Док већина навијача на трибинама види само спортско надметање, безбедносне службе у великим такмичењима препознају један од најсложенијих изазова савременог доба. Историја показује да су стадиони често били поприште тероризма, политичког насиља и обавештајних операција које су се одвијале далеко од очију јавности
За фудбал се са правом каже да је „најважнија споредна ствар на свету“, својеврсни глобални феномен чији значај увелико надилази било коју другу спортску дисциплину. Фудбал има јединствену „гравитациону“ моћ да привуче енормну пажњу светске јавности, значајно већу чак и у односу на многе битне међународне догађаје, светске кризе или ратне сукобе.
То потврђује и недавно завршено Светско првенство, које су заједно организовале Сједињене Америчке Државе, Мексико и Канада, упркос америчким геополитичким тензијама са оба поменута суседа. При томе, чак су и драматичне вести о руско-украјинском сукобу или ратним дешавањима на Блиском истоку остале у медијској сенци у односу на извештавање о овој спортској манифестацији.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Највећа спортска такмичења су уједно и изузетна прилика за организатора да покрене нове дугорочне националне економске и развојне циклусе, као и да унапреди међународну репутацију земље. У том контексту, један од најбољих примера представља Катар који је био домаћин претходног Мундијала, одржаног 2022. године, за шта је утрошено преко 200 милијарди долара.
Злоупотреба фудбала на овим просторима није била нова појава, о чему сведочи оперативна акција „Мајна“, која је била покренута од стране некадашње југословенске Службе с циљем обезбеђења фудбалске утакмице између репрезентација Југославије и Шпаније у Франкфурту 13. фебруара 1974. године
Иако су иницијално уложена енормна материјална средства, она су највећим делом била употребљена за изградњу трајне инфраструктуре, чије коришћење није везано искључиво за спортске манифестације, већ је остало као битан развојни ресурс будућим генерацијама, попут система паметних градова и најмодерније саобраћајне мреже. У питању је промена читаве националне парадигме развоја, попут оне коју ће нашој земљи ускоро донети специјализована изложба „Експо 2027“.
ФОТО: Klaus Rose/DPA/ProfimediaСа друге стране, спортске манифестације су, нарочито на међународном нивоу, управо због акумулиране пажње светске јавности, неретко биле подобна мета за дејствовање од стране различитих екстремистичких и терористичких група. Сетимо се само чувеног случаја на Летњим олимпијским играма у Минхену 1972. године, који се сматра највећим терористичким нападом у историји спорта. Чланови терористичке организације „Црни септембар“ су маскирани у спортисте упали у веома слабо обезбеђено Олимпијско село, где су одмах убили двојицу чланова израелске спортске делегације, а деветорицу узели за таоце. Драматични расплет догађаја је уследио на немачком војном аеродрому, одакле су терористи планирали трансфер у Каиро. Том приликом, нападачи су убили преостале таоце, док су од стране регуларне и слабо обучене за талачке ситуације немачке полиције, уз доста потешкоћа, ипак ликвидирана петорица од осморице нападача, а тројица су лишена слободе. Овај догађај представља упозорење на последице до којих доводи неадекватно постављање безбедносног апарата према актуелним претњама, почевши од недостатка почетног обавештајног податка о могућности извођења терористичког напада, па све до лошег оперативно-тактичког решавања настале талачке кризе.
ФОТО: THOMAS KIENZLE/AFP/ProfimediaКако то обично бива када професионалне и ефикасне службе у тајности предузму све што је у њиховој моћи и безбедност буде беспрекорно заштићена, шира домаћа и светска јавност нису могле чак ни да наслуте шта се дешавало у сенци великог спортског догађаја
Стадиони су такође неретко били и индикатор наступајућих периода унутрашњих нестабилности и конфликата, попут чувених немира на стадиону Максимир у Загребу 13. маја 1990. године, приликом одржавања утакмице између фудбалских клубова „Црвена звезда“ и „Динамо Загреб“. Иако сам меч није имао такмичарски значај, испоставило се да је велики инцидент праћен насиљем, који се тамо догодио, био весник грађанског рата и рушења савезне државе од стране нових хрватских власти, успостављених након одржавања првих вишестраначких избора у тадашњој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ) и победе Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Хук националне мржње се са стадиона брзо трансформисао у званичну хрватску националну политику, која је своје идеале видела у старим и злокобним плановима, укључујући и етничко чишћење српског становништва са тих простора.
