Начин на који се у највећем делу бошњачке јавности приступа питању Сребренице неоправдано од тамошњих жртава најчешће прави пуки инструмент за остваривање политичке користи
Недавно је председник Србије Александар Вучић, у осврту на бесловесне тезе које већ дуже време, уз здушну подршку појединих бошњачких политичких и медијских структура, у вези са измишљеном афером „Сарајево сафари“ пласира самозвани „истраживачки“ новинар и један од истакнутијих експонената регионалног обавештајног и медијско-криминогеног подземља Домагој Маргетић, изјавио је да би се сваки пут када је српски народ покушао да се приближи Бошњацима нешто догодило, односно да су одређене службе имале задатак да Бошњацима објасне да су им Хрвати ближи него Срби. Тешко да нешто боље одсликава ове речи српског председника од подмуклог и бруталног напада којем је он сам био изложен када је, као пар екселанс гест добросуседских односа и спремности на помирење, тада у својству премијера одлучио да присуствује комеморацији у Поточарима у јулу 2015. године.
Поменути напад су, уз несумњиво одобрење појединих страних обавештајних служби, извеле радикалне бошњачке структуре, и то тако што су, упркос присуству припадника бројних полицијско-безбедносних тела Босне и Херцеговине (БиХ) задужених за обезбеђивање овог скупа и његових учесника, а нарочито представника других држава, председник Србије и чланови његовог обезбеђења преусмерени у небезбедан део Меморијалног центра (МЦ) „Сребреница – Поточари“, где су били директно изложени изливу беса окупљене разуларене масе.
Да у овом случају апсолутно не може бити речи о постојању геноцидне намере сведочи то да је међу страдалима било убедљиво највише припадника тадашње бошњачке Армије Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ), док су жене и деца били безбедно евакуисани са овог подручја
Иза овог напада су, по свему што је од тада установљено, стајали поједини представници руководећих кругова сада водеће опозиционе бошњачке Странке демократске акције (СДА), параобавештајне структуре блиске овој странци и различита екстремистичка удружења и групе. Да ствар буде гора, потоња оперативна сазнања су потврдила да су поједина лица укључена у осмишљавање и организацију овог мучког напада код себе имала и хладно оружје, са идејом да се на српског председника изврши атентат, односно, како су говорили, „да му се пролије крв и да се обележи“.
Иако су након напада у Тужилаштву БиХ отворене истраге и формирани предмети, истражни поступци су за већину осумњичених обустављени или су остали у фази предистраге, те до данас нико није правоснажно осуђен за овај мучки напад.
ФОТО: REUTERS/Stoyan NenovКао и те 2015. године, и ове године се уочи 11. јула, када се обележава страдање Бошњака на подручју Сребренице 1995. године, поново узбуркавају духови на брдовитом Балкану. Иако је без сумње реч о тешком злочину, за који су пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу на дугогодишње, често и несразмерно дуге затворске казне, осуђени бројни представници тадашњег војног и политичког врха Републике Српске (РС), оно што изазива подозрење јесу стварне размере овог догађаја, као и његова правна квалификација.
Наиме, дешавања на подручју Сребренице из јула 1995. године се у бошњачкој јавности и делу међународне заједнице третирају као геноцид, уз константно потенцирање наводно прецизног броја од 8.372 страдала. То је праћено и са крајње неуобичајеним тумачењем Међународног суда правде из 2007. године, према којем је могуће да се геноцид догоди само на територији једне општине, у овом случају Сребренице.
Илустративан је пример директора МЦ „Сребреница – Поточари“ Емира Суљагића, који је на мезарје у оквиру овог комплекса преместио посмртне остатке свог оца Суља Суљагића, иако је он погинуо 1992. године у Вољавици код Братунца као припадник АРБиХ
Па ипак, да у овом случају апсолутно не може бити речи о постојању геноцидне намере сведочи то да је међу страдалима било убедљиво највише припадника тадашње бошњачке Армије Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ), док су жене и деца били безбедно евакуисани са овог подручја. Наиме, након што је у фебруару 2020. године Министарство за питања бораца и инвалида одбрамбено-ослободилачког рата Федерације Босне и Херцеговине (ФБиХ) објавило Јединствени регистар бранилаца који су се током рата у БиХ борили у редовима АРБиХ и Хрватског већа одбране (ХВО), обелодањено је да велики број сахрањених у оквиру МЦ „Сребреница – Поточари“ чине припадници АРБиХ, од којих многи не само да нису били стрељани, како се тврди, већ су погинули у борбама на том подручју од почетка ратних сукоба 1992. године.
