Вера је необична појава. Истина је да може да помера планине, али се на томе често и завршава. У приватном животу и оним темељним стубовима друштва, њу је немогуће заменити и нечим надоместити
Са друге стране у политичком животу, посебно код сложених модерних друштава, она мора имати одређено употребно органичење. Није ту реч о савременој „зомби“ фази религиозности – где неко поштује обичаје и посећује богомоље, а од религиозности су му остале само слатке дечје успомене и једна, како је то Лучано де Крешченцо тачно дефинисао, тужна нада. Већ дуго се савремена политика хришћанских држава, чак и тамо где постоје партије које су артикулисале политички утицај неке цркве, опростила од религиозности. Но можда је вера, ипак, попут политике, управо према Аристотеловом виђењу ове друге, део човековог бића. Када нема традиционалне, духовне религије, настане световна. Били смо сведоци како сасвим секуларни, тоталитарни комунистички режими почну да свог вођу упоређују са божанствима (Тита је академик Богдан Богдановић јавно уподобио индијским бозима Рами и Вишни), да их бласамују (Лењина, Стаљина), називају њихову од атентатора проливену крви „светом“ (Лењин) или тврде да не спава и не једе (Ким Ил Сунг)…
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Криза демократије, управо на Западу, коме у том смислу и ми припадамо, потпуно је очигледна. Без обзира на напредак науке и просвете, модерна демократија не би била могућа да управо почетком Новог века није настала потреба за ослобађањем зависног сељаштва, и стварањем градског радништва због настајуће индустрије, еманципацијом жена – из истог разлога. Догодило се и тржишно оправдано и одрживо масовно просвећивање становништва, које је омогућила појава штампарије као и великотиражне и јефтине новине, па је уопште могао да се појави слободни грађанин. Но до права на избор владе исти тај грађанин дошао је са тек измишљеном модерном пушком која га је довела у прилику да победи застареле племићке и немотивисане а скупе плаћеничке војске. Насупрот наведеном данас је интернет осакатио независне електронске медије и банкротирао новине и часописе: његов комерцијални значај и општа дезидологизација претврили су власнике великих мрежа и претраживача у светске олигархе, ескадриле јефтиних дронова и у блиској будућности војних робота, у великој мери су обесмисиле народне војске… Две технолошке револуције створиле су огромне слојеве становништва који живе релативно добро а немају политичку тежину. Који се школују на јефтиним универзитетима да би добили формалну диплому која би правдала његову позицију у друштву. Дакле темељи западног (тиме и нашег) живота су поткопани. Међутим, чак и они који се том новом свету и систему противе, већином су или ветропирасти занесењаци или су и сами противници демократије.
Да ли је то наша будућност? Да ли ће „улица“ одлучивати уместо политичких изабраника и установа, а страни фондови и агентуре усмеравати ту и такву „улицу“
Недавна блокада државних универзитета у Србији није имала далекосежне циљеве. Мада је једна италијанска професорка са Sciences Po у време почетака блокада у Србији проповедала о будућем свету у коме против „тирана“ (она као таквог види Трампа) и популизма устајати „универзитетски пролетаријат“, треба много маште да бисмо савремене српске професоре и њихове презаштићене студенте анархисте (дакле мали промил активних студената) довели у везу са том визијом будућности. Пре свега то није интелектуални номадски пролетаријат који се сваке четири године такмичи за пројекат или привремено ангажовање на неком факултету који је профитабилан и иза кога стоје корпорације. Код нас се значајан део професорског реда недавно подигао против власти тако што је престао да ради – кршећи чак и закон о штрајку – рачунајући на то да ће за то време примати пуне плате. Уверили су себе и своје јединце и јединице да су изабрано поколење које је самим својим рођењем и припадношћу повлашћеној класи, способно да измени свет, учини Србију узором многим нацијама широм света, који би коначно лишили насилних смрти, грађевинарских несрећа и корупције. Прваци непотизма, који су уписну политику подредили својим платама, монополисали читаве струке, никога нису отпустили за време транзиције и који се никада колективно нису одредили према тоталитаризму, сада проповедају аскезу некаквог светитеља столпника и поштење самог Максимилијана Робеспијера Непоткупљивог. Нажалост, пракса их демантује. Јер за време тоталитарних блокада нису само кршили устав и закон сопствене државе, већ су за то време издржавани и од невладиних организација које су трансмисије најгорег савременог империјализма. Реч је о организацијама које завојевања почињу корумпирајући читаве елите нападнутих држава. Овим побуњеним универзитетима није сметало ни када су их поржавали читави национални покрети суседних држава острашћени у антисрпству.
Две технолошке револуције створиле су огромне слојеве становништва који живе релативно добро а немају политичку тежину. Који се школују на јефтиним универзитетима да би добили формалну диплому која би правдала његову позицију у друштву
Као једна од жртава овог покрета, који је сам себе обожио, нобеловцима и Бурбонима сам себе прогласио, пали су демократија и дебата. У недавним дуелима власти и блокадерске листе чули смо како „универзитетска“ страна тврди да су политички аргументи и јавни подаци нешто резервисано за богате и моћне властодршце, док ће се они такмичити само у ономе за шта су стручни! Такође, дало се осетити да су они вољни да више сведоче појавом него аргументом: лепи су, пристојни, спороговорећи, уста су им пуна белих зуба, у дебелим цревима их надима најновији „шанел“ и уверени су да су већ победили!
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Поставља се питање да ли су избори за њих само фолклор. Да ли ће после евентуалне изборне победе или афтерпартија, који би прерастао у револуцију, предстојећи избори постати и последњи? Безусловна подршка дела проевропских партија листи „Студенти побеђују“, мало личи на безглави бег дела грађанских партија у Народни фронт а тиме и у комунистички режим током 1945. године. Да ли је то наша будућност? Да ли ће „улица“ одлучивати уместо политичких изабраника и установа, а страни фондови и агентуре усмеравати ту и такву „улицу“? Да ли је највећа дисквалификација наших државних универзитета управо то што се овом покрету нису у значајнијој мери супротставили, јер након што је ректорка Београдског универзитета уметности јавно проговорила у политичкој арени, више нико нема оправдање да није знао?
