Реља Жељски: Операција „Ваздушни мост – Мисија Халијард“

Историјски подвиг у Прањанима показује колико су дубоки корени односа два народа, а чињеница да је после година несугласица покренут стратешки дијалог сведочи о настојању државног руководства да старе везе претвори у конкретну основу за будућу сарадњу

Септембар је време у коме се државотворне нације и њихови припадници са развијеном историјском свешћу неминовно присећају Другог светског рата, започетог нападом Немачке на Пољску првог дана тог месеца 1939. године. Победнички народи, међу којима истакнуто место заузимају Срби, природно тој теми приступају са другачијим сентиментом и мислима у односу на оне који су тај сукоб глобалних размера изазвали и на крају га изгубили. Међутим, и за једне и за друге, у питању је догађај толике магнитуде да је значајно, па и темељно променио токове њиховог трајања и развоја, као уосталом и свет у целини.

Наиме, ниједна значајна област људског деловања није остала нетакнута у току и после овог рата, па тако ни обавештајне и безбедносне структуре тога доба. Штавише, може се рећи да су искуства и лекције стечени током и непосредно након рата пресудно утицали на формирање великог броја савремених обавештајних и безбедносних служби какве данас познајемо. Чак и оне које су већ постојале, биле су темељно и далекосежно преобликоване. Међу новим службама, свакако најпознатија и најважнија била је Централна обавештајна агенција Сједињених Америчких Држава (CIA), основана 18. септембра 1947. године.

Српски народ своје савезнике није спасавао очекујући од њих захвалност, већ је то чинио верујући у исправност идеала који су напослетку и победили у надљудској борби са Осовином зла

Као што је општепознато, обавештајна делатност је настала много пре обавештајних служби као специјализованих институција надлежних за њено спровођење. Тако и CIA истиче да њени корени сежу до Америчког рата за независност (Револуције) 1775–1783. године, али и сама наглашава да је Други светски рат дао кључни замајац да ова служба постане оно што данас представља у међународној обавештајној заједници. И у САД, као и у многим другим деловима света, уз учење на сопственим и туђим грешкама, али и обавештајним продорима и тријумфима, закључено је да без снажних, централизованих, јасно хијерархијски устројених и добро организованих служби, државе неће бити у стању да се супротставе новим, динамичним и често непредвидивим безбедносним изазовима које је носила будућност.

Једна од маркантних епизода тесно повезаних са обавештајном делатношћу, која је дубоко уткана и у историју свеукупних билатералних односа Србије и САД озваничених далеког 14. октобра 1881. године, догодила се у завршној фази Другог светског рата, са кулминацијом током значајног дела 1944. године. Тада је наш народ, оличен у измученом, али непокорном српском сељаку, на кога су се после дугих година нацистичког и фашистичког зла и терора, баш те године као никада раније сручиле и смртоносне савезничке бомбе, учинио могућом реализацију највеће операције спасавања савезничких авијатичара, пре свега Американаца и Британаца, иза непријатељских линија током Другог светског рата, познату под називима „Ваздушни мост“ и „Мисија Халијард“.

ФОТО: Office of Strategic Services (OSS)

Током десетина хиљада борбених прелета савезничких авиона преко територије тадашње Југославије у само годину дана, реализованих после сложених обавештајних припрема, немали број њих је оборен, а преживели чланови посада нашли су се под смртоносном претњом. Наиме, важно је напоменути да су се преживели авијатичари приземљили и на територији више околних држава, али су се тамо суочили са издајом, моменталним ликвидацијама или утамничењем и слањем у немачке логоре. У Србији је њих више стотина сачекала пружена рука спаса српских сељака и припадника Југословенске војске у отаџбини. После уочавања обарања авиона, започињала је трка са временом и опасним непријатељем, како би наши људи лоцирали савезничке војнике пре нациста, а затим их спасили. Не треба посебно образлагати да су мештани тиме до крајњих граница ризиковали сопствене животе и животе својих породица.

Херојске акције наших предака нису престајале проналажењем и брзим одвођењем и сакривањем савезника на безбедне локације. Они су поред тога, практично голим рукама и уз помоћ воловских запрега, изградили импровизовану авионску писту на Галовића пољу код села Прањани у околини Горњег Милановца. Тиме су створили услове за слетање америчких транспортних авиона С-47 Skytrain, те прихват и последичну евакуацију на сигурно. Још неколико локација је у ширем периметру такође коришћено за исте намене.

