оличену, између осталог, и у српском културном обрасцу – Вучићеву владавину данас редовно узимају као важан разлог или оправдање да презру реално постојеће Србе и одбаце живо српство. Штавише, оно што је српском аутошовинизму, док је био у повоју, била Сребреница, данас је зрелој, друштвено распршеној култури аутошовинизма Вучић.
Кажу зачарани да „Студенти побеђују“, али чињеница да Самообожени верују да су већ учинили немогуће и победили српски културним образац говори нам да, чак и ако успеју да победе, и већа чуда су се дешавала, Богостуденти не могу направити неку бољу Србију, која се не би распала под теретом њихових илузија убрзо пошто је оглашена. Зато, шта год мислили о Вучићу и његовој Србији, студентистички култ не може ни више ни боље.
Али, оно што представља, можда, највећу опасност по Вучића, већу чак и од илузије да „не може горе“, јесте чињеница да, ако сте баш много одвојени од стварности, као Студенти, то може да престане да буде ваш непријатељ и постане савезник циља коме стремите.
„АЛА ТУРКА“ СРПСКЕ МОДЕРНОСТИ И „АЛА ФРАНГА“ СРПСКОГ АУТОШОВИНИЗМА
Овде има којечега, на пример турбо-фолка, чега нема на Западу (ни у Русији) – ни у траговима. Али тога има, на пример, у Либану, где се зове „либански поп“. Вештачка интелигенција га је описала као „живахан модерни музички стил који спаја традиционалне левантске мелодије и регионалне ритмове са западном поп продукцијом“. То би била и одлична, при томе вредносно неутрална, дефиниција српског турбо-фолка.
То не треба да нас чуди пошто су Бејрут и Београд 352 године били у истој држави; у Османском царству које је, не без разлога, из европског угла посматрано као отелотворење Оријента. Не треба да нас чуди ни да су и либански поп и српски турбо-фолк јако популарни у окружењу, које је у поредиво дугом периоду живело у истом оријенталном царству.
Иако ме то изненадило, када сам 1996. године први пут стигао у етнички и верски очишћено, муслиманско Сарајево, које је некада било мултиетничко и мултиконфесионално, Сарајлије, које су на основу мог нагласка одмах знали одакле долазим, тражили су ми Цецине касете, а не књиге Радомира Константиновића. Убрзо сам схватио да вероватно не постоји нит која снажније повезује два сродна али закрвљене незападна народа, Србе и Бошњаке, и њихове модерности као музика Светлане Ражнатовић.
Иако је данас у сенци растројености Вучићем, и нама, његовим гласачима, постоји и тај други, подједнако значајан вектор самопорицања српске елите и аутошовинизације учене средње класе – која „има укуса“ и прелива јој се „културног капитала“, а ни са економским, углавном, не стоји лоше. Ту стижемо до „српске мајке“ и нас, њене деце. Мада, сви смо ми Цецина деца. Само су се неки од нас одрекли „мајке“, и тиме презрели део себе.
Не чуди ме да је међу српским елитама Платон поразио Марину Туцаковић, а „Секс и град“ идеално лошу Српкињу из Житорађе, али у модерности, посебно када је европска, и „плебс“ се нешто пита. „Проститутка“ је демократија, слобода избора уме да буде још већа – и у балканској, другачије европској, каљавој Србији, и у северноатлантској Америци, где је модерност доживела свој врхунац, па више не зна шта ће са собом и са својим моћима.
Уз културно превођење, хибридизација је један од главних вектора плурализације модерности и, самим тим, једна од силница које су обликовале српску модерност. Посебно у поп-културној сфери, у жанровима као што је турбо-фолк, који су имали снагу да се увуку под кожу народа и који су настајали на фону онога што смо постали током трансформативне османске владавине – која је била (и) колонијална, иако је не посматрамо као такву.
Највећа несрећа турбо-фолка је што се појавио у сиромашно време Слободана Милошевића. Цецина срећа је што је у то време имала Аркана, српску верзију „Зверке“ из „Секса и града“, који је, у суштини, био „убица са Вол стрита“. Сјај модерности се често храни злочињењима. Помрачина и други проблеми се јављају онда када она постану видљива.
Када говоримо о турбо-фолку, и његовим блиским незападним рођацима, од (грчке) скиладике преко (мексичких) наркокоридоса до (алжирског) раија, кључну улогу је имала „глокализација“, процес прилагођавања глобалног локалном, и, практично, један од синонима за хибридност, која је, за разлику од културног превођења, процес који је овде препознат али је оклеветан – и међу левичарским и међу десничарским елитистима.
И једни и други много воле чистоћу, „чисте улице“, којима су опседнути, и „културно културну“ чистоћу, ону која станује у фразама као што су „буди културан“ и „он је некултуран“. Уједињује их и презир према Оријенту, чињеница да турбо-фолк има упадљиву „ала турка“ ноту, која је, иначе, кључ његовог успеха. Није неважна чињеница да ћете о хибридизацији наћи јако мало ван студија глобализације и постколонијалне критике.
Нажалост, поносно српске елите углавном добијају оспице већ на помињање речи „глобализација“, а када чују префикс „пост“ затварају уши. Штета, пошто и студије глобализације и различите „пост“ теорије садрже увиде који су драгоцени за разумевања српског другачије модерног стања и различитих последица јако сложене локација српства.
Њихови (најбољи) случајно српски непријатељи, пак, оспице добијају на све што је српско. Они би овде да гледају само „наше“ имитације, верне копије и репродукције. Српски аутошовинизам је „ала франга“. Огледало лажирања „праве“, западне модерности.