#OnThisDay in 1990
— 80s&90sFootball ⚽ (@80s90sfootball) May 13, 2024
Zvonimir Boban kicked a policeman after rioting broke out between Dinamo Zagreb & Red Star Belgrade fans at the Makismir Stadium
Boban was banned for 6 months & missed #Italia90
This game is seen by many as the game that started the Yugoslav wars pic.twitter.com/yKKFRG5YPz
Ипак, злоупотреба фудбала на овим просторима није била нова појава, о чему сведочи оперативна акција „Мајна“, која је била покренута од стране некадашње југословенске Службе с циљем обезбеђења фудбалске утакмице између репрезентација Југославије и Шпаније у Франкфурту 13. фебруара 1974. у оквиру квалификација за Светско првенство чији је почетак био заказан за јун те године. Са још увек свежим сећањима на Минхен 1972. године и након прикупљања правовремених обавештајних сазнања о плановима екстремне, пре свега усташке емиграције за извођење терористичких, диверзантских и субверзивних акција током одржавања поменуте утакмице, тадашња савезна и републичке службе безбедности предузеле су слојевите и опсежне мере и радње ради спречавања остваривања ове безбедносне претње, која би, изузев испољавања огољеног насиља, на међународном нивоу угрозила интересе и репутацију целе земље.
Спортске манифестације су, нарочито на међународном нивоу, управо због акумулиране пажње светске јавности, неретко биле подобна мета за дејствовање од стране различитих екстремистичких и терористичких група
Читавом оперативном акцијом је координирала Служба државне безбедности Савезног секретаријата за унутрашње послове (СДБ ССУП), док су у њој непосредно учествовале и СДБ Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине, као и Покрајински секретаријати за унутрашње послове Социјалистичке Аутономне Покрајине Косово (ПСУП САПК) и Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводина (ПСУП САПВ).
Том приликом су од стране структура Службе државне безбедности предузете активности на плану превентивног деловања и надзора припадника екстремне емиграције у иностранству. Наведено је укључивало примену широког спектра софистицираних метода и активности, у склопу чега су и оперативни радници СДБ били тајно упућени у иностранство, ради прикупљања потребних обавештајних података, давања конкретних инструкција и координације рада тамошње сарадничке мреже, са циљем неутралисања поменуте акутне и веома значајне претње.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Посебан сегмент деловања је подразумевао међусекторску сарадњу између СДБ и Савезног секретаријата за иностране послове (ССИП), што је био уобичајен modus operandi југословенског безбедносног апарата у иностранству. Наиме, улога ССИП је приликом реализовања сличних оперативних акција била да обезбеди дипломатски параван (легенду) за оперативце СДБ, као и сву потребну логистичку подршку.
Поред тога, приликом реализације оперативне акције, посредством Савезног секретаријата за иностране послове била су ангажована сва дипломатско-конзуларна представништва у СР Немачкој на плану безбедносне заштите око 30.000 грађана Социјалистичке Федеративне Републике Југославије који су присуствовали утакмици. Посебан сегмент ангажовања односио се и на безбедносну заштиту саме утакмице, као спортског догађаја од високог ризика и значаја.
ФОТО: Keystone Pictures USA/Zuma Press/ProfimediaУ конзулат СФРЈ у Франкфурту је такође био деташиран припадник Службе државне безбедности ССУП, који је претходно добио дипломатски статус и чији је задатак био да координира активности послате групе оперативаца, који су допутовали са фудбалском репрезентацијом Југославије, као и активности самог Конзулата у вези са оперативном акцијом.
На плану међународне безбедносне сарадње, СДБ је у склопу спровођења поменуте оперативне акције такође остварила одговарајући контакт са МУП СР Немачке и затражила предузимање потребних мера ради заштите грађана СФРЈ на самој утакмици. Овде је корисно указати на околност да је Социјалистичка Федеративна Република Југославија, као несврстана земља, била у прилици да користи различите модалитете међународне безбедносне сарадње и са западним и са источним службама. Тај квалитет је и тада, као и данас, била значајна компаративна предност наше земље, у односу на блоковски стриктно сврстане државе, које су трпеле разна ограничења по том питању.
Стадиони су такође неретко били и индикатор наступајућих периода унутрашњих нестабилности и конфликата, попут чувених немира на стадиону Максимир у Загребу 13. маја 1990. године, приликом одржавања утакмице између фудбалских клубова „Црвена звезда“ и „Динамо Загреб“
Како то обично бива када професионалне и ефикасне службе у тајности предузму све што је у њиховој моћи и безбедност буде беспрекорно заштићена, шира домаћа и светска јавност нису могле чак ни да наслуте шта се дешавало у сенци великог спортског догађаја. Тако је историја могла да упамти само то да је Југославија, пред више од 60.000 гледалаца, победила са 1:0 Шпанију која је била и остала фудбалска велесила. Савременици памте да је интересовање за ову утакмицу било толико да су улице у СФРЈ током њеног трајања биле потпуно пусте, а пренос био један од најгледанијих садржаја од појаве телевизије на нашим просторима двадесетак година раније.
Овакви примери безбедносно интересантних случајева везаних за фудбал и спорт уопште, као и приказ успешних и неуспешних модела рада читавог безбедносног сектора на плану заштите одржавања најзначајнијих спортских манифестација, требало би да нас и у актуелном периоду подсете на то да се у сенци спорта често одвијају и значајни безбедносни процеси. Због тога основано можемо закључити да је са безбедносног становишта спорт, а посебно фудбал, заиста увек био „више од игре“.