На основу поменутог регистра, установљено је и да су бројни чланови породица најистакнутијих представница организације „Мајке енклаве Сребреница и Жепа“, за које су оне у континуитету потенцирале да су жртве наводног геноцида у Сребреници, заправо страдали као активни припадници АРБиХ. Уједно, потврђено је да су посмртни остаци на подручје Сребренице донесени и из других делова БиХ, у ком смислу је илустративан пример директора МЦ „Сребреница – Поточари“ Емира Суљагића, који је на мезарје у оквиру овог комплекса преместио посмртне остатке свог оца Суља Суљагића, иако је он погинуо 1992. године у Вољавици код Братунца као припадник АРБиХ.
Са своје стране, Независна међународна комисија за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године, основана од стране Владе РС уз учешће већег броја међународних експерата и под председавањем израелског историчара, стручњака за Холокауст Гидеона Грајфа, у закључном извештају објављеном у јулу 2021. године навела је да је током јула 1995. године у Сребреници стрељано између 2.500 и 3.000 ратних заробљеника, као и неколико стотина бошњачких цивила у Поточарима, што је далеко мање од броја на којем се инсистира у бошњачкој јавности. Бивши председник Општине Сребреница Младен Грујичић изразио је сумњу да су у МЦ „Сребреница – Поточари“ покопане и српске жртве, које су потом приказане као бошњачке.
Додатно, иако је Сребреница резолуцијама Савета безбедности Уједињених нација (СБ УН) 819 и 824 из 1993. године проглашена сигурном зоном, припадници Заштитних снага УН (УНПРОФОР) распоређени на овом подручју су толерисали систематско нарушавање овог статуса, допуштајући наоружавање тамо присутних припадника АРБиХ и извођење напада на околна српска села. Тако је злогласна 28. дивизија АРБиХ под командом Насера Орића до априла 1993. године на подручју Сребренице убила или протерала чак 91% Срба, при чему је било уништено 81 од 93 српска насеља у овом крају. Институт за истраживање српских страдања у 20. веку је заједно са Савезом логораша РС 2008. године објавио Књигу мртвих Срба Сребренице и Бирча 1992–1995, у којој је евидентирано 3.287 српских жртава на подручју Сребренице и околине, које су убиле бошњачке снаге.
Иако је Сребреница резолуцијама Савета безбедности Уједињених нација 1993. године проглашена сигурном зоном, припадници Заштитних снага УН на овом подручју су толерисали систематско нарушавање овог статуса, допуштајући наоружавање тамо присутних припадника АРБиХ и извођење напада на околна српска села
О постојању координисаних планова бошњачког фактора и водећих западних центара моћи да Сребреница буде искоришћена као повод за интервенцију НАТО против српских снага у БиХ сведоче наводи тзв. ратног начелника сребреничке Станице безбедности Хакије Мехољића, који је током 1993. године присуствовао састанку у сарајевском хотелу „Холидеј Ин“, на којем је оснивач и први председник СДА Алија Изетбеговић изнео да је од тадашњег америчког председника Била Клинтона добио понуду да „четници“ уђу у Сребреницу и „изврше покољ 5.000 Бошњака (Муслимана)“, након чега ће бити спроведена војна интервенција НАТО снага у БиХ.
И један од оснивача СДА Ибран Мустафић је у својој књизи Планирани хаос оптужио Изетбеговића да је у договору са Клинтоном омогућио да дође до „геноцида“ у Сребреници, као и да је Орић, за кога наводи да је у критичним тренуцима 1993. и 1995. године побегао из Сребренице, лично крив за смрт неколико стотина Бошњака. Иначе, управо је Клинтон септембра 2003. године свечано отворио МЦ „Сребреница – Поточари“.
