Након потпуног дебакла блокада на универзитету, 11.000 студената мање који су дипломирали током 2025. године, имали смо нови уписни рок након студијске године (2025/2026) – током које није било блокаде наставе
У јавности је пре тридесет година преовладавало мишљење да ће масовно увођење компјутера и интерента довести до информативне револуције. Међутим, показало се да људи већином нису ни радознале природе ни научни умови. Њихову жеђ за знањем је лако и брзо могуће утолити, посебно ако се сами питају за опсег одговора. Ум већине је конзумеристички, окренут тренутном задовољству и што бржој ситости. Статистика је и пре била свемогућа дика. Било је довољно мало веровати и она је, макар и методолошки нетачна, оним површним али тачним рачуном грејала срца и мутила разуме. Сетимо се само изјаве професорке Мирјане Марковић из 1994. године. Она је тврдила да никада, нити једна држава, па чак ни развијене економије какве су западне, није искусила толики раст и развој као СР Југославија током првих месеци споменуте године. Истина је да је пре тога национална монета, а са њом и економија, потонула у вир једне од пет највећих хиперинфлација у историји новца. Када је коначно, уместо на 10 милијарди марака, на 300 милиона утемељен нови динар, из мртвила се пробудила и национална економија. Одатле толики раст. Ипак, људи највише верују у оно што желе да чују.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Србија је једна од држава Запада са великим демографским падом. Српске владе су годинама покушавале да некако умање тај огромни мањак становништва, који је само кад је реч о смањењу генерација новорођених учинио да између 2011. и 2021. грађана Србије без КиМ буде за бар 10% мање него раније. У Европи нема већег и издашнијег програма демографске обнове од српског. Проблем је ипак у томе што влада државе са демократским уставом може да инвестира новац, подстакне образовање или уложи у рекламу, али није у стању да изврши довољно насиље над свим грађанима и промени културни образац. Културни образац и начин живота су кључни узрок распада породице и екстремног смањења броја новорођених. Ипак, када је у години после врхунца епидемије ковида број новорођених порастао за око 500, био је то разлог власти за славље. Пропустили су, међутим, да спомену како је мањак новорођених – да би макар престало смањење становништва за ту годину, износио око 33.000. Дакле, и даље је мањак био за око 65 пута већи од слављеног раста.
Државни универзитети не послују тржишно, већ су мастодонтски монополисти, уписне квоте се тешко и симболично мењају будући да су за њих везане зараде професора и сарадника у настави
Нас већ две године убеђују да су блокадери један нови квалитет у нашој политици. Студенти у блокади, видели смо, много су малобројнији од целокупне студентске популације, а када ти активисти проговоре, често видимо оно што је за сваког грађанина могло да се каже када је био млад – недостаје им искуства, знања и зрелости. Важније вође, декани и професори који су већином ближи пензији него студентском добу, деле мане своје генерације, бар кад је о политичарима реч.
Након потпуног дебакла блокада на универзитету, 11.000 студената мање који су дипломирали током 2025. године, имали смо нови уписни рок након студијске године (2025/2026) – током које није било блокаде наставе. Недавно су поједини медији у власништву странаца пренели славодобитне изјаве појединих декана како је током два уписна рока (дакле упис није завршен) факултете Универзитета у Београду уписало више студената него претходне године. То је прослављено као једна од кључних и одлучних победа над режимом који се усудио да на факултете пошаље инспекције и подвргне аутономију финансија некаквом програму (СПИРИ) од којег је сваки продекан за финансије (па макар по образовању био и археолог) бољи, паметнији и већи финансиста.
Ради истине, ипак, треба нагласити неколико чињеница. Током првих испитних рокова сада је уписано 11.687 студената. Наводно је то више за 703 студента него претходне године (када је универзитет био у противзаконитој и неуставној блокади). Дакле, реч је о око 4% студената више. Током три уписна рока 2025. на Универзитет у Београду је ступило 12.019 студената од планиранних 15.248. Тај број није постигнут ни претходне 2024. године, дакле пре блокада. Ове године је број оних који могу да се упишу смањен на 14.653 и по свему судећи неће ни он бити постигнут. Дакле, број студената прве године основних студија је умањен. Рекао бих недовољно. У време када су ове квоте уведене годишње се рађало бар 25% више деце у Србији него 2007. када се родила генерација овогодишњих бруцоша. Државни универзитети не послују тржишно, већ су мастодонтски монополисти, уписне квоте се тешко и симболично мењају будући да су за њих везане зараде професора и сарадника у настави. Тако имамо необичну појаву да се очекује да код нас око 2/3 генерације упише неки факултет – већина државне. Чак и тада дошли смо у положај да славимо што је рецимо, ове године, после пет година рапидног пада први пут мало порасло интересовање за многе факултете, а међу њима и за историју на Филозофском факултету у Београду. Ми и даље имамо много мање заинтересованих потенцијалних студената него што износи наша квота (1993. била су три кандидата на једно место), данас је један кандидат на два места, а прошле године је било нешто горе.
Србија је једна од држава Запада са великим демографским падом. Српске владе су годинама покушавале да некако умање тај огромни мањак становништва
Питам се да ли је могуће да они који желе да ову државу поведу путем напретка имају тако пристрасне и ускогруде погледе на установу у којој деценијама раде и лепо од тога живе. Како мисле да промене Србију када нису у стању да сагледају себе саме и закључе како одавно не представљају бољи део своје државе?