ФОТО: Wikimedia Commons

У организацију и реализацију опсежне и екстремно компликоване акције спасавања и евакуисања авијатичара у иностранство директно се са америчке стране укључила претеча CIA – Канцеларија за стратешке услуге (OSS), иначе прва централизована обавештајна служба у америчкој историји, основана 1942. године, чији су основни задаци били прикупљање и анализа стратешких информација и спровођење „неконвенционалних“ и парамилитарних операција. „Халијард“ је био управо то.

Заједничким снагама српских сељака и ратника, као и америчких обавештајаца, сачувано је на стотине живота савезничких војника. Посебан куриозитет представља чињеница да су операцијом спасавања испред OSS руководили амерички официри српског порекла – капетан Џорџ Мусулин, син српских емиграната из Њујорка, и његов помоћник, потомак Срба из Лике, Мајкл Рајачић. Такође, ту је био и капетан Ник Лалић, који је преузео командовање над операцијом након што је Мусулин евакуисан у августу 1944. године. Лалић је уједно био и последњи амерички официр на тлу Србије пре коначне евакуације свих авијатичара. Другим речима, храбри Срби налазили су се са обе стране „моста спаса“. Данас мост који спаја две државе, између осталог, и неколико стотина хиљада наших сународника и још значајно више српских потомака који живе у САД.

ФОТО: Министарство одбране Републике Србије

ФОТО: Министарство одбране Републике Србије

Српски народ своје савезнике није спасавао очекујући од њих захвалност, већ је то чинио верујући у исправност идеала који су напослетку и победили у надљудској борби са Осовином зла. Оно што, међутим, наши славни преци никако не би могли да замисле ни у најцрњим кошмарима, било је да су генерације које су дошле иза спасених америчких војника пројавиле ултимативну незахвалност и на Србију усмериле злочиначку НАТО агресију свега нешто више од пола века касније. Та срамота за америчку демократију и дубоки ожиљак на дипломатским односима два суштински слободољубива народа који се протежу на 145 година никада не смеју и не могу бити заборављени.

ФОТО: Министарство одбране Републике Србије

Управо зато, као залог за будућност, морају бити апострофирани догађаји који симболизују и својом бити позивају на сарадњу, а не на сукобе. „Мисија Халијард“ почива у темељу те сарадње, иако је много деценија била готово заборављена на обе стране. Међутим, ствари су из корена почеле да се мењају 2014. године, када је у контексту обележавања седамдесетогодишњице акције спасавања основана фондација „Халијард“, да би у наредним годинама ниво активности на неговању културе сећања био све више подизан. Председник Србије Александар Вучић и други највиши званичници наше земље присуствовали су обележавању јубиларне 75. годишњице, а потом и наредним манифестацијама које су тим поводом организоване, традиционално у септембру у Прањанима.

Бројне мешовите делегације заједнички негују колективно памћење и дају лични печат бољем обостраном разумевању, пружајући тако драгоцени допринос ономе што нас чека у годинама које долазе

Још једну симболичну димензију окупљањима овог типа даје сада већ традиционално присуство потомака непосредних учесника у спасавању савезника са наше стране и потомака спасених са америчке стране. Бројне мешовите делегације тако заједнички негују колективно памћење и дају лични печат бољем обостраном разумевању, пружајући тако драгоцени допринос ономе што нас чека у годинама које долазе.

ФОТО: Wikimedia Commons

Данас Србија и те како уме да схвати и вреднује све поруке које јој шаљу наша славна историја и комплексни међународни односи чији је суверени актер. Зато данас Србија успева да истраје под свим спољним притисцима усмереним на крњење тог суверенитета и наставља принципијелно да гради и развија партнерства, уз уважавање туђих, али пре свега вођена сопственим интересима и системом вредности. У том оквиру наша земља види и унапређење свеукупне сарадње са САД, коју у актуелном тренутку обележава вођење Стратешког дијалога две стране, чија је прва рунда покренута 17. јула ове године. Међу бројним областима обухваћеним стратешким дијалогом, чији се дијапазон креће од економије до културе и науке, налази се безбедност, као и регионална стабилност, која опет представља неодвојиви део српске националне безбедности.

Наша очекивања од тог дијалога су велика, баш каква и треба да буду код снажних, самоуверених и победничких нација. А да смо истински такви, понајбоље сведочи баш историја српско-америчких односа, која памти да су САД 28. јула 1918. године, на четврту годишњицу почетка Првог светског рата, обележиле у Вашингтону ни мање ни више него „Српски дан“, у коме се на Белој кући по први пут завијорила српска застава. Застава слободе и победе у Великом рату. На месту где се и тада, као и данас, исписује историја света, до тог момента се могла видети само америчка застава, а после српске тробојке, читаве две године касније, то признање је доживела и француска. Као што видимо, наша историја нам и служи на част и обавезује нас да је будемо достојни.