ПЕРСОНИФИКАЦИЈЕ СРПСКЕ МОДЕРНОСТИ
Неко мудар је на дан када је умрла Оливера Катарина на Твитеру одлично сумирао беду случајно српске елите и њених средњокласних прилепака: „Јер, када ‘Ганси’ певају ‘Oh, sweet child of mine‘, то је модерно, али када Оливера Катарина пева ‘Ој Шумадијо’, то је примитивно. Разлог – затрованост аутошовинизмом и генерацијском траумом из које провејавају глупост, тешки комплекси и научена партијска послушност.“
Да би се демократија овде „примила“, било „добро“ или „лоше“, потребно је да прво буде усклађена са нама, нашим српским световима и искуствима која су их обликовала
Изабрао је одлично поређење. Једна од псеудонаучних дисквалификација српске модерности је књига објављена под насловом Смртоносни сјај, где се алудира на везу између „шљаштећег“ турбо-фолка и „српских“ злочина. Амерички војници су злочине у Ираку обично вршили „набријани“ песмама „Ганса“ и „Металике“. Углавном сиротиње гине и убија у ратовима, па не треба да чуди да је и у смрт и у злочин испраћа музика коју воли и сјај који је слади. Иако је увек јако важна, класа је најважнија када се зарати.
Мој пријатељ Марко Радовановић ме је пре много година, када сам објашњавао зашто мислим да Цеца представља отелотворење српске модерности, не само њене оклеветане звучне подлоге, питао – „А зашто не Оливера Катарина?“
Тек пошто је умрла схватио сам колико је Марково питање било на месту.
Кључне специфичности српске политичке модерности се „огледају“ само у ликовима неколико вођа. Зато, као „име“ односно синегдоха српске политичке модерности, Александар Вучић има јако мало „синонима“. Пошто су се двојица кандидата из ближе прошлости, Слободан Милошевић и Мило Ђукановић, који је на власт дошао као Србин, успињали из срца комунистичке номенклатуре помоћу титоистичких мердевина, историјски најближа персонификација српске политичке модерности је Никола Пашић.
За разлику од политичке сфере, лако је наћи „замену“ за Цецу као сублимацију поп-културне димензије српске модерности – од Оливере Катарине, преко Бијелог дугмета, Мире Шкорић и Ивана Гавриловића, до Цобија, Црног Церака и Тее Таировић. Листа је јако дугачка и жанровски шарена. Неке „резерве“ су хибридне, а неке су јако креативне и надахнуте имитације западног. (Једна од најбеднијих је био српски „панк“.)
Цеца, наравно, није антимодерна, нити је Бијело дугме „постмодерно“, како је у једном од лошијих текстова написала Мирјана Бобић, већ су то два звучна израза овдашње хибридне модерности – која није само српска, из разлога који се не своде на постојање Југославије.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаИДЕАЛНО МОДЕРНА И ИДЕАЛНО БАЛКАНСКА
Зашто издвајам Цецу, а не, на пример, Оливеру Катарину или Бијело дугме, који су, свако у своје време и у свом жанру, верно репрезентовали нашу модерност?
И Оливера Катарина одаје хибридност, лик и дело који су и наши и „светски“, мада то је, донедавно, значило искључиво „западни“. Но, њено време, пре (турбо) глобализације и брзине „200 на сат“ које је пренела у домен достижног, било је и даље наивно и „невино“.
Плус, Оливера Катарина није имала своју Марину Туцаковић, да за њу увеже српску стварност и разобручене аспирације; наш простор и временско убрзање; снове и јаву; небо и земљу; љубав и смрт… Цеца је, у очима презрених у Србији и „окружењу“, постала истовремено идеално лоша, идеално балканска и идеално модерна – у новом, „материјализованом“ времену, које је поручивало да и најлуђи снови могу да постану јава.
Ипак, оно што мислим да је кључно – у Цецу (и Марину у Цеци) најбоље стаје оно што је у немалој мери јединствено српско у поп-културном хибриду овдашње модерности.
Мало јужније, у Каиру на пример, иако би њени стихови и звук огрејали многа, нама сродна, арапска срца, она, не умем то да кажем мање директно, не би преживела стихове Марине Туцаковић и Љиљане Јорговановић. Њено „Кажа памти“, као и Шкорићкино „Откачи“, садрже меру заразне сексуалне субверзије која не би могла да прође у Каиру, Орану или Казабланци – када долази од локалне звезде, небитно је колико је велика и вољена.
У Каиру, Цеца би била схваћена као супротност онога како је виде српске елите. Глас женског ослобођења и ослобођења љубави какав тамо не може јавно ни да запева, а камоли да настави да пева. На Западу, или у Москви, која је само географски источно од Београда, нешто налик Цеци пак може да прође само као тешка егзотика. Нечији чудан укус.
Цеца је овде име и оличење српске модерности, онога што данас јесмо – били истовремено лепи или ружни, паметни или тупави, грађански или национални, учени или нечитачи…
Само је једно име данас значајније за разумевање онога што постоји у модерној Србији, колико и онога чега овде не може да буде, а то име је Александар Вучић. У њих двоје стаје (скоро) све оно што је српско у српској модерности. И када се оглашава Цециним моћним, „песковитим“ гласом, и када се повија у служби Вучићеве агенде, српска модерност нас подсећа да је ту, у свему око нас. Хтели то или не, од ње не можемо да побегнемо.