ФОТО: Milos Miskov/AFP/ProfimediaНа фотографијама горе и доле виде се чланице и чланови удружења Жене у црном који изводе перформанс на Тргу Републике, поводом 27. годишњице злочина у Сребреници, у Београду, 10. јула 2022. године
ФОТО: Milos Miskov/AFP/ProfimediaКонтинуирано потенцирање наводног геноцида у Сребреници и међународно лобирање у том правцу довели су до тога да Генерална скупштина (ГС) УН у мају 2024. године усвоји необавезујућу Резолуцију бр. 78/282, предложену од стране СР Немачке и Руанде, којом се 11. јул проглашава за Међународни дан промишљања и сећања на „геноцид“ у Сребреници. Поменута резолуција је усвојена уз 84 гласа за (што је значајно мање од половине укупног броја чланица УН – 193) и 19 против, при чему је куриозитет да се чак 68 делегација уздржало приликом гласања. Да највећи број чланица не гласа за усвајање овог документа пресудно су утицале интензивна борба за истину и жива дипломатска активност српског државног руководства, на челу са председником Вучићем.
Иначе, о стварним мотивима инспиратора и „спонзора“ резолуције можда и најсликовитије говори чињеница да је припремана у највећој тајности, уз веома активну улогу шефа Сталне мисије БиХ при УН Златка Лагумџије, при чему српски представници у заједничким институцијама БиХ, у првом реду српска чланица Председништва БиХ Жељка Цвијановић, нису ни били упознати са овим деловањем. Лобистичке активности с циљем усвајања Резолуције обилато су финансијски „помогла“ удружења бошњачке дијаспоре, првенствено из САД и Швајцарске.
Оснивач и први председник СДА Алија Изетбеговић изнео да је од тадашњег америчког председника Била Клинтона добио понуду да „четници“ уђу у Сребреницу и „изврше покољ 5.000 Бошњака (Муслимана)“, након чега ће бити спроведена војна интервенција НАТО снага у БиХ
Резолуције о „геноциду“ у Сребреници претходних година усвојене су и у највишим законодавним телима Црне Горе и тзв. Косова, а посебно занимљив у том контексту јесте састанак „косовског премијера“ Аљбина Куртија и лидера Странке демократске акције Санџака (СДАС) Сулејмана Угљанина у Приштини јула 2021. године, којом приликом је Угљанин изразио нарочиту захвалност због усвајања „Резолуције о осуди геноцида у Сребреници“ од стране привремених приштинских власти.
Не можемо да не поменемо и измене и допуне Кривичног закона БиХ, које је 2021. године, користећи тзв. бонска овлашћења, пред сам крај свог мандата наметнуо тадашњи високи представник у БиХ Валентин Инцко, а којима се санкционише негирање наводног геноцида у Сребреници, чиме се свака дискусија о природи сребреничких дешавања практично ставља ван закона, супротно свим демократским начелима. При томе, једна од идеја које већ дуже време циркулишу у бошњачким политичким и интелектуалним круговима јесте да се на таласу тезе о „геноциду“ у Сребреници и уз одговарајући притисак међународног фактора омогући спровођење својеврсног изборног инжењеринга, односно да се локални избори у Сребреници, за разлику од свих осталих градова и општина у БиХ, не одвијају према последњем попису становништва из 2013. године, већ према оном из 1991. године, када су на овом подручју преовлађивали Бошњаци.
Међу бошњачким званичницима је у дужем периоду присутна и тежња да се, уз подршку дела међународне заједнице, издејствује нека врста екстериторијалности Сребренице у односу на РС, која би јој омогућила засебан административно-територијални статус, а у перспективи потенцијално и присаједињење ФБиХ као већински бошњачком ентитету.
Не треба имати ни трунку сумње да је крајњи циљ свих претходно наведених потеза тај да се целокупан српски народ доведе у позицију да осећа константну кривицу и стид, те да се на међународном плану створи атмосфера у којој би одузимање права Србима на заштиту својих националних интереса било легитимисано, чиме би једним ударцем били оправдани једнострано проглашена независност „Косова“, утапање РС као „геноцидне творевине“ у некакву замишљену унитарну БиХ, али и јачање сепаратистичких тенденција на југу централне Србије, у рашко-полимској области и у северној покрајини наше земље. На српском народу је да, користећи све своје снаге, али и стечено историјско искуство и мудрост, предупреди овакав сценарио.
